„Нећете ви да се бијете него Бог“

ИСПРИЧАО ГЛЕН ХАУ

У задњих шест деценија, Јеховини сведоци у Канади водили су многе правне битке. Њихове победе нису прошле незапажено у правним круговима. За улогу коју сам имао у некима од тих борби недавно сам добио Награду за храбру одбрану, коју додељује Америчко удружење судских адвоката. На свечаности уручивања награде, речено је да су случајеви у које су били укључени Јеховини сведоци „сачињавали важан бедем против изласка државе из њених оквира... јер су ти случајеви створили једну правно признату, посредно изражену повељу о људским правима, повељу која је признала и заштитила слободе свих Канађана“. Дозволите да вам испричам детаље неких парница и како сам се повезао са законом и Јеховиним сведоцима.

ГОДИНЕ 1924, моје родитеље који су живели у Торонту у Канади посетио је Џорџ Рикс, Истраживач Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. Моја мајка Беси Хау, ситна жена, позвала га је на разговор. Ја сам имао пет година, а мој брат Џо три.

Мајка је ускоро почела да посећује састанке Истраживача Библије у Торонту. Године 1929. постала је пионир, то јест пуновремени слуга, и наставила је с том активношћу све до 1969, кад је завршила свој земаљски живот. Својом одлучном и неуморном службом пружила нам је одличан пример, а и многима је помогла да дођу до спознања библијске истине.

Мој отац Френк Хау био је тих човек и у почетку се противио мајчиним религиозним активностима. Међутим, она је била мудра и позивала је путујуће проповеднике, као што је Џорџ Јанг, да посете оца и поразговарају с њим. Тако је он с временом смекшао. Иако никада није постао Сведок, постао је веома сусретљив посматрајући како библијска истина корисно делује на његову породицу.

Одлука да служим Богу

Средњу школу сам завршио 1936. Док сам био тинејџер, духовне ствари ме нису нешто посебно занимале. Налазили смо се усред Велике депресије, и изгледи за запослење били су слаби. Зато сам кренуо на Универзитет у Торонту. Године 1940. одлучио сам да студирам право. Та одлука није изненадила моју мајку. Кад сам био дете, она је често у очајању говорила: „Овај мали неваљалац би само да се свађа! Сигурно ће бити адвокат!“

Четвртог јула 1940, непосредно пре него што сам почео да студирам право, канадска влада је без претходног упозорења забранила Јеховине сведоке. То је била прекретница у мом животу. Кад је влада свом снагом насрнула на ову малу организацију недужних, понизних људи, то ме је уверило да су Јеховини сведоци прави Исусови следбеници. Баш као што је он и прорекао, постали су „предмет мржње  свих нација због [његовог] имена“ (Матеј 24:9). Решио сам да служим Божанској Сили која стоји иза те организације. Десетог фебруара 1941. своје предање Јехови Богу симболизовао сам крштењем у води.

Хтео сам одмах да почнем с пионирском службом. Међутим, Џек Натан, који је тада предводио у делу проповедања у Канади, охрабрио ме је да завршим студије права. Тако сам дипломирао у мају 1943, а после тога сам почео да пионирим. У августу сам био позван да служим у канцеларији подружнице Watch Tower Societyja у Торонту и да помажем око решавања правних проблема с којима су се Јеховини сведоци суочавали. Следећег месеца сам био примљен у адвокатску комору канадске покрајине Онтарио.

Правна одбрана добре вести

Други светски рат је беснео, а Сведоци у Канади су још увек били под забраном. Мушкарци и жене су затварани само зато што су Јеховини сведоци. Деца су избацивана из школе, а нека су чак давана на усвајање. То је било зато што нису желели да се ангажују у националистичким облицима обожавања, као што је поздрављање заставе или певање националне химне. Професор Вилијам Каплан, који је написао књигу под називом State and Salvation: The Jehovah’s Witnesses and Their Fight for Civil Rights (Држава и спасење: Јеховини сведоци и њихова борба за грађанска права), рекао је да су „Сведоци јавно клеветани и да су их нападали и држава и појединци, односно нетолерантна влада и отворено непријатељски расположени грађани обузети страшћу и ратним патриотизмом“.

Сведоци су безуспешно настојали да се забрана укине. Онда је 14. октобра 1943. забрана изненада поништена. Ипак, Сведоци су и даље били у затворима и радним логорима, деца још увек нису могла да иду у државне школе, а забрана је остала на снази за Watch Tower Bible and Tract Society и за International Bible Students Association — корпорацију која је била власник наших објеката у Торонту.

Крајем 1943. отишао сам за Њујорк заједно с Персијем Чапманом, слугом Канадске подружнице, како бисмо се посаветовали с Натаном Нором, тадашњим председником Watch Tower Societyja, и Хејденом Ковингтоном, потпредседником и правним заступником наше Заједнице. Брат Ковингтон је имао огромно искуство у области права. Добио је невероватних 36 од 45 жалби на Врховном суду Сједињених Држава.

Олакшање за Сведоке у Канади долазило је полако. Објекти подружнице у  Торонту враћени су 1944, тако да су се могли вратити и они који су ту служили пре забране. Године 1945. највиши суд покрајине Онтарио објавио је да децу не треба присиљавати да учествују у приредбама на које имају приговор савести. Тај суд је наредио да деца избачена из школа морају да се приме назад у школу. На крају је 1946. канадска влада ослободила све Сведоке из радних логора. Под вођством брата Ковингтона, научио сам како да се у тим случајевима борим храбро и одлучно, али изнад свега, уз ослањање на Јехову.

Битка у Квибеку

Премда се религиозна слобода Јеховиних сведока сада поштовала у већем делу Канаде, постојао је један изузетак — католичка покрајина Квибек у којој се говори француски. Римокатоличка црква је директно контролисала ову покрајину више од 300 година. Свештенство је водило или контролисало школе, болнице и већину јавних служби. Чак је постојала столица за католичког кардинала одмах до председавајућег у законодавном телу Квибека!

Премијер и државни тужилац Квибека, Морис Диплеси, био је диктатор који је, према речима квибечког историчара Жерара Пелетјеа, овој покрајини наметнуо „двадесетогодишњу владавину лажи, неправде и корупције, систематску злоупотребу власти, доминацију ускогрудих људи и тријумф глупости“. Диплеси је своју политичку власт учврстио радећи у дослуху с римокатоличким кардиналом Вилневом.

Почетком 1940-их у Квибеку је било 300 Сведока. Многи од њих, међу њима и мој брат Џо, били су пионири из других делова Канаде. Док се дело проповедања у Квибеку убрзавало, локална полиција се под притиском свештенства освећивала тако што је Сведоке кињила сталним хапшењима и тако што је трговинске прописе на погрешан начин примењивала на наше религиозне активности.

Толико често сам путовао из Торонта за Квибек да сам се на крају тамо и преселио како бих помагао адвокатима који нису били Сведоци, а који су заступали нашу хришћанску браћу и сестре. Мој први посао сваког дана састојао се у томе да сазнам колико је браће претходног дана било ухапшено и да пожурим у локалну судницу како бих се договорио око кауције. На срећу, један имућни Сведок, Франк Ронкарели, платио је кауцију у многим таквим случајевима.

Од 1944. до 1946, број тужби због наводног кршења локалног закона скочио је са 40 на 800! Не само што су државне власти стално хапсиле и кињиле Сведоке већ их је нападала и необуздана руља, нахушкана од католичког свештенства.

У Монтреалу је 2. и 3. новембра 1946. одржан један посебан састанак како бисмо се позабавили овом критичном ситуацијом. Брат Нор је одржао задњи говор, под насловом „Шта да радимо?“ Сви присутни су били одушевљени кад су чули одговор — он је гласно прочитао сада већ историјски документ Снажна мржња Квибека према Богу, Христу и слободи јесте срамота за целу Канаду. Био је то жесток трактат од четири стране — један детаљан експозе са именима, датумима и местима изгреда на које је хушкало свештенство,  експозе о полицијској бруталности, хапшењима и насиљу руље над Јеховиним сведоцима у Квибеку. Само 12 дана касније почела је дистрибуција по целој Канади.

За пар дана, Диплеси је јавно објавио „рат без милости“ против Јеховиних сведока. Али, несвесно је деловао у нашу корист. Како то? Тако што је наложио да свако ко дистрибуише Снажну мржњу Квибека буде оптужен за побуну — што је веома озбиљан злочин због којег бисмо могли доћи на судове у Квибеку и на Врховни суд Канаде. У свом бесу, Диплеси је несмотрено занемарио ту последицу. Онда је лично наредио да се Франку Ронкарелију, који је углавном плаћао кауције за нас, одузме дозвола за точење алкохола. Пошто више није имао вина, брат Ронкарели је за пар месеци морао да затвори свој лепи ресторан у Монтреалу, и тако је претрпео финансијски крах.

Било је све више хапшења. Уместо 800 тужби, ускоро их је против нас подигнуто 1 600. Многи адвокати и судије су се жалили да сви ти случајеви Јеховиних сведока блокирају рад судова Квибека. Одговарајући на то, предложили смо једно једноставно решење: нека полиција хапси криминалце, а не хришћане. Тиме би се проблем решио!

Два храбра јеврејска адвоката, А. Л. Стајн из Монтреала и Сем С. Бард из града Квибека, помагали су нам тако што су нас заступали у многим случајевима, посебно пре него што сам био примљен у адвокатску комору Квибека 1949. Пјер Елиот Трудо, који је касније постао премијер Канаде, написао је да су Јеховини сведоци у Квибеку били „исмевани, прогоњени и омрзнути од целог нашег друштва; али су правним средствима успели да се боре против цркве, владе, државе, полиције и јавног мњења“.

Став који су имали судови у Квибеку могао се видети из тога како су се понели према мом брату Џоу. Он је био оптужен да нарушава мир. Хонорарни судија окружног суда Жан Мерсије га је осудио на максималну казну од 60 дана затвора. Онда је потпуно изгубивши контролу над собом повикао са своје столице како би волео кад би Џоа могао да пошаље на доживотну робију!

Једне новине су рекле да је Мерсије дао налог полицији у Квибеку да „одмах ухапси свакога за кога зна или сумња да је Сведок“. Такво понашање је само потврдило да су истините оптужбе изнесене у нашем трактату Снажна мржња Квибека. Ево неких типичних наслова из канадских новина изван Квибека: „У Квибек се враћа мрачно доба“ (The Toronto Star), „Повратак Инквизиције“ (The Globe and Mail, Торонто), „Задах фашизма“ (The Gazette, Глејс Беј, Нова Шкотска).

Одбрана од оптужбе за побуну

Године 1947. помагао сам г. Стајну у нашем првом случају одбране од оптужбе за побуну који је дошао на суд, у случају Емеа Бушера. Еме је дистрибуисао неке трактате близу своје куће. На његовом суђењу смо доказали да у трактату Снажна мржња Квибека нема лажи већ да он само користи снажне речи у знак протеста због окрутности према Јеховиним сведоцима. Показали смо да против починитеља тих  свирепости никада нису подигнуте никакве оптужбе. Еме је био оптужен само зато што је јавност информисао о томе. Оптужба је у суштини заузела следећи став: злочин је говорити истину!

Судови Квибека су се ослањали на једну нејасну, 350 година стару дефиницију „побуне“, у којој се наводи да свако ко критикује власт може бити осуђен као злочинац. И Диплеси се ослањао на ту дефиницију да би сузбио критике на рачун свог режима. Међутим, Врховни суд Канаде је 1950. прихватио наш тужбени приговор да у једној савременој демократији, „побуна“ повлачи за собом изазивање насиља или устанка против власти. У трактату Снажна мржња Квибека није било таквих изазивања и стога је он представљао законски облик слободе изражавања. Овом једном значајном одлуком, све 123 тужбе на побуну једноставно су нестале! Из прве руке сам видео како нам је Јехова дао ту победу.

Борба против цензуре

Град Квибек је имао једну уредбу којом је забрањена дистрибуција литературе без дозволе шефа полиције. То је била директна цензура, а тиме и кршење верске слободе. Лорије Сомијер, који је тада служио као путујући надгледник, био је на основу ове уредбе стрпан у затвор на три месеца и оптужен за још многе ствари.

Године 1947. у име брата Сомијера је покренута грађанска парница како би се граду Квибеку забранило да своју уредбу примењује против Јеховиних сведока. Судови Квибека су пресудили против нас, а ми смо се опет жалили Врховном суду Канаде. У октобру 1953, после седмодневног саслушања пред свих девет судија тог Суда, одобрен је наш захтев за судски налог. Суд је признао да је јавно дистрибуисање штампаних библијских проповеди саставни део хришћанског обожавања Јеховиних сведока и да је зато уставом заштићено од цензуре.

Тако је у случају Бушер решено да оно што Јеховини сведоци говоре није противзаконито; али у одлуци случаја Сомијер утврђено је како и када могу говорити. Победа у случају Сомијер довела је до поништавања преко 1 100 тужби за кршење уредбе у Квибеку. У Монтреалу је због потпуног недостатка доказа такође било повучено преко 500 тужби. Ускоро је целокупан досије о томе био чист — у Квибеку није остала више ниједна тужба!

Диплесијев задњи напад

Пошто више није имао ниједан закон који би могао да употреби против Јеховиних сведока, Диплеси је почетком јануара 1954. увео у законодавство један нови закон, Нацрт закона бр. 38, који су медији описали као ’закон против Јеховиних сведока‘. У њему је стајало да они који сумњају да било ко намерава да изјави нешто што је „увредљиво или погрдно“ могу поднети тужбу без икаквог доказа. Као државни тужилац, Диплеси је тада могао издати судски налог којим се оптуженој особи забрањује давање икакве изјаве за јавност. Кад је против некога био издат овакав судски налог, свим члановима цркве којој је припадала та особа било је исто тако забрањено да говоре. Поред тога, све Библије и религиозна литература која припада тој цркви били би заплењени и уништени, и сва места за обожавање била би затворена док се случај не реши, а то је могло да потраје годинама.

Нацрт закона бр. 38 био је копија једног закона измишљеног у 15. веку за време шпанске инквизиције под Торкемадом. Оптужена особа и сви њени истомишљеници изгубили би сва грађанска права без икаквог доказа о злочину. С обзиром на Нацрт закона бр. 38, штампа је објавила да је полиција у тој покрајини добила налог да затвори све Дворане Краљевства Јеховиних сведока и да заплени и уништи њихове Библије и другу литературу. Суочени с овом монструозном претњом, Јеховини сведоци су из ове покрајине уклонили све своје религиозне публикације. Међутим, наставили су са својим јавним делом проповедања али су са собом носили само свој лични примерак Библије.

 Овај Нацрт је постао закон 28. јануара 1954. Ја сам 29. јануара, у 9 ујутро, био на вратима суднице да поднесем тужбу у корист свих Јеховиних сведока у покрајини Квибек, тражећи трајни налог против овог закона пре него што би Диплеси могао да га употреби. Судија није издао привремени налог зато што Закон бр. 38 још није био употребљен. Али рекао је да ако влада покуша да га употреби, могу да дођем код њега ради заштите. Тако је судијина реакција имала исти ефекат као и привремени налог, јер чим би Диплеси чак и покушао да примени тај закон, био би заустављен!

У наредној недељи, чекали смо да видимо хоће ли полиција предузети икакву акцију по овом новом закону. Ништа се није десило! Да бих установио зашто је то било тако, организовао сам једну пробу. Две пионирке, Викторија Дугалук (касније Стил) и Елен Дугалук (касније Симкокс), ишле су од куће до куће с литературом у Дуплесијевом родном граду Троа-Ривијеру. Опет није било никаквог реаговања. Док су ове сестре биле у служби, послао сам Лоријеа Сомијера да телефонира локалној полицији. Он се анонимно жалио да Јеховини сведоци проповедају и да полиција не примењује Диплесијев нови закон.

Дежурни полицајац је посрамљено рекао: „Да, знамо да је тај закон донесен; али Јеховини сведоци су сутрадан добили налог против нас, тако да не можемо ништа да учинимо.“ Сместа смо нашу литературу вратили у покрајину, и у наредних десет година у којима је овај случај решаван на вишим судовима, наше дело проповедања се одвијало успешно.

Поред овог налога, настојали смо и да се Нацрт закона бр. 38 прогласи неуставним. Да бисмо доказали да је тај закон усмерен директно против Јеховиних сведока, одлучили смо се на један одважан корак — да самом Диплесију пошаљемо судски позив, натеравши га да присуствује суђењу и изнесе доказе. Испитивао сам га унакрсно два и по сата. Више пута сам га суочио с његовим изјавама у јавности о „рату без милости против Јеховиних сведока“ и с изјавом да ће Нацрт закона бр. 38 значити крај за Јеховине сведоке у Квибеку. Сав бесан, напао је мене лично: „Младићу, ви сте веома дрски!“

„Господине Диплеси“, одговорио сам, „ако ћемо о томе ко је какав, и ја бих имао нешто да кажем. Али пошто морамо да обавимо овај озбиљан задатак, да ли бисте молим вас објаснили суду зашто нисте одговорили на задње питање.“

Године 1964, побијао сам Нацрт закона бр. 38 на Врховном суду Канаде. Али они нису донели одлуку о његовој неуставности зато што се тај закон никада није употребио. Међутим, тада је Диплеси већ био мртав, тако да више никоме није ни било стало до Нацрта бр. 38. Никада није био употребљен ни против Јеховиних сведока ни против било кога другог.

Кратко пре него што је Диплеси умро 1959, Врховни суд Канаде му је наредио да плати одштету брату Ронкарелију зато што му је незаконито одузео дозволу за точење алкохола. Од тада су многи људи у Квибеку постали веома пријатељски настројени према нама. Број Сведока у тој покрајини порастао је са 300 године 1943, на преко 33 000 колико их има данас, према једном државном попису. Јеховини сведоци су сада наведени као четврта религиозна група по величини у тој покрајини. Сматрам да те правне победе и успешна служба Јеховиних сведока нису достигнућа ниједног човека. Баш супротно, за мене је то доказ да Јехова даје победу, јер је битка његова а не наша (2. Летописа 20:15).

Промена околности

Године 1954. оженио сам се једном шармантном пионирком из Енглеске, Маргарет Бигел, и заједно смо почели да пиониримо. Ја сам и даље водио судске случајеве у име Јеховиних сведока у Канади и у Сједињеним Државама и служио сам као саветник за неке случајеве у Европи и Аустралији. Маргарет је постала моја секретарица и много година ми је била  од непроцењиве помоћи. Године 1984. вратили смо се у Канадску подружницу где сам помогао да се опет оснује Правно одељење. Нажалост, Маргарет је 1987. умрла од рака.

Кад ми је 1969. умрла мајка, мој брат Џо и његова жена Елси, који су се школовали за мисионаре у деветом разреду Библијске школе Гилеад Watchtowera, довели су оца у свој дом и бринули за њега до његове смрти 16 година касније. На тај самопожртвован начин омогућили су ми да останем у пуновременој служби, и за то ћу им увек бити захвалан.

Даљње битке

Како су године пролазиле, променила се и природа правних битака Јеховиних сведока. Многи случајеви су укључивали обезбеђивање локација и дозвола за Дворане Краљевства и Конгресне дворане. У другима се радило о расправама око старатељства над децом, у којима су родитељи који нису Сведоци користили религиозну нетрпељивост како би добили потпуно старатељство или ограничили родитеље који су Сведоци да властиту децу поучавају корисним религиозним уверењима и обичајима.

Амерички адвокат Линда Менинг дошла је у Канадску подружницу 1989. како би привремено пружала правну помоћ. Узели смо се у новембру те године и од тада радосно заједно служимо овде.

У 1990-им сам заједно с Џоном Бернсом, још једним адвокатом овде у Канадској подружници, био у Јапану како бисмо помогли нашој хришћанској браћи да добију један уставни случај у коме се радило о праву једног ученика да не присуствује часовима борилачких вештина који су у његовој школи били обавезни. Такође смо имали једну победу у случају права одрасле особе да одбије трансфузију крви.

Онда смо Линда и ја 1995. и 1996. имали предност да пет месеци проведемо у Сингапуру због забране Јеховиних сведока у тој земљи и тужби које су уследиле након тога. Бранио сам 64 мушкараца, жена и омладинаца који су кривично гоњени зато што су присуствовали хришћанским састанцима и поседовали Библије и религиозну литературу. Нисмо добили те случајеве, али смо видели како Јехова јача своје верне слуге да истрају верно и радосно.

Захвалан сам за свој удео

Сада имам 80 година и драго ми је што имам добро здравље и што и даље могу да учествујем у правним биткама Јеховиног народа. И даље сам спреман да кад год треба пођем у судницу и заузмем се за праведне ствари. Задовољство ми је што сам видео како је број Сведока у Канади порастао са 4 000 колико нас је било 1940. на 111 000 колико нас је данас. Људи и догађаји се мењају, али Јехова чини да његов народ увек иде напред и засигурава да духовно напредује.

Има ли још увек проблема? Има, али Јеховина Реч нас уверава: „Свако ће оружје против тебе тупо бити“ (Исаија 54:17). Након више од 56 година које сам провео у пуновременој служби, ’бранећи и законски утврђујући добру вест‘, могу да посведочим да је ово Исаијино пророчанство и те како истинито! (Филипљанима 1:7).

[Слика на 19. страни]

С млађим братом и нашим родитељима

[Слика на 19. страни]

Хејден Ковингтон, правни саветник

[Слика на 19. страни]

С Натаном Нором

[Слика на 20. страни]

Диплеси клечи пред кардиналом Вилневом

[Извор]

Photo by W. R. Edwards

[Слике на странама 20, 21]

Франк Ронкарели

[Извор]

Љубазношћу Canada Wide

[Слике на 21. страни]

Еме Бушер

[Слика на 24. страни]

С колегама адвокатима Џоном Бернсом и мојом женом Линдом