Šta možemo naučiti od hrišćana iz prvog veka

„Pazite, možda bi vas neko mogao odvesti kao svoj plen pomoću filozofije i prazne prevare po ljudskom predanju, po elementarnim stvarima sveta, a ne po Hristu“ (Kološanima 2:8).

OVIM rečima je apostol Pavle upozorio hrišćane prvog veka koliko je opasno da slepo slede ljudske filozofije. Oni su mogli ili da se drže pouzdanog vođstva koje su im pružili Isus i njegovi apostoli, to jest učenja od kojih su već imali ogromne koristi, ili da postanu plen vrlo promenljivih ljudskih teorija koje su već tada milionima nanele boli i jade (1. Korinćanima 1:19-21; 3:18-20).

Živeti „po Hristu“

Pre oko hiljadu godina, krstaši nisu shvatili da živeti „po Hristu“ podrazumeva mnogo više od samog ispovedanja vernosti Isusu Hristu (Matej 7:21-23). To znači živeti u potpunom skladu s njegovim učenjima koja se nalaze u Božjoj nadahnutoj Reči — Bibliji (Matej 7:15-20; Jovan 17:17). „Ako ostanete u mojoj reči“, rekao je Isus Hrist, „zaista ste moji učenici“ (Jovan 8:31). „Po tome će svi znati da ste moji učenici“, rekao je „ako imate ljubav među sobom“ (Jovan 13:35).

U stvari, krstaši su bili plen „prazne prevare po ljudskom predanju“. Nije ni čudo što je običan narod bio zaveden kada su njegove verske vođe, pa čak i sami biskupi „bili istaknuti kao vojnici“. „Ratnički duh je postao tako uobičajen  među sveštenicima“, navodi Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature od Maklintoka i Stronga, „da kada bi god nešto trebalo postići [ratom], oni su uvek bili spremni na to“.

Šta je dovelo do ove žalosne situacije? Posle smrti hrišćanskih apostola iz prvog veka, otpadničke crkvene vođe su sve više odstupale od Hristovih učenja, baš kao što je to Božja Reč i prorekla (Dela apostolska 20:29, 30). Tako se iskvarena crkva sve više i više uplitala u državne poslove. Rimski car Konstantin se na samrtnoj postelji navodno preobratio na hrišćanstvo. Tada je, kako stoji u pomenutoj enciklopediji, „barjak s krstom koji je zamenio idolske ambleme obavezivao svakog hrišćanina da bude vojnik“.

Naravno, hrišćani nikako nisu bili obavezni na tako nešto. Ali, ’ubedljivi argumenti‘ ljudske filozofije naveli su ih da grubo prekrše sve ono za šta se Hrist zalagao (Kološanima 2:4). Neki veoma varljivi argumenti dugo su se koristili, i još uvek se koriste, da bi se opravdali ratovi i oružani sukobi. Međutim, upletenost jedne humane to jest pobožne osobe u „đavolski rat, koji se sistematski vodio u prošlosti ili se vodi danas“, navodi gore citirana enciklopedija „ni u jednom trenutku ne može se opravdati... načelima hrišćanstva“.

Takođe su i religije van hrišćanskog sveta vekovima vodile ratove. Baš kao i crkve hrišćanskog sveta, one su zbog nacionalnih, političkih i verskih neslaganja izvršile pokolje nad članovima sopstvene religije, a i nad drugima. Koristili su nasilje ili pretnje da bi primorali druge da prihvate njihova verovanja. Neki su u prošlosti počinili prave masakre pokušavajući da ostvare svoje ciljeve. Zato se ni po čemu ne razlikuju od religija hrišćanskog sveta.

Odvojeni od sveta

Zašto su hrišćani prvog veka mogli da ostanu neutralni u krvavim ratovima i politici njihovog vremena? Pomogla su im dva osnovna načela. Kao prvo, zapovest koju je Isus dao Petru kada je ovaj upotrebio mač da ga odbrani: „Vrati svoj mač na  njegovo mesto, jer svi koji se za mač hvataju od mača će i poginuti“ (Matej 26:52). Drugo, Isusove reči upućene Pilatu na pitanje kakvo je njegovo Kraljevstvo: „Moje kraljevstvo nije deo ovog sveta. Kad bi moje kraljevstvo bilo deo ovog sveta, moji podanici bi se borili da ne budem predat Jevrejima. Ali moje kraljevstvo nije odavde“ (Jovan 18:36).

Kako su hrišćani iz prvog veka primenjivali ova načela? U potpunosti su bili odvojeni od sveta i strogo neutralni u političkim i vojnim stvarima (Jovan 15:17-19; 17:14-16; Jakov 4:4). Odbijali su da uzmu oružje protiv svojih bližnjih. Istorija jasno pokazuje da se hrišćani u prvom veku nisu pridružili ni jevrejskim nacionalističkim pokretima ni rimskoj vojsci. U isto vreme, nisu pokušavali ni da političkim vođama kažu šta da čine, budući da je to bila odgovornost državnih vođa (Galatima 6:5).

Justin Mučenik iz drugog veka n. e., napisao je da su hrišćani ’od mačeva svojih skovali raonike‘ (Mihej 4:3). Odgovarajući onima koji su prigovarali tom stavu hrišćana, Tertulijan je postavio sledeće pitanje: „Zar je zakonito da nečije zvanje podrazumeva upotrebu mača, kada je Gospod izjavio da će onaj ko koristi mač od njega i poginuti?“

’Boga kao vladara slušati pre nego ljude‘

Prvim hrišćanima nije bilo lako to što su odbijali da idu u rat. To se kosilo s prihvaćenim verovanjima tih dana. Celz, jedan neprijatelj hrišćanstva, ismevao je njihovo gledište. On je verovao da svako treba da ide u rat kad neko na vlasti to zatraži. Uprkos velikom neprijateljstvu, rani hrišćani su odbijali da slede bilo koju ljudsku filozofiju koja je bila protivrečna Hristovim učenjima. „Boga kao vladara moramo slušati pre nego ljude“, govorili su (Dela apostolska 4:19; 5:29).

Jehovini svedoci savremenog doba oponašali su njihov primer. Na primer, oni su u nacističkoj Nemačkoj odlučno odbijali  da učestvuju u užasnim ratovima koje je Hitler vodio. Bili su spremni da pretrpe okrutno progonstvo, čak i da umru ako treba, samo da ne bi narušili svoju hrišćansku neutralnost. Izveštava se da su nacisti „polovinu njih strpali u zatvore a jednu četvrtinu pogubili“ zato što su se držali biblijskih načela (Of Gods and Men). Otuda, od deset miliona ljudi koji su poginuli u Drugom svetskom ratu nijedan od njih nije nastradao od nekog Jehovinog svedoka. Umesto da ubijaju druge, Svedoci su bili spremni da žrtvuju svoje živote, što su mnogi i uradili.

Pouka koju možemo izvući

Čemu nas istorija može poučiti? Jedna sigurna stvar je da ljudske filozofije uvek vode do mržnje i prolivanja krvi među nacijama i narodima. U Propovjedniku 8:9 (DK) stoji: ’Čovek nad čovekom vlada na zlo njegovo.‘ Osnovni razlog za to se nalazi u Jeremiji 10:23, gde Božja Reč kaže: „Put čoveka nije njemu u vlasti, ne može čovek kada hodi da upravlja koracima svojim.“ I zaista, Bog nije stvorio ljude da budu uspešni nezavisno od njega. Nisu dobili tu sposobnost. To potvrđuje celokupna istorija.

Stoga, mi kao pojedinci ne možemo promeniti ono što vođe nacija rade dok ponavljaju tragedije iz prošlosti, niti smo ovlašćeni da pokušavamo da ih ubedimo da preduzmu nešto u određenom pravcu. Ali, ne moramo ni biti uvučeni u njihove sukobe i učestvovati u njima. Isus je za svoje sledbenike rekao: „Nisu deo sveta, kao što ni ja nisam deo sveta“ (Jovan 17:14). Da ne bismo učestvovali u sukobima ovog sveta, moramo dopustiti da našim životom upravlja Božja Reč Biblija — a ne promenljive ljudske filozofije (Matej 7:24-27; 2. Timoteju 3:16, 17).

Predivna budućnost

Božja pouzdana Reč ne samo što rasvetljava našu prošlost i sadašnjost, već nam daje i pouzdano vođstvo za budućnost (Psalam 119:105; Isaija 46:9-11). Takođe nam pruža jasnu predstavu o tome šta Bog namerava sa ovom planetom. On ljudima neće dopustiti da bezumnom zloupotrebom ogromne moći koju im pružaju nauka i tehnologija unište zemlju. On će se pobrinuti da na zemlji ponovo vladaju rajski uslovi kao što je i nameravao na samom početku (Luka 23:43).

U pogledu ovoga Božja Reč kaže: „U zemlji živeće pravedni i pošteni u njoj će ostati. Bezdušnici će se istrebiti iz zemlje, nevernici će se iščupati iz nje“ (Poslovice 2:21, 22). To će se uskoro desiti, jer ova teška vremena pružaju dokaz da živimo u ’poslednjim danima‘ sadašnjeg zlog sistema stvari (2. Timoteju 3:1-5, 13). Sa sigurnošću možemo reći da su dani ovog sveta odbrojani, njegovo vreme ističe. Biblijsko proročanstvo nam kaže: „Svet prolazi, a i njegova želja, ali onaj ko vrši Božju volju ostaje zauvek“ (1. Jovanova 2:17; Danilo 2:44).

Uskoro će Bog ’uništiti one koji uništavaju zemlju‘ i sadašnji svet ispunjen nasiljem zameniti novim svetom u kom će „prebivati pravednost“ (Otkrivenje 11:18; 2. Petrova 3:10-13). Tada će onima koji to prežive „on obrisati svaku suzu s njihovih očiju, i smrti više neće biti, niti će više biti tuge, ni vike, ni boli“ (Otkrivenje 21:1-4). Zauvek će nestati ratova i nasilja kada se u potpunosti bude ispunilo proročanstvo iz Isaije 2:4: „Od mačeva svojih kovaće raonike i srpove od kopalja svojih; neće više narod mač na narod vaditi niti će se više boju učiti.“ I vi možete u svu večnost uživati u predivnoj budućnosti, ukoliko izvučete pouku iz prošlosti (Jovan 17:3).

[Istaknuti tekst na 11. strani]

Jehovini svedoci su izvukli pouku iz primera hrišćana prvog veka

[Slika na stranama 8, 9]

Isus je rekao da njegovo Kraljevstvo nije deo ovoga sveta

[Slika na 10. strani]

Božja Reč obećava večni život u savršenstvu na rajskoj zemlji