Копнене мине — процена штете

Дана 26. децембра 1993, шестогодишњи Аугусто се шетао пољем у близини Луанде, главног града Анголе. Одједном, приметио је неки сјајни предмет на тлу. Пошто је хтео да види шта је то, одлучио је да га подигне. Његов следећи покрет је активирао мину.

Због експлозије, Аугусту су морали да ампутирају десну ногу, а осим тога он је и ослепео. Сада с 12 година, присиљен је да све своје време проводи у инвалидским колицима.

АУГУСТА је осакатила противпешадијска мина, која се тако зове јер су јој главни циљ људи, а не тенкови или нека друга војна возила. Процењује се да је до сада произведено више од 350 врста противпешадијских мина у најмање 50 земаља. Многе од тих мина обликоване су да ране, а не да убију. Зашто? Зато што је рањеним војницима потребна помоћ, а осакаћен војник успорава војне операције — што и јесте циљ непријатеља. Осим тога, очајнички крици рањеног саборца могу утерати страх у кости његовим друговима. Дакле, противпешадијске мине се сматрају најделотворнијима када жртве преживе — чак и ако то једва успеју.

Међутим, као што је то у претходном чланку наведено, жртве експлозија противпешадијских мина јесу цивили, а не војска. И то није увек случајно. Према књизи Landmines—A Deadly Legacy, неке од ових мина „намерно су намењени цивилима како би се испразнило неко подручје, уништиле залихе хране, створиле колоне избеглица или просто да би се улио страх“.

На пример, током рата у Камбоџи мине су биле постављене око периферије непријатељских села, а затим су та села била бомбардована артиљеријском ватром. Покушавајући да побегну, цивили су бежали право у минска поља. У међувремену, присиљавајући владу да седне за преговарачки сто, чланови Црвеног Кмера постављали су мине у пиринчана поља, утерујући страх у кости ратарима и дословно заустављајући земљорадњу.

Оно што се 1988. догодило у Сомалији било је можда још одвратније. Приликом бомбардовања Харгеисе становници су били присиљени да беже. Војници су затим постављали  мине у напуштене куће. Кад су се борбе окончале, избеглице су се вратиле, а сакривени експлозив их је осакатио или убио.

Међутим, противпешадијске мине не односе само живот и делове тела. Осмотрите неке друге последице овог опаког оружја.

Економска и социјална штета

Кофи Анан, генерални секретар Уједињених нација, запажа следеће: „Постојање — или само страх од постојања — и једне једине мине, може спречити обрађивање целог поља, лишити цело село средстава за живот, поставити још једну препреку на путу земље ка обнови и развоју.“ У Авганистану и Камбоџи могло би се обрадити око 35 посто више земљишта да пољопривредници не страхују да уђу у њиву. Неки ризикују. „Ја се бојим мина“, каже један пољопривредник из Камбоџе. „Али ако не одем да сечем траву и бамбус, нећемо преживети.“

Често се они који су преживели експлозију мине суочавају с огромним финансијским тешкоћама. На пример, у једној земљи у развоју, детету које изгуби ногу у својој десетој години можда ће током живота требати петнаестак вештачких ногу, од којих би свака коштала у просеку 125 долара. Сасвим сигурно, за неке то не звучи као прескупо. Али, за већину становника Анголе 125 долара представља више од тромесечне плате!

Запази такође и болну социјалну штету. На пример, у једној азијској земљи грађани избегавају дружење са особама којима је ампутиран део тела јер се боје да ће и на њих прећи „зла коб“. За особе с таквим хендикепом, брак може бити само сан. „Не планирам да се оженим“, жали се један човек из Анголе чију су ногу морали да ампутирају након што се повредио услед експлозије нагазне мине. „Жени треба човек који може да ради.“

Разумљиво је да многе жртве имају ниско самопоштовање. „Срамота ме што више не могу да прехрањујем своју породицу“, каже један човек из Камбоџе. Понекад, таква осећања могу у још већој мери да изнуре човека него губитак екстремитета. „Верујем да је највећа штета коју сам доживео емоционалне природе“, каже Артур, жртва из Мозамбика. „Често бих се изнервирао чак и када би неко погледао у мом правцу. Мислио сам да ме више нико не поштује и да никада више нећу имати нормалан живот.“ a

 Шта је с разминирањем?

Недавних година уложени су велики напори да би се нације охрабриле да забране употребу копнених мина. Осим тога, неке владе су започеле опасан задатак уклањања постављених мина. Међутим, неколико препрека стоји на путу. Једна се тиче времена. Разминирање тече веома споро. У ствари, минери процењују да је у просеку потребно стопут више времена за уклањање него што је потребно за постављање мина. Једна друга препрека су трошкови. Једна мина кошта између 3 и 5 долара, али уклањање може да кошта и до 1 000 долара.

Дакле, изгледа да је потпуно разминирање скоро немогуће. На пример, да би се отклониле све мине у Камбоџи, требало би да наредних неколико година свако у тој земљи цео свој приход посвети том задатку. Процењује се да чак и када би новчана средства била на располагању, за отклањање свих мина у тој земљи био би потребан цео један век. Слика на светском плану изгледа још суморнија. Процењује се да би употребом савремене технологије разминирање на целој планети коштало 33 милијарде долара и да би трајало више од хиљаду година!

Наравно, у игру улазе и иновативне технике за чишћење мина — од коришћења воћних мушица које су генетски модификоване да открију експлозив па све до употребе огромних даљински управљаних возила која би разминирала два хектара на сат. Међутим, проћи ће одређено време пре него што се такве технике буду навелико користиле и биће на располагању само у богатијим земљама.

У скоро свим подручјима разминирање се обавља на старомодан начин. Човек пузи и штапом проверава земљиште пред собом, центиметар по центиметар, чистећи на дан отприлике од 20 до 50 квадратних метара. Да ли је то опасно? Јесте! Јер на сваких 5 000 уклоњених мина, погине један минер а два буду рањена.

Напори ка уједињењу против копнених мина

Дана 6. јануара 2000, представници из више земаља потписали су Споразум о забрани употребљавања, складиштења, производње и премештања противпешадијских мина и о њиховом уништавању. Тај споразум је познат као Отавски споразум. „То је у процесу међународног разоружања и у међународном хуманитарном закону постигнуће без преседана“, каже Жан Крејтјен канадски премијер. b Ипак, скоро 60 земаља — укључујући и неке од највећих произвођача копнених мина на свету — још нису потписале овај споразум.

Хоће ли Отавски споразум успети да елиминише зло које наносе мине? Можда у извесној мери. Али многи су скептични. „Чак и када би се све земље света држале протокола из Отаве, то би био само један корак  у правцу ослобађања планете од свих опасности од мина“, истиче Клод Симоно, један од директора Хендикеп интернешенела из Француске. Зашто? „На милионе мина остаје закопано у тлу, стрпљиво чекајући будуће жртве“, каже Симоно.

Војни историчар Џон Киген говори о још једном чиниоцу. Он каже да ратовање „потиче из најскровитијих места људског срца... тамо где влада понос, где су емоције на првом месту, где је инстинкт краљ“. Споразуми не могу преокренути дубоко укорењене људске особине попут мржње и похлепе. Али, да ли то значи да ће људи заувек бити беспомоћне жртве копнених мина?

[Фусноте]

[Оквир на 6. страни]

Двострука зарада?

Основно начело у пословању јесте да се компаније позову на одговорност уколико њихови производи проузрокују штету. Стога, Лу Макграт, из Саветовалишта за мине, тврди да компаније које зарађују од производње копнених мина треба обавезати на исплату одштете. Међутим, иронично је што су већина произвођача исти ти који профитирају од разминирања. На пример, један бивши произвођач мина из Немачке наводно је склопио уговор с Кувајтом о разминирању, у вредности од 100 милиона долара. А у Мозамбику је склопљен уговор за чишћење главних путева од мина у вредности од 7,5 милиона долара, и то између три компаније — од којих су две произвођачи мина.

Неки сматрају да је веома неморално да компаније које производе копнене мине буду оне које ће зарађивати уклањајући их. На неки начин, тврде они, произвођачи копнених мина двапут зарађују. У сваком случају, како производња тако и демонтирање копнених мина остаће и даље бизнис који цвета.

[Дијаграм на 5. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Просечан број копнених мина по квадратном километру у девет најгушће минираних земаља

БОСНА и ХЕРЦЕГОВИНА 60

КАМБОЏА 57

ХРВАТСКА 54

ЕГИПАТ 24

ИРАК 23

АВГАНИСТАН 16

АНГОЛА 12

ИРАН 10

РУАНДА 10

[Извор]

Извор: United Nations Department of Humanitarian Affairs, 1996

[Слике на 7. страни]

Плакати и знаци у Камбоџи упозоравају на копнене мине

На сваких 5 000 уклоњених мина, погине један минер а два буду рањена

[Извори]

Позадина: © ICRC/Paul Grabhorn

© ICRC/Till Mayer

© ICRC/Philippe Duitoit