Kopnene mine — procena štete

Dana 26. decembra 1993, šestogodišnji Augusto se šetao poljem u blizini Luande, glavnog grada Angole. Odjednom, primetio je neki sjajni predmet na tlu. Pošto je hteo da vidi šta je to, odlučio je da ga podigne. Njegov sledeći pokret je aktivirao minu.

Zbog eksplozije, Augustu su morali da amputiraju desnu nogu, a osim toga on je i oslepeo. Sada s 12 godina, prisiljen je da sve svoje vreme provodi u invalidskim kolicima.

AUGUSTA je osakatila protivpešadijska mina, koja se tako zove jer su joj glavni cilj ljudi, a ne tenkovi ili neka druga vojna vozila. Procenjuje se da je do sada proizvedeno više od 350 vrsta protivpešadijskih mina u najmanje 50 zemalja. Mnoge od tih mina oblikovane su da rane, a ne da ubiju. Zašto? Zato što je ranjenim vojnicima potrebna pomoć, a osakaćen vojnik usporava vojne operacije — što i jeste cilj neprijatelja. Osim toga, očajnički krici ranjenog saborca mogu uterati strah u kosti njegovim drugovima. Dakle, protivpešadijske mine se smatraju najdelotvornijima kada žrtve prežive — čak i ako to jedva uspeju.

Međutim, kao što je to u prethodnom članku navedeno, žrtve eksplozija protivpešadijskih mina jesu civili, a ne vojska. I to nije uvek slučajno. Prema knjizi Landmines—A Deadly Legacy, neke od ovih mina „namerno su namenjeni civilima kako bi se ispraznilo neko područje, uništile zalihe hrane, stvorile kolone izbeglica ili prosto da bi se ulio strah“.

Na primer, tokom rata u Kambodži mine su bile postavljene oko periferije neprijateljskih sela, a zatim su ta sela bila bombardovana artiljerijskom vatrom. Pokušavajući da pobegnu, civili su bežali pravo u minska polja. U međuvremenu, prisiljavajući vladu da sedne za pregovarački sto, članovi Crvenog Kmera postavljali su mine u pirinčana polja, uterujući strah u kosti ratarima i doslovno zaustavljajući zemljoradnju.

Ono što se 1988. dogodilo u Somaliji bilo je možda još odvratnije. Prilikom bombardovanja Hargeise stanovnici su bili prisiljeni da beže. Vojnici su zatim postavljali  mine u napuštene kuće. Kad su se borbe okončale, izbeglice su se vratile, a sakriveni eksploziv ih je osakatio ili ubio.

Međutim, protivpešadijske mine ne odnose samo život i delove tela. Osmotrite neke druge posledice ovog opakog oružja.

Ekonomska i socijalna šteta

Kofi Anan, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, zapaža sledeće: „Postojanje — ili samo strah od postojanja — i jedne jedine mine, može sprečiti obrađivanje celog polja, lišiti celo selo sredstava za život, postaviti još jednu prepreku na putu zemlje ka obnovi i razvoju.“ U Avganistanu i Kambodži moglo bi se obraditi oko 35 posto više zemljišta da poljoprivrednici ne strahuju da uđu u njivu. Neki rizikuju. „Ja se bojim mina“, kaže jedan poljoprivrednik iz Kambodže. „Ali ako ne odem da sečem travu i bambus, nećemo preživeti.“

Često se oni koji su preživeli eksploziju mine suočavaju s ogromnim finansijskim teškoćama. Na primer, u jednoj zemlji u razvoju, detetu koje izgubi nogu u svojoj desetoj godini možda će tokom života trebati petnaestak veštačkih nogu, od kojih bi svaka koštala u proseku 125 dolara. Sasvim sigurno, za neke to ne zvuči kao preskupo. Ali, za većinu stanovnika Angole 125 dolara predstavlja više od tromesečne plate!

Zapazi takođe i bolnu socijalnu štetu. Na primer, u jednoj azijskoj zemlji građani izbegavaju druženje sa osobama kojima je amputiran deo tela jer se boje da će i na njih preći „zla kob“. Za osobe s takvim hendikepom, brak može biti samo san. „Ne planiram da se oženim“, žali se jedan čovek iz Angole čiju su nogu morali da amputiraju nakon što se povredio usled eksplozije nagazne mine. „Ženi treba čovek koji može da radi.“

Razumljivo je da mnoge žrtve imaju nisko samopoštovanje. „Sramota me što više ne mogu da prehranjujem svoju porodicu“, kaže jedan čovek iz Kambodže. Ponekad, takva osećanja mogu u još većoj meri da iznure čoveka nego gubitak ekstremiteta. „Verujem da je najveća šteta koju sam doživeo emocionalne prirode“, kaže Artur, žrtva iz Mozambika. „Često bih se iznervirao čak i kada bi neko pogledao u mom pravcu. Mislio sam da me više niko ne poštuje i da nikada više neću imati normalan život.“ a

 Šta je s razminiranjem?

Nedavnih godina uloženi su veliki napori da bi se nacije ohrabrile da zabrane upotrebu kopnenih mina. Osim toga, neke vlade su započele opasan zadatak uklanjanja postavljenih mina. Međutim, nekoliko prepreka stoji na putu. Jedna se tiče vremena. Razminiranje teče veoma sporo. U stvari, mineri procenjuju da je u proseku potrebno stoput više vremena za uklanjanje nego što je potrebno za postavljanje mina. Jedna druga prepreka su troškovi. Jedna mina košta između 3 i 5 dolara, ali uklanjanje može da košta i do 1 000 dolara.

Dakle, izgleda da je potpuno razminiranje skoro nemoguće. Na primer, da bi se otklonile sve mine u Kambodži, trebalo bi da narednih nekoliko godina svako u toj zemlji ceo svoj prihod posveti tom zadatku. Procenjuje se da čak i kada bi novčana sredstva bila na raspolaganju, za otklanjanje svih mina u toj zemlji bio bi potreban ceo jedan vek. Slika na svetskom planu izgleda još sumornija. Procenjuje se da bi upotrebom savremene tehnologije razminiranje na celoj planeti koštalo 33 milijarde dolara i da bi trajalo više od hiljadu godina!

Naravno, u igru ulaze i inovativne tehnike za čišćenje mina — od korišćenja voćnih mušica koje su genetski modifikovane da otkriju eksploziv pa sve do upotrebe ogromnih daljinski upravljanih vozila koja bi razminirala dva hektara na sat. Međutim, proći će određeno vreme pre nego što se takve tehnike budu naveliko koristile i biće na raspolaganju samo u bogatijim zemljama.

U skoro svim područjima razminiranje se obavlja na staromodan način. Čovek puzi i štapom proverava zemljište pred sobom, centimetar po centimetar, čisteći na dan otprilike od 20 do 50 kvadratnih metara. Da li je to opasno? Jeste! Jer na svakih 5 000 uklonjenih mina, pogine jedan miner a dva budu ranjena.

Napori ka ujedinjenju protiv kopnenih mina

Dana 6. januara 2000, predstavnici iz više zemalja potpisali su Sporazum o zabrani upotrebljavanja, skladištenja, proizvodnje i premeštanja protivpešadijskih mina i o njihovom uništavanju. Taj sporazum je poznat kao Otavski sporazum. „To je u procesu međunarodnog razoružanja i u međunarodnom humanitarnom zakonu postignuće bez presedana“, kaže Žan Krejtjen kanadski premijer. b Ipak, skoro 60 zemalja — uključujući i neke od najvećih proizvođača kopnenih mina na svetu — još nisu potpisale ovaj sporazum.

Hoće li Otavski sporazum uspeti da eliminiše zlo koje nanose mine? Možda u izvesnoj meri. Ali mnogi su skeptični. „Čak i kada bi se sve zemlje sveta držale protokola iz Otave, to bi bio samo jedan korak  u pravcu oslobađanja planete od svih opasnosti od mina“, ističe Klod Simono, jedan od direktora Hendikep internešenela iz Francuske. Zašto? „Na milione mina ostaje zakopano u tlu, strpljivo čekajući buduće žrtve“, kaže Simono.

Vojni istoričar Džon Kigen govori o još jednom činiocu. On kaže da ratovanje „potiče iz najskrovitijih mesta ljudskog srca... tamo gde vlada ponos, gde su emocije na prvom mestu, gde je instinkt kralj“. Sporazumi ne mogu preokrenuti duboko ukorenjene ljudske osobine poput mržnje i pohlepe. Ali, da li to znači da će ljudi zauvek biti bespomoćne žrtve kopnenih mina?

[Fusnote]

[Okvir na 6. strani]

Dvostruka zarada?

Osnovno načelo u poslovanju jeste da se kompanije pozovu na odgovornost ukoliko njihovi proizvodi prouzrokuju štetu. Stoga, Lu Makgrat, iz Savetovališta za mine, tvrdi da kompanije koje zarađuju od proizvodnje kopnenih mina treba obavezati na isplatu odštete. Međutim, ironično je što su većina proizvođača isti ti koji profitiraju od razminiranja. Na primer, jedan bivši proizvođač mina iz Nemačke navodno je sklopio ugovor s Kuvajtom o razminiranju, u vrednosti od 100 miliona dolara. A u Mozambiku je sklopljen ugovor za čišćenje glavnih puteva od mina u vrednosti od 7,5 miliona dolara, i to između tri kompanije — od kojih su dve proizvođači mina.

Neki smatraju da je veoma nemoralno da kompanije koje proizvode kopnene mine budu one koje će zarađivati uklanjajući ih. Na neki način, tvrde oni, proizvođači kopnenih mina dvaput zarađuju. U svakom slučaju, kako proizvodnja tako i demontiranje kopnenih mina ostaće i dalje biznis koji cveta.

[Dijagram na 5. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Prosečan broj kopnenih mina po kvadratnom kilometru u devet najgušće miniranih zemalja

BOSNA i HERCEGOVINA 60

KAMBODŽA 57

HRVATSKA 54

EGIPAT 24

IRAK 23

AVGANISTAN 16

ANGOLA 12

IRAN 10

RUANDA 10

[Izvor]

Izvor: United Nations Department of Humanitarian Affairs, 1996

[Slike na 7. strani]

Plakati i znaci u Kambodži upozoravaju na kopnene mine

Na svakih 5 000 uklonjenih mina, pogine jedan miner a dva budu ranjena

[Izvori]

Pozadina: © ICRC/Paul Grabhorn

© ICRC/Till Mayer

© ICRC/Philippe Duitoit