Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Izborila sam se sa posleporođajnom depresijom

Izborila sam se sa posleporođajnom depresijom

Izborila sam se sa posleporođajnom depresijom

Sećam se kako sam posmatrala svog muža dok se sav radostan igrao s našom bebom i razmišljala da bi bili srećniji bez mene. Imala sam osećaj da sam im na teretu. Došlo mi je da sednem u auto, odem i nikada se ne vratim. Nisam znala da sam patila od posleporođajne depresije.

BILI smo srećni prvih deset godina braka. Džejson i ja smo uživali dok smo podizali Lijanu, našu prvu kćerku. Zato smo svi bili oduševljeni kada sam ponovo zatrudnela.

Međutim, trudnoća je bila veoma teška. U stvari, malo je falilo da umrem usled komplikacija nakon porođaja. Ali pre toga, dok sam bila u poodmakloj trudnoći, kao da se u mom umu pojavila neka smetenost. To stanje se pogoršalo kada smo našu bebu, Karli, iz bolnice doneli kući. Stalno sam bila umorna i osećala sam se nesposobnom da donosim čak i jednostavne odluke. Stvorila sam naviku da mnogo puta u toku dana pozovem Džejsona telefonom na posao samo da bih ga pitala šta sledeće od kućnih poslova da obavim ili da bih zatražila njegovo odobravanje u vezi s nečim što sam upravo rekla ili uradila.

Plašila sam se da budem u društvu drugih ljudi, čak i svojih dugogodišnjih prijatelja. Kada bi se neko neočekivano pojavio na vratima, sakrila bih se u spavaću sobu. Dopustila sam da kuća postane neuredna, i lako bih se smela i zbunila. Volim da čitam, ali to je postalo skoro nemoguće jer se nisam mogla koncentrisati. Bilo mi je teško da se molim, tako da je trpelo moje duhovno zdravlje. Osećala sam se praznom, nesposobnom da osetim ljubav prema bilo kome. Bojala sam se da će mojoj deci naškoditi to što nisam mogla normalno da razmišljam. Izgubila sam samopoštovanje. Mislila sam da ću poludeti.

Tokom tog vremena, Džejson bi mi pomagao nakon što bi se vratio s posla, tako što je čistio kuću i pripremao obroke za porodicu, a ja sam se ljutila na njega zbog toga! Zbog takvog njegovog postupanja, imala sam osećaj da izgledam nesposobna kao majka. S druge strane, kada bi propustio da ponudi pomoć, optuživala bih ga da ne brine o meni. Da Džejson nije postupao zrelo i ljubazno, moja depresija je mogla značiti katastrofu za naš brak. Možda Džejson najbolje može objasniti kako je moje stanje uticalo na njega.

Moj muž priča kako je sve to uticalo na njega

„Isprva nisam mogao da razumem šta se događa s Džanel. Njena inače vesela i otvorena ličnost potpuno se promenila i počela je drugačije da se ponaša. Sve što bih joj rekao doživljavala je kao kritiku, i čak je bila ozlojeđena kada sam pokušavao da joj olakšam teret obaveza. U početku sam želeo da joj kažem da prestane s takvim ponašanjem i da se kontroliše, ali sam shvatio da bi takva reakcija samo pogoršala situaciju.

„Naš odnos je neprestano bio pod pritiskom. Izgledalo je da Džanel misli da su se svi okrenuli protiv nje. Čuo sam za druge žene koje su imale slične simptome usled posleporođajne depresije. Stoga, kada sam posumnjao da Džanel pati od iste te bolesti, počeo sam da čitam sve što mi je bilo dostupno o toj temi. Ono što sam pročitao potvrdilo je moje sumnje. Takođe sam saznao da Džanel nije kriva za svoju bolest — da to stanje nije posledica bilo kakvog propusta s njene strane.

„Priznajem da me je poklanjanje posebne pažnje, koja je bila potrebna mojoj supruzi i deci, emocionalno i fizički iscrpilo. Dve godine sam morao pažljivo usklađivati obaveze na svetovnom poslu i odgovornosti kao skupštinskog starešine, muža i oca. Srećom, bio sam u mogućnosti da prilagodim svoj svetovni posao tako da sam mogao ranije da budem kući, posebno onih večeri kada smo posećivali hrišćanske sastanke. Trebalo je na vreme da stignem kući kako bih svojoj supruzi pomogao da spremi večeru i da obuče decu. Tako smo svi mogli posećivati hrišćanske sastanke.“

Put ka oporavku

Bez ljubazne podrške mog supruga, moj oporavak bi nesumnjivo bio mnogo sporiji. Džejson me je strpljivo slušao kako bi mi pomogao da se oslobodim straha koji me je opterećivao. Znala sam da je veoma važno da ne potiskujem svoja osećanja. Ponekad sam čak delovala ljutito. Ali Džejson me je stalno uveravao da me voli i da kroz sve to prolazimo zajedno. Uvek je nastojao da mi pomogne da vidim pozitivnu stranu stvari. Kasnije sam mu se izvinjavala zbog reči koje sam izgovorila u ljutnji. Umirivao me je rečima da je to u stvari govorila moja bolest, a ne ja. Sada kad se osvrnem na sve to, uviđam koliko su mi mnogo značile njegove utešne reči.

Na kraju smo zajedno pronašli jednog veoma ljubaznog lekara koji je izdvojio vreme da me sasluša. Ustanovio je da imam posleporođajnu depresiju i predložio da koristim lekove kako bih mogla da kontrolišem svoje česte napade uznemirenosti. Takođe me je ohrabrio da zatražim pomoć nekog stručnjaka za mentalno zdravlje. Pored toga, preporučio mi je da redovno vežbam, što je mnogima pomoglo da se bore s depresijom.

Jedna od najvećih prepreka na putu ka oporavku bila je borba sa stidom koji prati posleporođajnu depresiju. Ljudima je često teško da pokažu saosećanje prema nekom ko pati od neke bolesti koju ne razumeju. Posleporođajna depresija nije nalik, recimo, slomljenoj nozi, koju drugi mogu da vide i onda da pokažu saosećanje. Ipak, moja porodica i bliski prijatelji pružili su mi pravu podršku i razumevanje.

Ljubazna pomoć porodice i prijatelja

Džejson i ja smo puno cenili pomoć koju je moja majka pružala tokom ovog teškog perioda. Ponekad mu je bio potreban odmor od emocionalnog meteža koji je vladao u kući. Moja majka me je uvek hrabrila i nije pokušavala da preuzme sve moje obaveze. Umesto toga, podupirala me je i ohrabrivala da uradim ono što sam mogla.

Prijatelji u skupštini su mi takođe pružili izuzetnu podršku. Mnogi su nam slali pisamca uveravajući nas da misle na mene. Kako sam samo cenila te izraze ljubaznosti! Tim više jer mi je bilo teško da razgovaram s drugima, bilo telefonom, bilo lično. Čak mi je bilo teško da se družim sa suhrišćanima pre i posle sastanaka. Time što su nam pisali, naši prijatelji su pokazali ne samo da su svesni ograničenja koja mi je depresija nametnula već su takođe potvrdili svoju brigu i ljubav prema meni i mojoj porodici.

Ova bolest ne traje doživotno!

Sada se osećam mnogo bolje — zahvaljujući savetu mog lekara, izuzetnoj podršci moje porodice i razumevanju prijatelja. Još uvek redovno radim vežbe, čak i kada sam umorna, jer mi to pomaže u oporavku. Takođe nastojim da pozitivno reagujem na ohrabrenje drugih. Kad nastupe teškoće, slušam Bibliju na audio-kasetama i Melodije Kraljevstva — muziku koja duhovno i emocionalno podiže, koja je delo Jehovinih svedoka. Ova izvrsna sredstva me duhovno jačaju i pomažu mi da imam izgrađujuće misli. Odnedavno ponovo imam učešće u Teokratskoj školi službe.

Bilo mi je potrebno više od dve i po godine da budem u stanju da potpunije osetim i izrazim ljubav prema svom mužu, deci i drugima. Iako je ovo bilo teško vreme za moju porodicu, osećamo da su veze među nama sada jače nego ikada ranije. Posebno sam zahvalna Džejsonu, koji je na izuzetan način potvrdio svoju ljubav prema meni time što je podnosio najteže trenutke moje depresije i što je uvek bio uz mene da me podrži kada mi je to bilo potrebno. Što je najvažnije, sada oboje imamo puno bliskiji odnos s Jehovom koji nas je zaista jačao tokom naših kušnji.

Još uvek ima dana kada sam depresivna, ali uz pomoć moje porodice, lekara, skupštine i Jehovinog svetog duha, nada u oporavak je sve jača. Da, posleporođajna depresija nije bolest koja traje doživotno. To je neprijatelj koga možemo pobediti. (Ispričala Džanel Maršal.)

[Okvir/Slika na 20. strani]

Faktori koji doprinose nastanku posleporođajne depresije

Pored hormonskih promena, postoji više faktora koji mogu doprineti nastanku posleporođajne depresije. Među njima su:

1. Lično gledište žene o materinstvu, koje može biti posledica njenog nesrećnog detinjstva ili lošeg odnosa među njenim roditeljima.

2. Nerealna očekivanja koja društvo nameće majkama.

3. Prisustvo depresije u porodičnoj istoriji bolesti.

4. Nezadovoljstvo u braku i nedostatak podrške od najuže ili šire porodice.

5. Nedostatak samopoštovanja.

6. Preopterećenost ili savladanost celodnevnom brigom oko male dece.

Ovaj spisak nikako nije potpun. Drugi faktori takođe mogu doprineti nastanku posleporođajne depresije. Zaista, uzroci još uvek nisu poznati u potpunosti.

[Okvir na 21. strani]

Više od melanholije

Posleporođajnu depresiju ne treba mešati sa uobičajenim promenama raspoloženja nakon porođaja. Dr Lora Miler kaže: „Najčešće promene u raspoloženju do kojih može doći nakon porođaja mogu se opisati kao neka vrsta melanholije.... Oko 50 procenata žena koje se porode, s tugom i suzama prođu kroz ovo stanje emocionalne labilnosti (tj. promenljivosti). Melanholija obično dostiže vrhunac tri do pet dana nakon porođaja i postepeno se povlači narednih nedelja.“ Istraživači ukazuju na to da ove promene mogu biti posledica variranja u nivou hormona kod žene nakon porođaja.

Za razliku od melanholije, posleporođajna depresija traje duže i može se pojaviti neposredno nakon rođenja deteta ili čak nedeljama odnosno mesecima kasnije. Majka kod koje se pojavi ovaj poremećaj, u jednom trenutku može biti ushićena a već u narednom depresivna, čak samoubilački nastrojena. Osim toga, može postati razdražljiva, ozlojeđena i ljuta. Ona neprestano može imati osećaj da je nedorasla tome da bude majka i da joj nedostaje ljubavi prema svom detetu. Dr Miler navodi: „Neke majke kod kojih je ustanovljena klinička depresija svesne su da vole svoje bebe, ali ipak prema njima osećaju ravnodušnost, razdražljivost ili gađenje. Druge majke razmišljaju o tome da ih povrede ili čak ubiju.“

Posleporođajna depresija je pojava za koju se dugo zna. Još u 4. veku pre n. e., grčki lekar Hipokrat pisao je o ozbiljnim psihičkim promenama kod nekih žena nakon porođaja. U studiji objavljenoj u časopisu Brasilian Journal of Medical and Biological Research objašnjeno je: „Posleporođajna depresija je ozbiljan problem koji pogađa od 10 do 15 procenata majki u mnogim zemljama.“ Nažalost, „u većini slučajeva kod ove vrste depresije nije postavljena ispravna dijagnoza niti se sprovodi odgovarajuće lečenje“, stoji u ovom časopisu.

Poremećaj poznat kao posleporođajna psihoza manje je raširen od posleporođajne depresije, ali je i znatno ozbiljniji po svojoj prirodi. Pacijentkinja može imati halucinacije, čuti glasove i izgubiti osećaj za realnost, mada povremeno mogu nastupiti periodi, u trajanju od nekoliko sati ili dana, kada ona može racionalno da razmišlja. Uzroci ove psihoze ostaju nepoznati, ali dr Miler zapaža da „izgleda da je najuticajniji činilac genetska preosetljivost, verovatno pokrenuta hormonskim promenama“. U slučaju posleporođajne psihoze lekar specijalista može preporučiti efikasno lečenje.

[Okvir/Slike na 22. strani]

Kako pomoći sebi a

1. Ukoliko depresija potraje potražite pomoć stručnjaka. Što pre to učinite, brže ćete se oporaviti. Obratite se nekom lekaru punom razumevanja koji dobro poznaje ovaj poremećaj. Nastojte da ne osećate stid što patite od posleporođajne depresije ili sramotu ako treba da uzimate lekove.

2. Redovno radite vežbe. Istraživanja pokazuju da redovno vežbanje može biti efikasna terapija protiv depresije.

3. Recite onima s kojima ste najbliskiji kako se osećate. Nemojte se izolovati niti potiskivati svoja osećanja.

4. Upamtite da vaša kuća ne mora biti u savršenom stanju. Pokušajte da vodite jednostavan život koncentrišući se na važne stvari.

5. Molite se za snagu i strpljenje. Ako vam je teško da se molite, zamolite nekoga da se moli s vama. Oporavak će potrajati ukoliko zadržavate u sebi osećanja krivice ili bezvrednosti.

[Fusnota]

a Probudite se! ne preporučuje neko posebno lečenje. Predlozi, kako za žene tako i za muškarce, dati u ovom članku ne odnose se na svaku situaciju, i neki se čak i ne mogu primeniti u određenim slučajevima.

[Okvir na 23. strani]

Korisni predlozi za muževe

1. Prihvatite činjenicu da vaša supruga nije kriva što ima posleporođajnu depresiju. Ako depresija potraje, zajednički zatražite pomoć nekog lekara koji razume ovaj poremećaj i koji je saosećajan.

2. Pažljivo slušajte svoju ženu. Prihvatite njena osećanja. Nemojte se uznemiravati zbog njenog negativnog gledišta. Ljubazno joj pomozite da vidi pozitivnu stranu stvari i uverite je da će se osećati bolje. Ne zaključujte unapred da morate rešiti svaki problem koji vaša žena spomene. Ona možda samo želi utehu, a ne logične odgovore (1. Solunjanima 5:14). Upamtite, posleporođajna depresija otežava vašoj ženi da logično i jasno razmišlja.

3. Preskočite nebitne aktivnosti tako da svojoj ženi možete pružiti veću podršku. Ako tako postupate, ona će se brže oporaviti.

4. Zasigurajte da imate nešto vremena za sebe. Vaše dobro fizičko, mentalno i duhovno zdravlje omogućiće vam da pružite bolju podršku svojoj ženi.

5. Nađite nekog ko će vas ohrabriti, možda nekog drugog duhovno zrelog muškarca čija je žena imala posleporođajnu depresiju.

[Slika na 23. strani]

Porodica Maršal