Да ли је решење у „индивидуалној религији“?

ДОК ОРГАНИЗОВАНА РЕЛИГИЈА губи контролу над масама, није никакво чудо што многи стварају своју личну религију. Међутим, питање је да ли то стварно може задовољити човекове духовне потребе? Да ли је решење у „индивидуалној религији“?

Да бисмо одговорили на ова питања, прво погледајмо да ли индивидуална религија стварно може да опстане под темељним испитивањем ’снаге разума‘— једног од највећих дарова које људи поседују (Римљанима 12:1).

Разум налаже да се одбаци све што само себи противречи. Међутим, у једној анкети о индивидуалној религији у Шведској, закључило се да људи често „олако комбинују елементе различитих (а могуће је и логички неспојивих) животних филозофија у своју личну филозофију“.

Примера ради, од оних који су тврдили да су „на свој начин хришћани“ само два посто су сматрали да је Исус историјска личност. Међутим, често је помињано веровање у реинкарнацију. И онда, зар није недоследно назвати себе следбеником Исуса Христа а у исто време одбацивати његов живот и учења — па чак и прихватити доктрине које су дијаметрално супротне Христовим учењима? a

Наш разум такође зазире од ствари које изгледају крајње нејасно и које се не могу дефинисати. Међутим, када су упитани да ли верују у „Бога или у неку божанску силу“, већина анкетираних је одговорила да верује да би тако „нешто“ могло постојати. Једна особа је рекла: „Верујем да постоји нешто натприродно, али не обавезно у облику Бога.“ Они који верују у Бога сматрали су да он има „прилично неважну улогу у њиховом животу“. Тако овај извештај описује индивидуалну религију као „хаотичан свет појмова“ и завршава се цитирањем једног од најчешћих одговора: „Верујем у нешто, али нисам сигуран у шта.“

Једна студија о индивидуалној религији у Канади показала је сличне резултате. Часопис Alberta Report примећује: „Сада постоји велико веровање у готово све замисливо, али све некако збрда-здола. И када покушамо да увидимо какво вођство та  индивидуална веровања имају у животу људи, онда ту нема ничега. Не постоји неки крајњи ауторитет на пољу морала, тако да се све своди на ништа.“ Тај часопис је говорио и о „исцепканом Богу“ зато што они који се залажу за таква веровања „склапају парчиће и делове узете из традиционалне вероисповести“. Да ли вам се чини да је разумно да религиозна веровања — и наду у будућност — темељимо на нејасним, слабим и исцепканим идејама?

Наша потреба за дружењем

Религиозни верници још од давнина цене дружење, братство и солидарност (Дела апостолска 2:42, 46). Али пошто је индивидуална религија само индивидуална — како она онда може задовољити ове потребе?

Зар није тачно да индивидуална религија, у којој је „сваки човек црква“, умножава и продубљује религиозне поделе међу људима? „Религија је сада ствар личног просуђивања... и зато постајемо земља која нема неколико стотина вероисповести, већ неколико милиона“, забележио је часопис Alberta Report. Зато уопште није чудо што је индивидуална религија чак описана као један вид духовне анархије.

Шта је с вредностима?

Шведски бискуп Мартин Ленебо је говорећи о једном интервјуу за новине Svenska Dagbladet рекао да „индивидуална религија не може обогатити наше доба и да јој не успева да своје вредности пренесе у нову епоху“. Ово мишљење донекле је потврђено уобичајеним ставом који родитељи у Шведској имају према васпитању деце. Svenska Dagbladet сажима тај став овим речима: „Верујте у шта желите! И немојте децу силити да одлучују. Пустите их да изаберу кад порасту.“

Те новине су изнеле мишљење да се преношење религиозних вредности на децу може сматрати индоктринацијом. Међутим, ове новине су закључиле: „Овакво преношење може бити корисно за децу и можда је једини начин... да касније сама донесу одлуку.“ Заиста, тренутно тешко стање у ком се налази омладина показује да индивидуална религија није постигла готово ништа у настојању да, на основу чврстих вредности које се могу преносити с генерације на генерацију, уједини породице.

Онда, по свему судећи, индивидуална религија не може понудити поуздане, доследне одговоре на питања о животу, не може ујединити људе нити испунити људску потребу за моралним вођством. Раније цитирани чланак из новина Svenska Dagbladet изразио је следеће гледиште о индивидуалној религији: „Када се у ’вери‘ налази свашта, онда је она на крају ништа. И ако слободу није потребно никада дефинисати, онда она постаје попустљива.“

Јасно је да индивидуална религија у многим погледима не успева да задовољи духовне потребе људи. Стварно, како нека особа може очекивати да разумно задовољи такве потребе ако из различитих традиција једноставно узима различита веровања, као што би са шведског стола узела јела која јој изгледају најпримамљивије? Исто тако је јасно да ни организована религија није успела да задовољи те потребе. Коме онда да се обратимо?

[Фуснота]

[Слика на странама 8, 9]

Да ли на религију треба да гледамо као на обичан шведски сто с ког ћемо изабрати и узети веровања која нам се свиђају?