Uprkos kušnjama moja nada je ostala jasna

ISPRIČAO ANDREJ HANAK

Bila je 1943. i Drugi svetski rat je besneo. Pošto sam zauzeo neutralan stav, nalazio sam se u zatvoru u Budimpešti (Mađarska). Tamo mi je jedan bradati pravoslavni sveštenik ponudio svoju Bibliju u zamenu za moje trodnevno sledovanje hleba. Iako strašno gladan, bio sam uveren da sam napravio dobru razmenu.

BIO je izazov održati čistu hrišćansku savest kada su nacisti tokom Drugog svetskog rata preuzeli kontrolu nad našom zemljom. Kasnije, tokom više od 40 godina komunističke vladavine, bilo je isto tako teško služiti našem Stvoritelju, Jehovi Bogu, a da se ne kompromituju biblijska načela.

Dozvolite mi da, pre nego što ispričam kako je tada izgledalo održati besprekornost prema Bogu, kažem nešto o sebi. Sigurno će vas zanimati da saznate šta su sve Jehovini svedoci podnosili tih godina. Najpre ću vam opisati religioznu situaciju koja me je navela da razmišljam o vodećim religijama iz mog kraja.

Zbunjujuća religiozna pitanja

Rođen sam 3. decembra 1922. u Pacinu, jednom mađarskom selu blizu granice sa Slovačkom. Slovačka je tada bila istočni deo Čehoslovačke. Kada je Sovjetski Savez posle Drugog svetskog rata zauzeo veliki deo Čehoslovačke, granica sa Ukrajinom je bila pomerena na tridesetak kilometara od Pacina.

Bio sam drugo od petoro dece predanih rimokatoličkih roditelja. Kada sam imao 13 godina, dogodilo se nešto što me je navelo da ozbiljnije razmislim o religiji. S majkom sam bio na religioznom hodočašću u 80  kilometara udaljenom selu Marijapoč u Mađarskoj. Do tamo smo išli peške jer smo verovali da ćemo zbog toga dobiti više blagoslova. Na hodočašću su bili i rimokatolici i grkokatolici. Ranije sam mislio da su ove dve crkve deo nekakve ujedinjene katoličke religije. Ali ubrzo sam shvatio da to nije tako.

Pošto je prvo počela grkokatolička misa, odlučio sam da prisustvujem. Majka je kasnije bila vrlo uznemirena kada je saznala da sam bio na toj misi. Donekle zbunjen, upitao sam: „Pa kakve veze ima na kojoj smo misi? Zar nismo svi deo jednog Hristovog tela?“

Nemoćna da mi odgovori, majka je samo rekla: „Sine moj, greh je postavljati takva pitanja.“ Ipak, želeo sam da dobijem odgovore na moja pitanja.

Odgovori na moja pitanja

Kada sam imao 17 godina — ubrzo pošto je 1939. počeo Drugi svetski rat — preselio sam se nekoliko kilometara dalje, u Stredu nad Bodrogom, jedan gradić koji se sada nalazi u istočnoj Slovačkoj. Tamo sam otišao kod lokalnog kovača da radim kao šegrt. Međutim, u njegovoj kući sam naučio nešto što je mnogo vrednije od toga kako se od rastopljenog metala prave potkovice za konje i oblikuju drugi predmeti.

Marija Pankovič, kovačeva žena, bila je Jehovin svedok. Tako sam preko dana od njenog muža učio kovački zanat, a uveče sam proučavao Bibliju i posećivao sastanke lokalnih Svedoka. Kao kovačev šegrt, bolje sam razumeo reči iz Psalma 12:7: „Reči su Jehovine reči čiste, srebro u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno.“ Kako su bile prijatne te večeri kada smo razmatrali Jehovine misli i kada sam dobijao odgovore na svoja biblijska pitanja!

Nisam shvatao da će vrlo brzo, kako se Drugi svetski rat zahuktavao, moja novopronađena vera biti stavljena na ispit.

U zatvoru zbog svoje vere

Nedugo nakon što sam postao šegrt kod kovača, od mladićâ u Mađarskoj je počelo da se zahteva da učestvuju u vojnoj obuci. Ali ja sam odlučio da sledim biblijsko načelo koje se nalazi u Isaiji 2:4, ’da se više ne učim boju‘. Zbog te svoje odluke bio sam osuđen na deset dana zatvora. Po izlasku sam nastavio da proučavam Bibliju. Zatim sam 15. jula 1941. simbolizovao svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi.

Do tada, nacistička Nemačka je napala Sovjetski Savez, i istočna Evropa je bila uvučena u rat. Ratna propaganda se pojačala i nacionalistička osećanja su postala jaka. Ali u skladu sa svojim biblijskim uverenjima, Jehovini svedoci su ostali neutralni.

U avgustu 1942. bio je organizovan jedan žestok napad na nas. Vlasti su napravile deset sabirnih centara gde su bili dovedeni Svedoci, i mladi i stari. U ove sabirne centre bili su dovedeni i oni koji još nisu bili kršteni, ali za koje se znalo da su u kontaktu s nama. Bio sam među onima koji su bili odvedeni u zatvor u Šarošpataku, gradu koji se nalazio na oko 20 kilometara od mog sela Pacina.

Najmlađi zatvorenik je imao samo tri meseca. On je bio zatvoren zajedno sa svojom majkom koja je bila Svedok. Kada smo zamolili da nam se bar za dete da nešto hrane, stražar je uzvratio: „Neka plače. To će mu pomoći da poraste u snažnog Svedoka.“  Bilo nam je žao maleckog, ali rastužilo nas je i to što je nacionalistička propaganda toliko otvrdla srce mladog stražara.

Na suđenju mi je izrečena kazna od dve godine. Onda sam bio prebačen u zatvor u Budimpešti u ulici Margit Kerut broj 85. U ćelije dimenzija 4 puta 6 metara bilo je strpano oko 50 do 60 ljudi. Osam meseci smo živeli tamo bez bilo kakvog kupatila ili toaleta. Nismo mogli da se istuširamo ni okupamo, a pranje odeće da i ne spominjem. Svi smo bili pokriveni vašima, a bube su noću milele po našim prljavim telima.

Ujutru smo morali da ustajemo u četiri sata. Doručak se sastojao samo od šoljice kafe. U podne smo dobijali sličnu količinu supe i oko 150 grama hleba s malo kaše. Uveče nismo ništa dobijali. Iako sam imao 20 godina i bio dobrog zdravlja, na kraju sam toliko oslabio da nisam mogao da hodam. Zatvorenici su počeli da umiru od gladi i infekcija.

Tokom tog vremena u našu ćeliju je došao novi zatvorenik. Bio je to bradati pravoslavni sveštenik kog sam spomenuo na početku. Bilo mu je dozvoljeno da zadrži svoju Bibliju. Kako sam samo želeo da je čitam! Ali kada sam ga zamolio da mi je da, on je odbio. Međutim, kasnije mi je prišao. „Hej, momak“, rekao je. „Možeš da dobiješ Bibliju. Prodaću ti je.“

„Prodaćete mi je? Za šta?“ upitao sam. „Nemam para.“

Tada mi je ponudio Bibliju u zamenu za moje trodnevno sledovanje hleba. Ispostavilo se da je ta razmena donela bogate nagrade! Uprkos fizičkoj gladi, dobio sam duhovnu hranu koja je mene kao i druge podržavala tokom kušnji u tim teškim vremenima. Tu Bibliju sam sačuvao do današnjeg dana (Matej 4:4).

Naša neutralnost na ispitu

Juna 1943, mlada braća iz cele Mađarske — nas oko 160 — odvedeni smo u Jasberenj, grad blizu Budimpešte. Kada smo odbili da stavimo vojničke kape i da nam se oko ruke veže trobojna traka, smešteni smo u teretne vagone i transportovani do železničke stanice Budimpešta-Kebanja. Tamo su nas oficiri jednog po jednog prozivali po imenu da izađemo iz vagona i naređivali nam da se izjasnimo kao vojnici.

Bilo nam je naređeno da kažemo: „Hajl Hitler“, što znači „Slava Hitleru“. Svaki Svedok koji je odbio da to uradi, bio je strašno pretučen. Mučitelji su se na kraju umorili i jedan od njih je rekao: „Hajde da pretučemo još jednog, al’ da ne preživi.“

Tibor Hafner, jedan stariji, dugogodišnji Svedok, došao je do kopije spiska Svedoka koji su se nalazili u vagonima. Šapnuo mi je: „Brate, ti si sledeći. Budi hrabar! Uzdaj se u Jehovu.“ Tog trenutka sam bio prozvan. Kada sam stao kod vrata vagona, bilo mi je rečeno da siđem. „Toliko je mršav da nemaš gde da ga udariš“, rekao je jedan od vojnika. Onda mi je rekao: „Ako se izjasniš onako kako se od tebe zahteva, sredićemo da te stave u kuhinju da spremaš hranu. U suprotnom ćeš umreti.“

 „Ne želim u vojnu službu“, odgovorio sam. „Hoću da se vratim u vagone gde su moja braća.“

Sažalivši se na mene, jedan vojnik me je zgrabio i bacio natrag u vagon. To mu nije bilo teško, jer sam imao manje od 40 kilograma. Brat Hafner je prišao, zagrlio me, poljubio i citirao mi Psalam 20:2: „Da te usliši Jehova u dan teskobe, da te spase ime Boga Jakovljeva.“

U radnom logoru

Posle toga bili smo ukrcani na brod i Dunavom prebačeni u Jugoslaviju. Jula 1943. stigli smo u radni logor blizu Bora, gde se nalazio jedan od najvećih rudnika bakra u Evropi. S vremenom se u logoru našlo oko 60 000 ljudi raznih nacionalnosti, uključujući i oko 6 000 Jevreja i oko 160 Jehovinih svedoka.

Svedoci su bili smešteni u jednu veliku baraku. Na sredini barake nalazili su se stolovi i klupe i tamo smo dva puta sedmično održavali sastanke. Proučavali smo Kule stražare koje smo prokrijumčarili u logor i čitali Bibliju koju sam zamenio za sledovanje hleba. Takođe smo zajedno pevali i molili se.

Nastojali smo da održimo dobre odnose s drugim zatvorenicima i to se pokazalo korisnim. Jedan naš brat je imao jake bolove u crevima, a stražari nisu bili voljni da organizuju pomoć. Kako se njegovo stanje pogoršavalo, jedan od jevrejskih zatvorenika, koji je bio lekar, pristao je da ga operiše. Bratu je dao neke primitivne anestetike i izvršio operaciju s naoštrenom drškom od kašike. Brat se oporavio i posle rata se vratio kući.

Rad u rudnicima je bio iscrpljujuć, a hrane nije bilo dovoljno. Dva brata su poginula u nesrećama na radu, a jedan je umro od bolesti. U septembru 1944, dok se ruska vojska približavala, bilo je odlučeno da se logor isprazni. Bilo bi mi teško da poverujem u ono što se nakon toga desilo da nisam video sopstvenim očima.

Marš ispunjen užasom

Posle zamornog, sedmodnevnog marša, zajedno s mnogo jevrejskih zatvorenika, stigli smo u Beograd. Onda smo nastavili dalje još nekoliko dana i našli se u Crvenki.

Kad smo stigli u Crvenku, Jehovinim svedocima je bilo naređeno da stanu u redove, po petorica u svakom redu. Onda je izdvojen po jedan Svedok iz svakog drugog reda. Sa suzama u očima smo gledali one koje su odvodili, misleći da će biti pogubljeni. Ali posle nekog vremena su se vratili. Šta se desilo? Nemački vojnici su hteli da oni iskopaju grobove, ali mađarski zapovednik je objasnio da nisu jeli nedelju dana i da su previše iscrpljeni da bi radili.

Te večeri smo svi mi Svedoci bili odvedeni na tavan jedne zgrade koja se koristila za sušenje cigala. Jedan nemački oficir  nam je rekao: „Budite mirni i ostanite tu. Ovo će biti pasja noć.“ Onda je zaključao vrata. Za nekoliko minuta smo začuli vojnike kako viču: „Hajde! Hajde!“ Zatim su se začuli mitraljezi za kojima je usledila zastrašujuća tišina. Ponovo smo čuli: „Hajde! Hajde!“ i opet pucnjavu.

Kroz krov smo mogli da vidimo šta se događalo. Vojnici su dovodili grupe od po nekoliko desetina jevrejskih zatvorenika, terali ih da stanu na ivicu jame i pucali u njih. Posle toga, vojnici su bacali ručne bombe na gomile leševa. Do zore su svi jevrejski zatvorenici, osim njih osmorice, bili mrtvi, a nemački vojnici su pobegli. Bili smo mentalno i fizički slomljeni. Janoš Terek i Jan Bali, koji su još uvek živi, bili su među Svedocima koji su prisustvovali tom pogubljenju.

Preživeli

Pod stražom mađarskih vojnika nastavili smo naš marš ka zapadu i severu. Uvek iznova su nas pitali da se uključimo u vojne aktivnosti, ali smo mi ipak uspeli da sačuvamo svoju neutralnost i ostanemo živi.

U aprilu 1945, našli smo se između nemačke i ruske vojske u gradu Sombatheju, blizu mađarske granice sa Austrijom. Kada je bila data uzbuna zbog vazdušne opasnosti, jedan mađarski kapetan, koji nas je čuvao, upitao je: „Smem li da pođem s vama da pronađem zaklon? Vidim da je Bog s vama.“ Posle bombardovanja smo napustili grad, prolazeći pored mrtvih tela životinja i ljudi.

Videvši da je kraj rata blizu, taj kapetan nas je okupio i rekao: „Hvala vam što me poštujete. Imam nešto čaja i šećera za svakoga od vas. I to je nešto.“ Zahvalili smo mu što se ljudski ophodio prema nama.

Rusi su stigli za nekoliko dana i u malim grupama smo krenuli kući. Ali našim nevoljama uopšte nije došao kraj. Po dolasku u Budimpeštu, Rusi su nas pritvorili i podvrgli još jednoj regrutaciji — ovoga puta za sovjetsku armiju.

Čovek koji je bio zadužen za to bio je lekar, jedan ruski službenik s velikim ovlašćenjima. Kada smo ušli u prostoriju, nismo ga prepoznali, ali on je prepoznao nas. On je bio s nama u radnom logoru u Boru, i bio je jedan od malo Jevreja koji su preživeli nacistički genocid. Ugledavši nas, stražaru je naredio: „Pusti ovu osmoricu da idu kući.“ Zahvalili smo mu, ali nadasve, zahvalili smo Jehovi zbog njegove zaštite.

Moja nada je još uvek živa

Dana 30. aprila 1945, konačno sam stigao kući u Pacin. Ubrzo posle toga, vratio sam se kod kovača u Stredi nad Bodrogom da završim sa šegrtovanjem. Pankoviči su mi dali mnogo — ne samo zanat pomoću koga  sam mogao da zarađujem za život, već što je mnogo važnije, biblijske istine koje su promenile moj život. Dali su mi još nešto. Dana 23. septembra 1946, njihova šarmantna ćerka Jolana postala je moja supruga.

Jolana i ja smo nastavili s redovnom aktivnošću proučavanja Biblije i propovedanja. Onda smo 1948. dobili još jedan blagoslov; rodio nam se sin Andrej. Međutim, naša radost zbog religiozne slobode nije trajala dugo. Ubrzo su komunisti zavladali našom zemljom i otpočeo je još jedan talas progonstva. Bio sam regrutovan 1951, ovoga puta od strane čehoslovačkih komunističkih vlasti. Scenario je bio isti: suđenje, zatvorska kazna, zatvaranje, radni logor i gladovanje. Ali uz Božju pomoć opet sam preživeo. Zahvaljujući amnestiji bio sam oslobođen 1952. i pridružio sam se svojoj porodici u Ladmovcama u Slovačkoj.

Uprkos zabrani koja je trajala oko 40 godina, nastavili smo sa svojom svetom službom. Od 1954. do 1988. imao sam prednost da služim kao putujući nadglednik. Vikendima sam posećivao skupštine Jehovinih svedoka i hrabrio braću i sestre da ostanu čvrsti u svojoj besprekornosti. Tokom sedmice sam bio sa svojom porodicom i radio na svetovnom poslu kako bih nas izdržavao. Za sve to vreme osećali smo Jehovino vođstvo prepuno ljubavi. Uvideo sam da su istinite reči biblijskog psalmiste: „Da sa nama nije bio Jehova kad ustaše na nas ljudi, žive bi nas progutali kad se gnev njihov na nas raspali“ (Ps. 124:2, 3).

S vremenom smo Jolana i ja bili veoma srećni videvši Andreja kako se ženi i postaje zreo hrišćanski nadglednik. Njegova žena Eliška i njihova dva sina, Radim i Danijel, takođe su aktivne hrišćanske sluge. A onda sam 1998. doživeo ogroman gubitak kada je moja voljena Jolana umrla. Od svih iskušenja kroz koja sam prošao, sa ovim mi je najteže da izađem na kraj. Nedostaje mi svakog dana, ali utehu nalazim u dragocenoj nadi uskrsenja (Jovan 5:28, 29).

Sada, sa 79 godina, služim kao starešina u selu Slovensko Novo Mesto u Slovačkoj. Ovde mi najveću radost pruža to što s bližnjima razgovaram o svojoj dragocenoj nadi koja se temelji na Bibliji. Kada se osvrnem na prošle dane i na više od 60 godina u Jehovinoj službi, uveren sam da uz Jehovinu pomoć možemo da prevaziđemo sve prepreke i izdržimo sva iskušenja. Moja čežnja i moja nada su u skladu s rečima iz Psalma 86:12: „Slaviću te, Jehova, Bože moj, svim srcem svojim, slaviću ime tvoje doveka.“

[Slika na 20. strani]

Biblija koju sam dobio u zamenu za svoje sledovanje hleba

[Slika na 21. strani]

Tibor Hafner me je ohrabrio u mojim iskušenjima

[Slika na 22. strani]

Svedoci u radnom logoru u Boru

[Slika na 22. strani]

Sahrana jednog Svedoka u radnom logoru u Boru uz prisustvo nemačkih vojnika

[Slike na 23. strani]

Jolana se udala za mene u septembru 1946.

[Slike na 23. strani]

Janoš Terek i Jan Bali (umetnuta slika) koji su takođe prisustvovali masakru

[Slika na 24. strani]

Sa sinom, snajom i unucima