Редак сусрет са притајеним ловцем

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КАНАДЕ

ПОГЛЕДАЈ! Тамо на ливади“, узбуђено сам шапнуо. Моја жена и ја смо се возили у кануу низ величанствену реку Нечако у централном делу Британске Колумбије, уживајући у призорима и звуцима нетакнуте дивљине. Изненада је неко створење изјурило ниоткуда и обрушило се на једног неопрезног зеца. У трен ока, зец је полетео ка сигурном месту. Осетивши наше присуство, грабљивац се моментално укочио у месту. Упро је свој хладни поглед у нас и зарежао као да каже: ’Баш вам хвала што сте ми покварили доручак.‘ Затим је нечујно нестао у шумској тами. „Шта је то било?“ питала је моја жена. „Рис“, одговорио сам. Одмах затим се кроз свеж јутарњи ваздух проломио други језиви урлик, овог пута дужи и гласнији.

Редак призор

Ово је заиста био један редак сусрет. Некада је рис тумарао шумама и планинама целе северне хемисфере, али данас се може наћи само у забаченим деловима света. Виђени су у удаљеним планинским подручјима Евроазије и најјужније на планинама у Шпанији. Ипак, највише их има у Сибиру и у великим, густим шумама северне Канаде и Аљаске. Једна енциклопедија о дивљим мачкама каже: „Да би удобно живео, рису су потребне две врсте шуме као животно станиште: густе шуме с чворнатим, испреплетаним, развијеним стаблима за скровиште и подизање младунаца и бујне, сочне ливаде и младо дрвеће где могу ловити зечеве.“

Неки одрасли рисови су око шест пута већи од домаће мачке и досежу до бедара одраслог човека. Северноамерички мужјак може бити тежак од 10 до 15 килограма,  а женка између 5 и 10 килограма. Дупло су мањи од својих европских рођака. Неке од ових дивљих мачака могу бити дугачке и до једног метра.

Једна од специфичних одлика по којој се рис приметно разликује од већине припадника реда мачака јесте његово дуже крзно на образима. Његово лице, које је шире и краће од лица већине мачака, варљиво ствара утисак да је плашљив и малтене благ. Током зиме, северноамерички рис добија густи слој меког крзна дебљине око 10 центиметара и обично је светлосив с тамносивим шарама на лицу. Евроазијски рис може бити светлобраон боје с тамнобраон шарама. Рис такође има карактеристичан дебео реп с црно обојеним врхом, дужине око 10 центиметара. Уочићете и велике троугласте уши с црним чуперцима на врховима. Оне служе као антене и помажу му да одреди одакле долазе звукови које ствара његов плен.

Прецизност и тајновитост омогућава овом најчешће усамљеном ловцу да ухвати свој плен. Захваљујући његовим крупним, широким, јастучастим шапама с канџама које може да увуче, он може лако трчати по снегу. Помоћу веома  дугачких, снажних задњих ногу рис може да стартује из места и да граби по два до три метра у једном скоку. Такође, да би променио правац док гони плен, он може да направи акробатски салто у ваздуху. Међутим, обично сваки лов траје кратко. Рис ће одустати ако не сустигне свој плен после отприлике пет скокова. У ствари, он ће често морати да појури од три до десет зечева да би ухватио једног. Зато пропуштена прилика значи празан стомак. Када ухвати свој плен, рис ће зграбити жртву за врат својом снажном кратком вилицом — опремљеном с 28 зуба, од којих су 4 очњака који му служе као ножеви.

Рис углавном лови непосредно пред зору и тек што се смрачи. Као и друге мачке, рис може да види на слабом светлу. У ствари, да би видео ноћу, њему је потребна само једна шестина светлости која је потребна људима. Мачје очи имају једну посебну опну иза мрежњача, која делује као огледало јер рефлектује светлост кроз мрежњачу ради максималног надражаја. Због овога, рисове очи изгледају као црвене стаклене куглице када вас у мраку директно погледа. Једна књига о дивљим мачкама из целог света каже: „Рис се ослања на моћ вида да би одредио положај веома удаљеног плена. Претпоставља се да он може да види миша на удаљености од 75 метара, а пољског зеца на 300 метара — што је отприлике као три фудбалска терена.“

Рисова омиљена храна у Канади је пољски зец и у просеку ће убити по два сваког трећег дана. Добро храњен рис може да поживи и до 15 година. Пошто је прилагодљив ловац, јешће и мишеве, волухарице, тетребе, патке, даброве и веверице. У извештајима је забележено да су неки рисови ловили чак и јелене и тако стекли репутацију жустрих и агресивних ловаца.

Схватити и сачувати риса

Када је женка спремна за парење, она ће то сигнализирати мирисним траговима и оглашавањем. Након парења, она ће на свет донети обично четири младунчета, а у ретким приликама када има пуно хране и до седам. Занимљиво је да су младунци ситнији када је храна оскуднија.

Неухватљив по природи, рис ће избегавати подручја где има људи. Напори да се очува природа помажу у повећању његовог броја у многим подручјима Британске Колумбије. Томе доприноси и данашња селективна метода сече дрва, јер мале чистине остављене у шуми постају ливаде на којима се зечеви могу хранити. С порастом зечје популације расте и број рисова.

Ово интересантно створење је важан део сложеног екосистема. Као и друге грабљивице, рис зависи од свог плена. Како то једна књига о природи сажима, ’он такође зависи од траве и гранчица које једе његов плен. Надаље, он зависи и од организама у шумском земљишту који служе као храна за биљке које једе његов плен.‘ Заиста, сложеност природе нас учи колико је важно да живимо у хармонији с њом и чувамо своју околину за створења као што је рис.