Упркос кушњама моја нада је остала јасна

ИСПРИЧАО АНДРЕЈ ХАНАК

Била је 1943. и Други светски рат је беснео. Пошто сам заузео неутралан став, налазио сам се у затвору у Будимпешти (Мађарска). Тамо ми је један брадати православни свештеник понудио своју Библију у замену за моје тродневно следовање хлеба. Иако страшно гладан, био сам уверен да сам направио добру размену.

БИО је изазов одржати чисту хришћанску савест када су нацисти током Другог светског рата преузели контролу над нашом земљом. Касније, током више од 40 година комунистичке владавине, било је исто тако тешко служити нашем Створитељу, Јехови Богу, а да се не компромитују библијска начела.

Дозволите ми да, пре него што испричам како је тада изгледало одржати беспрекорност према Богу, кажем нешто о себи. Сигурно ће вас занимати да сазнате шта су све Јеховини сведоци подносили тих година. Најпре ћу вам описати религиозну ситуацију која ме је навела да размишљам о водећим религијама из мог краја.

Збуњујућа религиозна питања

Рођен сам 3. децембра 1922. у Пацину, једном мађарском селу близу границе са Словачком. Словачка је тада била источни део Чехословачке. Када је Совјетски Савез после Другог светског рата заузео велики део Чехословачке, граница са Украјином је била померена на тридесетак километара од Пацина.

Био сам друго од петоро деце преданих римокатоличких родитеља. Када сам имао 13 година, догодило се нешто што ме је навело да озбиљније размислим о религији. С мајком сам био на религиозном ходочашћу у 80  километара удаљеном селу Маријапоч у Мађарској. До тамо смо ишли пешке јер смо веровали да ћемо због тога добити више благослова. На ходочашћу су били и римокатолици и гркокатолици. Раније сам мислио да су ове две цркве део некакве уједињене католичке религије. Али убрзо сам схватио да то није тако.

Пошто је прво почела гркокатоличка миса, одлучио сам да присуствујем. Мајка је касније била врло узнемирена када је сазнала да сам био на тој миси. Донекле збуњен, упитао сам: „Па какве везе има на којој смо миси? Зар нисмо сви део једног Христовог тела?“

Немоћна да ми одговори, мајка је само рекла: „Сине мој, грех је постављати таква питања.“ Ипак, желео сам да добијем одговоре на моја питања.

Одговори на моја питања

Када сам имао 17 година — убрзо пошто је 1939. почео Други светски рат — преселио сам се неколико километара даље, у Стреду над Бодрогом, један градић који се сада налази у источној Словачкој. Тамо сам отишао код локалног ковача да радим као шегрт. Међутим, у његовој кући сам научио нешто што је много вредније од тога како се од растопљеног метала праве потковице за коње и обликују други предмети.

Марија Панкович, ковачева жена, била је Јеховин сведок. Тако сам преко дана од њеног мужа учио ковачки занат, а увече сам проучавао Библију и посећивао састанке локалних Сведока. Као ковачев шегрт, боље сам разумео речи из Псалма 12:7: „Речи су Јеховине речи чисте, сребро у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено.“ Како су биле пријатне те вечери када смо разматрали Јеховине мисли и када сам добијао одговоре на своја библијска питања!

Нисам схватао да ће врло брзо, како се Други светски рат захуктавао, моја новопронађена вера бити стављена на испит.

У затвору због своје вере

Недуго након што сам постао шегрт код ковача, од младића̂ у Мађарској је почело да се захтева да учествују у војној обуци. Али ја сам одлучио да следим библијско начело које се налази у Исаији 2:4, ’да се више не учим боју‘. Због те своје одлуке био сам осуђен на десет дана затвора. По изласку сам наставио да проучавам Библију. Затим сам 15. јула 1941. симболизовао своје предање Јехови крштењем у води.

До тада, нацистичка Немачка је напала Совјетски Савез, и источна Европа је била увучена у рат. Ратна пропаганда се појачала и националистичка осећања су постала јака. Али у складу са својим библијским уверењима, Јеховини сведоци су остали неутрални.

У августу 1942. био је организован један жесток напад на нас. Власти су направиле десет сабирних центара где су били доведени Сведоци, и млади и стари. У ове сабирне центре били су доведени и они који још нису били крштени, али за које се знало да су у контакту с нама. Био сам међу онима који су били одведени у затвор у Шарошпатаку, граду који се налазио на око 20 километара од мог села Пацина.

Најмлађи затвореник је имао само три месеца. Он је био затворен заједно са својом мајком која је била Сведок. Када смо замолили да нам се бар за дете да нешто хране, стражар је узвратио: „Нека плаче. То ће му помоћи да порасте у снажног Сведока.“  Било нам је жао малецког, али растужило нас је и то што је националистичка пропаганда толико отврдла срце младог стражара.

На суђењу ми је изречена казна од две године. Онда сам био пребачен у затвор у Будимпешти у улици Маргит Керут број 85. У ћелије димензија 4 пута 6 метара било је стрпано око 50 до 60 људи. Осам месеци смо живели тамо без било каквог купатила или тоалета. Нисмо могли да се истуширамо ни окупамо, а прање одеће да и не спомињем. Сви смо били покривени вашима, а бубе су ноћу милеле по нашим прљавим телима.

Ујутру смо морали да устајемо у четири сата. Доручак се састојао само од шољице кафе. У подне смо добијали сличну количину супе и око 150 грама хлеба с мало каше. Увече нисмо ништа добијали. Иако сам имао 20 година и био доброг здравља, на крају сам толико ослабио да нисам могао да ходам. Затвореници су почели да умиру од глади и инфекција.

Током тог времена у нашу ћелију је дошао нови затвореник. Био је то брадати православни свештеник ког сам споменуо на почетку. Било му је дозвољено да задржи своју Библију. Како сам само желео да је читам! Али када сам га замолио да ми је да, он је одбио. Међутим, касније ми је пришао. „Хеј, момак“, рекао је. „Можеш да добијеш Библију. Продаћу ти је.“

„Продаћете ми је? За шта?“ упитао сам. „Немам пара.“

Тада ми је понудио Библију у замену за моје тродневно следовање хлеба. Испоставило се да је та размена донела богате награде! Упркос физичкој глади, добио сам духовну храну која је мене као и друге подржавала током кушњи у тим тешким временима. Ту Библију сам сачувао до данашњег дана (Матеј 4:4).

Наша неутралност на испиту

Јуна 1943, млада браћа из целе Мађарске — нас око 160 — одведени смо у Јасберењ, град близу Будимпеште. Када смо одбили да ставимо војничке капе и да нам се око руке веже тробојна трака, смештени смо у теретне вагоне и транспортовани до железничке станице Будимпешта-Кебања. Тамо су нас официри једног по једног прозивали по имену да изађемо из вагона и наређивали нам да се изјаснимо као војници.

Било нам је наређено да кажемо: „Хајл Хитлер“, што значи „Слава Хитлеру“. Сваки Сведок који је одбио да то уради, био је страшно претучен. Мучитељи су се на крају уморили и један од њих је рекао: „Хајде да претучемо још једног, ал’ да не преживи.“

Тибор Хафнер, један старији, дугогодишњи Сведок, дошао је до копије списка Сведока који су се налазили у вагонима. Шапнуо ми је: „Брате, ти си следећи. Буди храбар! Уздај се у Јехову.“ Тог тренутка сам био прозван. Када сам стао код врата вагона, било ми је речено да сиђем. „Толико је мршав да немаш где да га удариш“, рекао је један од војника. Онда ми је рекао: „Ако се изјасниш онако како се од тебе захтева, средићемо да те ставе у кухињу да спремаш храну. У супротном ћеш умрети.“

 „Не желим у војну службу“, одговорио сам. „Хоћу да се вратим у вагоне где су моја браћа.“

Сажаливши се на мене, један војник ме је зграбио и бацио натраг у вагон. То му није било тешко, јер сам имао мање од 40 килограма. Брат Хафнер је пришао, загрлио ме, пољубио и цитирао ми Псалам 20:2: „Да те услиши Јехова у дан тескобе, да те спасе име Бога Јаковљева.“

У радном логору

После тога били смо укрцани на брод и Дунавом пребачени у Југославију. Јула 1943. стигли смо у радни логор близу Бора, где се налазио један од највећих рудника бакра у Европи. С временом се у логору нашло око 60 000 људи разних националности, укључујући и око 6 000 Јевреја и око 160 Јеховиних сведока.

Сведоци су били смештени у једну велику бараку. На средини бараке налазили су се столови и клупе и тамо смо два пута седмично одржавали састанке. Проучавали смо Куле стражаре које смо прокријумчарили у логор и читали Библију коју сам заменио за следовање хлеба. Такође смо заједно певали и молили се.

Настојали смо да одржимо добре односе с другим затвореницима и то се показало корисним. Један наш брат је имао јаке болове у цревима, а стражари нису били вољни да организују помоћ. Како се његово стање погоршавало, један од јеврејских затвореника, који је био лекар, пристао је да га оперише. Брату је дао неке примитивне анестетике и извршио операцију с наоштреном дршком од кашике. Брат се опоравио и после рата се вратио кући.

Рад у рудницима је био исцрпљујућ, а хране није било довољно. Два брата су погинула у несрећама на раду, а један је умро од болести. У септембру 1944, док се руска војска приближавала, било је одлучено да се логор испразни. Било би ми тешко да поверујем у оно што се након тога десило да нисам видео сопственим очима.

Марш испуњен ужасом

После заморног, седмодневног марша, заједно с много јеврејских затвореника, стигли смо у Београд. Онда смо наставили даље још неколико дана и нашли се у Црвенки.

Кад смо стигли у Црвенку, Јеховиним сведоцима је било наређено да стану у редове, по петорица у сваком реду. Онда је издвојен по један Сведок из сваког другог реда. Са сузама у очима смо гледали оне које су одводили, мислећи да ће бити погубљени. Али после неког времена су се вратили. Шта се десило? Немачки војници су хтели да они ископају гробове, али мађарски заповедник је објаснио да нису јели недељу дана и да су превише исцрпљени да би радили.

Те вечери смо сви ми Сведоци били одведени на таван једне зграде која се користила за сушење цигала. Један немачки официр  нам је рекао: „Будите мирни и останите ту. Ово ће бити пасја ноћ.“ Онда је закључао врата. За неколико минута смо зачули војнике како вичу: „Хајде! Хајде!“ Затим су се зачули митраљези за којима је уследила застрашујућа тишина. Поново смо чули: „Хајде! Хајде!“ и опет пуцњаву.

Кроз кров смо могли да видимо шта се догађало. Војници су доводили групе од по неколико десетина јеврејских затвореника, терали их да стану на ивицу јаме и пуцали у њих. После тога, војници су бацали ручне бомбе на гомиле лешева. До зоре су сви јеврејски затвореници, осим њих осморице, били мртви, а немачки војници су побегли. Били смо ментално и физички сломљени. Јанош Терек и Јан Бали, који су још увек живи, били су међу Сведоцима који су присуствовали том погубљењу.

Преживели

Под стражом мађарских војника наставили смо наш марш ка западу и северу. Увек изнова су нас питали да се укључимо у војне активности, али смо ми ипак успели да сачувамо своју неутралност и останемо живи.

У априлу 1945, нашли смо се између немачке и руске војске у граду Сомбатхеју, близу мађарске границе са Аустријом. Када је била дата узбуна због ваздушне опасности, један мађарски капетан, који нас је чувао, упитао је: „Смем ли да пођем с вама да пронађем заклон? Видим да је Бог с вама.“ После бомбардовања смо напустили град, пролазећи поред мртвих тела животиња и људи.

Видевши да је крај рата близу, тај капетан нас је окупио и рекао: „Хвала вам што ме поштујете. Имам нешто чаја и шећера за свакога од вас. И то је нешто.“ Захвалили смо му што се људски опходио према нама.

Руси су стигли за неколико дана и у малим групама смо кренули кући. Али нашим невољама уопште није дошао крај. По доласку у Будимпешту, Руси су нас притворили и подвргли још једној регрутацији — овога пута за совјетску армију.

Човек који је био задужен за то био је лекар, један руски службеник с великим овлашћењима. Када смо ушли у просторију, нисмо га препознали, али он је препознао нас. Он је био с нама у радном логору у Бору, и био је један од мало Јевреја који су преживели нацистички геноцид. Угледавши нас, стражару је наредио: „Пусти ову осморицу да иду кући.“ Захвалили смо му, али надасве, захвалили смо Јехови због његове заштите.

Моја нада је још увек жива

Дана 30. априла 1945, коначно сам стигао кући у Пацин. Убрзо после тога, вратио сам се код ковача у Стреди над Бодрогом да завршим са шегртовањем. Панковичи су ми дали много — не само занат помоћу кога  сам могао да зарађујем за живот, већ што је много важније, библијске истине које су промениле мој живот. Дали су ми још нешто. Дана 23. септембра 1946, њихова шармантна ћерка Јолана постала је моја супруга.

Јолана и ја смо наставили с редовном активношћу проучавања Библије и проповедања. Онда смо 1948. добили још један благослов; родио нам се син Андреј. Међутим, наша радост због религиозне слободе није трајала дуго. Убрзо су комунисти завладали нашом земљом и отпочео је још један талас прогонства. Био сам регрутован 1951, овога пута од стране чехословачких комунистичких власти. Сценарио је био исти: суђење, затворска казна, затварање, радни логор и гладовање. Али уз Божју помоћ опет сам преживео. Захваљујући амнестији био сам ослобођен 1952. и придружио сам се својој породици у Ладмовцама у Словачкој.

Упркос забрани која је трајала око 40 година, наставили смо са својом светом службом. Од 1954. до 1988. имао сам предност да служим као путујући надгледник. Викендима сам посећивао скупштине Јеховиних сведока и храбрио браћу и сестре да остану чврсти у својој беспрекорности. Током седмице сам био са својом породицом и радио на световном послу како бих нас издржавао. За све то време осећали смо Јеховино вођство препуно љубави. Увидео сам да су истините речи библијског псалмисте: „Да са нама није био Јехова кад усташе на нас људи, живе би нас прогутали кад се гнев њихов на нас распали“ (Пс. 124:2, 3).

С временом смо Јолана и ја били веома срећни видевши Андреја како се жени и постаје зрео хришћански надгледник. Његова жена Елишка и њихова два сина, Радим и Данијел, такође су активне хришћанске слуге. А онда сам 1998. доживео огроман губитак када је моја вољена Јолана умрла. Од свих искушења кроз која сам прошао, са овим ми је најтеже да изађем на крај. Недостаје ми сваког дана, али утеху налазим у драгоценој нади ускрсења (Јован 5:28, 29).

Сада, са 79 година, служим као старешина у селу Словенско Ново Место у Словачкој. Овде ми највећу радост пружа то што с ближњима разговарам о својој драгоценој нади која се темељи на Библији. Када се осврнем на прошле дане и на више од 60 година у Јеховиној служби, уверен сам да уз Јеховину помоћ можемо да превазиђемо све препреке и издржимо сва искушења. Моја чежња и моја нада су у складу с речима из Псалма 86:12: „Славићу те, Јехова, Боже мој, свим срцем својим, славићу име твоје довека.“

[Слика на 20. страни]

Библија коју сам добио у замену за своје следовање хлеба

[Слика на 21. страни]

Тибор Хафнер ме је охрабрио у мојим искушењима

[Слика на 22. страни]

Сведоци у радном логору у Бору

[Слика на 22. страни]

Сахрана једног Сведока у радном логору у Бору уз присуство немачких војника

[Слике на 23. страни]

Јолана се удала за мене у септембру 1946.

[Слике на 23. страни]

Јанош Терек и Јан Бали (уметнута слика) који су такође присуствовали масакру

[Слика на 24. страни]

Са сином, снајом и унуцима