Kako je zadovoljena moja duhovna žeđ

ISPRIČALA LUČIJA MUSANET

OBLAST Vale d’Aosta nalazi se u planinama na severozapadu Italije, blizu švajcarskih Alpa i čuvenog francuskog Mon Blana. Tamo sam se rodila 1941, u malom mestu Šalant Sentanselm.

Bila sam najstarija od petoro dece i jedina devojčica u porodici. Majka je bila vredna radnica i predana katolikinja. I otac je poticao iz pobožne porodice. Dve njegove sestre su bile časne sestre. Moji roditelji su se puno žrtvovali za mene u materijalnom pogledu i omogućili su mi da se školujem. U našem mestu nije postojala škola, tako da su me roditelji sa 11 godina poslali u internat koji su vodile časne sestre.

Tamo sam učila latinski i francuski, kao i druge predmete. Potom, kad sam napunila 15 godina, počela sam ozbiljno da razmišljam o tome kako da služim Bogu. Zaključila sam da bi bilo najbolje ako bih otišla u ženski manastir. Međutim, to se nije svidelo mojim roditeljima, pošto bi u tom slučaju majka morala sama da brine o mojoj braći. Roditelji su se nadali da ću zahvaljujući obrazovanju imati neki dobar posao, te da ću moći novčano da pomognem porodici.

Iako mi je bilo žao zbog reakcije roditelja, želela sam da imam smisaon život i smatrala sam da Bog treba da dođe na prvo  mesto. Tako sam 1961. otišla u jedan katolički ženski manastir.

Postala sam časna sestra

Prvih nekoliko meseci sam učila norme i pravila crkve i obavljala fizičke poslove u manastiru. U avgustu 1961. otpočela sam sa iskušeništvom, i od tada sam nosila odeću koju nose časne sestre. Takođe sam predložila novo ime za sebe, Ines, kako se zvala moja majka. Kada je bilo prihvaćeno, postala sam poznata kao sestra Ines.

Premda je većina novih časnih sestara radila fizičke poslove u manastiru, ja sam bila dovoljno obrazovana da bih mogla da radim kao nastavnica u jednoj osnovnoj školi. Dve godine kasnije, u avgustu 1963, zavetovala sam se, tako da sam postala časna sestra u redu Sestara San Đuzepea u Aosti, u Italiji. Kasnije je ženski manastir finansirao moje daljnje obrazovanje te sam bila poslata na Univerzitet Marija Santisima Asunta u Rimu.

Kada sam se 1967. vratila u Aostu nakon što sam završila studije u Rimu, počela sam da predajem u jednoj srednjoj školi. Potom mi je 1976. ponuđen položaj direktorke te škole. Premda sam i dalje predavala nekim razredima, počela sam da radim u upravi te škole i postala sam član školskog veća cele oblasti Vale d’Aosta.

Iskreno sam želela da pomognem siromašnima. Bilo mi je veoma žao takvih ljudi. Zato sam organizovala razne socijalne programe, uključujući i jedan za pomoć nezbrinutim osobama koje boluju od neizlečivih bolesti. Takođe sam pokrenula jedan program za poučavanje dece imigranata. Pored toga, pronalazila sam poslove i smeštaj za siromašne i radila na tome da im se omogući medicinska pomoć. Trudila sam se da živim u skladu s religioznim načelima crkve.

U to vreme sam prihvatala katoličku teologiju, uključujući i crkvena učenja kao što su Trojstvo, besmrtnost duše i katoličko gledište o čovekovoj večnoj budućnosti. Tada je katolička teologija takođe dozvoljavala opredeljenja kao što je mnogoverstvo, što je značilo prihvatanje drugih religija i koegzistiranje s njima.

Pitanja koja su počela da me uznemiravaju

Ipak su me uznemiravale neke pojave unutar Katoličke crkve. Na primer, pre krštenja i krizme, od roditelja i dece se očekivalo da nauče šta znače ti koraci. Međutim, većina nikada nije dolazila na te časove, dok se drugi nisu ni potrudili da to nauče. Štaviše, neki koji nisu bili prihvaćeni za krštenje i krizmu u jednoj županiji, jednostavno bi otišli u drugu gde bi to obavili. Meni je to delovalo površno i licemerno.

Ponekad bih se pitala: „Zar ne bi trebalo da propovedamo Jevanđelje umesto što se posvećujemo raznim drugim aktivnostima?“ To sam pitala i druge časne sestre. „Mi propovedamo našim dobrim delima“, bio je odgovor koji sam dobila.

Pored toga, bilo mi je teško da prihvatim da moram ići kod sveštenika da bih ispovedila grehe. Mislila sam da bi trebalo da o ličnim stvarima razgovaram s Bogom. Osim toga, nikako nisam mogla da prihvatim da molitve treba napamet učiti i ponavljati ih. Takođe mi je bilo teško da verujem da je papa nepogrešiv. S vremenom sam odlučila da imam lično mišljenje o tim stvarima i da jednostavno nastavim svoj pobožan život.

Želja za biblijskim spoznanjem

Bibliju sam uvek duboko poštovala i želela da upoznam. Čitala sam je kad god sam morala da donesem neku odluku ili kad sam osećala potrebu za Božjom pomoći. Iako je nikada nismo proučavali u manastiru, ja sam je sama čitala. Na mene je uvek ostavljao utisak Isaija 43:10-12, gde je Jehova Bog rekao: „Vi ste moji svedoci.“ Međutim, tada nisam potpuno razumela značenje tih reči.

Kada sam bila na univerzitetu u Rimu sredinom 1960-ih, četiri godine sam izučavala teologiju pod pokroviteljstvom Vatikana. Ali Biblija nije bila uključena kao jedan od udžbenika. Nakon što sam se  vratila u Aostu, išla sam na mnoge ekumenske konferencije, čak i na one koje su sponzorisale interkonfesionalne ili nekatoličke organizacije. Među tim grupama koje su tvrdile da poučavaju istoj knjizi vladala je velika konfuzija!

Bolje upoznavanje Biblije

Tokom 1982. godine, jedna Jehovina svedokinja je došla u socijalni centar u kom sam radila i pokušala da razgovara sa mnom o Bibliji. Iako sam bila veoma zauzeta, zainteresovala me je pomisao da mogu naučiti nešto o Bibliji. Stoga sam rekla: „Molim vas, dođite u moju školu, pa ćemo porazgovarati kada budem imala slobodan čas.“

Ta žena je zaista došla, ali u mom rasporedu nije bilo „slobodnog časa“. Potom je moja majka saznala da ima rak, tako da sam na kraju uzela odsustvo da bih bila uz nju. Nakon njene smrti u aprilu 1983, vratila sam se na posao, ali do tada su Svedoci izgubili kontakt sa mnom. Međutim, ubrzo nakon toga, jedna druga Svedokinja koja je imala oko 25 godina, došla je da bi razgovarala o Bibliji. U to sam vreme čitala biblijsku knjigu Otkrivenja. Stoga sam je upitala: „Ko su 144 000 koji se spominju u 14. poglavlju Otkrivenja?“

Bila sam poučena da će svi dobri ljudi ići na nebo, tako da mi nije bilo logično da će samo 144 000 biti na nebu, odvojeni od drugih. Pitala sam se: ’Ko su ovih 144 000? Šta oni rade?‘ Ova pitanja su mi se stalno vrzmala po glavi. Svedokinja je i dalje pokušavala da me nađe, ali sam ja toliko često bila van kuće da ona nikada nije uspela u tome.

Na kraju je moju adresu dala Marku, jednom starešini u njenoj skupštini. Naposletku me je on našao u februaru 1985. Razgovarali smo samo nekoliko minuta, pošto sam bila zauzeta, ali smo se dogovorili da se ponovo vidimo. Kasnije su me on i njegova žena Lina redovno posećivali, pomažući mi da razumem Bibliju. Za kratko vreme sam mogla videti da se temeljna katolička učenja kao što su Trojstvo, besmrtnost duše i paklena vatra jednostavno nisu zasnivala na Bibliji.

Druženje sa Svedocima

Kada sam otišla na jedan sastanak Jehovinih svedoka u njihovoj Dvorani Kraljevstva, bilo je očigledno da se mnogo razlikuju od Katoličke crkve. Tamo su svi pevali, a ne samo hor. Zatim su lično učestvovali na sastanku. Takođe sam videla da se cela organizacija sastoji od „braće“ i „sestara“. Oni su zaista brinuli jedni o drugima. Sve ovo je na mene ostavilo dubok utisak.

U to vreme, na sastanke sam dolazila i dalje odevena kao časna sestra. Neki su bili vidljivo dirnuti što vide časnu sestru u Dvorani Kraljevstva. Osećala sam radost i zadovoljstvo koji dolaze kada ste obasuti ljubavlju velike porodice. Takođe, tokom proučavanja sam počela da uviđam da mnoga načela na kojima se zasnivao moj život nisu u skladu s Božjom Reči. Na primer, Biblija ništa ne kaže o tome da Božje sluge treba da nose neku posebnu odeću. Crkvena hijerarhija i pompa toliko su se razlikovale od onoga što Biblija kaže o poniznim starešinama koje predvode u skupštini.

Imala sam osećaj kao da stojim u živom pesku, bez čvrstog temelja pod nogama. Delovalo mi je neshvatljivo da sam 24 godine bila u zabludi. Pa ipak, jasno sam prepoznala zvuk biblijske istine. Hvatao me je strah pri pomisli da u 44. godini života moram da počnem život iz početka. Ali kako sam mogla dalje da idem zatvorenih očiju, sada kada sam videla šta Biblija zaista kaže?

Značajna odluka

Bila sam svesna da napuštanje manastira znači da ću u materijalnom smislu ostati bez ičega. Međutim, imala sam na umu Davidove reči da pravednik ’nikada nije napušten, niti hleba deca njegova prose‘ (Psalam 37:25). Znala sam da ću izgubiti izvesnu meru fizičke sigurnosti, ali sam se oslonila na Boga i razmišljala: ’Čega zapravo treba da se bojim?‘

Moja porodica je mislila da sam skrenula s uma. Iako mi nije bilo svejedno zbog toga, setila sam se Isusovih reči: ’Oni  koji imaju veću naklonost prema ocu ili majci nego prema meni, nisu me dostojni‘ (Matej 10:37). U isto vreme, jednostavni postupci Svedoka ohrabrili su me i ojačali. Dok sam išla ulicom u svojoj odeždi, prišli bi da me pozdrave. Zbog toga sam osećala da sam još bliža tom bratstvu i da sam deo njihove porodice.

Na kraju sam otišla kod nastojnice samostana i objasnila joj zašto želim da napustim manastir. Iako sam ponudila da joj pokažem iz Biblije zašto sam donela tu odluku, odbila je da me sasluša, rekavši: „Ako želim da razumem bilo šta iz Biblije, mogu pozvati stručnjaka za Bibliju!“

Katolička crkva je bila šokirana mojom odlukom. Optužili su me da sam nemoralna i da sam poludela. Međutim, oni koji su me poznavali znali su da te optužbe nisu bile tačne. Ljudi s kojima sam radila različito su reagovali. Neki su u mojim postupcima videli hrabrost. Drugi su bili zabrinuti, misleći da sam krenula pogrešnim putem. Neki su me čak sažaljevali.

Katoličku crkvu sam napustila 4. jula 1985. Znajući kako su prošli drugi koji su preduzeli takav korak, Svedoci su se pribojavali za moju bezbednost, pa su me skrivali oko mesec dana. Vozili su me na sastanke, a zatim su me vraćali tamo gde sam živela. Sklonila sam se od očiju javnosti dok se stvari nisu malo slegle. Potom sam 1. avgusta 1985. počela da učestvujem u službi propovedanja s Jehovinim svedocima.

Kada sam kasnije tog avgusta bila na Oblasnom kongresu Jehovinih svedoka, mediji su saznali da sam napustila Crkvu i objavili su priču o tome. Nakon što sam se krstila 14. decembra 1985, lokalna televizijska stanica i štampa su smatrale da je to toliko skandalozno da su ponovo objavile priču o meni, trudeći se da svako čuje šta sam uradila.

Kada sam napustila manastir, nisam imala apsolutno ništa. Nisam imala ni posao, ni kuću, ni penziju. Oko godinu dana sam zarađivala tako što sam negovala jednu paralizovanu osobu. U julu 1986. postala sam pionir, kako se nazivaju punovremene  sluge Jehovinih svedoka. Preselila sam se na područje gde je postojala jedna mala, tek osnovana skupština. Tamo sam davala privatne časove jezika i drugih predmeta, koristeći svoje obrazovanje. Zahvaljujući tome imala sam fleksibilan raspored.

Služenje na stranom području

Nakon što sam upoznala istinu, želela sam da je prenesem što je moguće većem broju ljudi. Pošto govorim francuski, razmišljala sam o služenju u nekoj afričkoj zemlji u kojoj se govori taj jezik. Međutim, Jehovini svedoci su 1992. bili zakonski priznati u obližnjoj Albaniji. Krajem te godine, tamo je bila dodeljena jedna omanja grupa pionira iz Italije. Među njima su bili Mario i Kristina Facio iz moje skupštine. Oni su me pozvali da ih posetim i razmislim o služenju u Albaniji. Zato sam nakon pažljivog razmišljanja i molitve, sa 52 godine, ponovo ostavila relativnu sigurnost da bih krenula u jedan potpuno drugačiji svet.

Bio je mart 1993. Odmah po dolasku sam videla da sam, iako geografski nisam bila daleko od domovine, došla u sasvim drugačiji svet. Gde god bi se uputili, ljudi su išli peške, i govorili su albanski, jezik koji uopšte nisam razumela. Zemlja je prolazila kroz velike promene, menjajući političke sisteme jedan za drugim. Pa ipak, ljudi su bili žedni biblijske istine i voleli su da čitaju i proučavaju. Studenti Biblije su brzo duhovno napredovali i to mi je grejalo srce i pomoglo da se uklopim u tu novu sredinu.

Kada sam došla u Tiranu 1993, u Albaniji je postojala samo jedna skupština i tek nešto više od 100 Svedoka koji su bili raštrkani širom zemlje. Tog meseca, na prvom Danu posebnog sastanka održanom u Tirani, bilo je prisutno 585 osoba i krstilo se njih 42. Iako nisam ništa razumela, bilo je dirljivo čuti kako ti Svedoci pevaju i videti da s velikom pažnjom slušaju program. U aprilu je održan Memorijal smrti Isusa Hrista, na kojem je bilo 1 318 prisutnih! Otada je došlo do naglog napretka hrišćanske aktivnosti u Albaniji.

Često sam posmatrala Tiranu sa svoje terase na trećem spratu i pitala se: ’Hoćemo li ikada uspeti da dođemo do svih ovih ljudi?‘ Jehova Bog se pobrinuo za to. Sada u Tirani postoje 23 skupštine Jehovinih svedoka. U celoj zemlji ima 68 skupština i čak 22 grupe, sa 2 846 Svedoka. Toliki porast za samo nekoliko godina! Na Memorijalu 2002. bilo je 12 795 prisutnih!

Tokom ovih deset godina u Albaniji, imala sam prednost da pomognem da bar 40 osoba dođe do krštenja. Neki od njih sada takođe služe kao pioniri ili u nekom drugom vidu punovremene službe. Tokom tih godina, Albaniji je bilo dodeljeno šest grupa pionira iz Italije. Svaka grupa je imala tromesečni kurs jezika, a ja sam dobila poziv da poučavam poslednja četiri razreda.

Kada su prijatelji prvi put čuli za moju odluku da napustim Crkvu, burno su reagovali. Međutim, njihov stav je posle svih ovih godina postao blaži, pošto su videli da sam veoma zadovoljna i spokojna. Srećna sam što me moja porodica, uključujući i jednu 93-godišnju tetku koja je još uvek časna sestra, sada daleko više podržava.

Jehova je, otkad sam ga upoznala, brinuo za mene u toliko različitih situacija! Pokazao mi je put do njegove organizacije. Kada se osvrnem za sobom, setim se moje velike želje da pomažem siromašnim, obespravljenim ljudima i svoje želje da budem potpuno zaokupljena službom za Boga. Zato sam zahvalna Jehovi, jer se postarao da moja duhovna žeđ bude zadovoljena.

[Slika na 21. strani]

Jedna albanska porodica s kojom sam proučavala Bibliju. Jedanaestoro ih se krstilo

[Slika na 21. strani]

Većina ovih žena s kojima sam proučavala Bibliju u Albaniji sada su u punovremenoj službi