Nuklearni rat — da li još uvek preti opasnost?

Od dopisnika Probudite se! iz Japana

„Svaka razumna osoba boji se nuklearnog rata, a svaka tehnološka država kuje planove za njega. Svi znaju da je to ludost, ali svaka nacija ima neko opravdanje“ — Karl Sagan, astronom.

DANA 6. AVGUSTA 1945, jedan američki ratni avion bacio je na Hirošimu atomsku bombu koja je u jednom trenutku odnela ogroman broj ljudskih života i izazvala velika materijalna razaranja. To je bila prva atomska bomba upotrebljena u ratu. Ona je potpuno opustošila 13 kvadratnih kilometara gradskog područja, na kom je živelo ukupno 343 000 stanovnika. Bilo je najmanje 70 000 mrtvih i 69 000 ranjenih, a više od dve trećine objekata bilo je uništeno. Tri dana kasnije bačena je druga atomska bomba, ovog puta na Nagasaki. Poginulo je 39 000 ljudi, dok je 25 000 bilo povređeno. Oko polovine objekata u gradu bilo je uništeno ili oštećeno. Nikada u istoriji čovečanstva nije bilo upotrebljeno tako razorno oružje. Svet se promenio. Otpočelo je nuklearno doba. U nekoliko narednih godina, Sjedinjene Države, bivši Sovjetski Savez, Velika Britanija, Francuska i Kina napravili su mnogo razorniju, hidrogensku bombu.

Hladni rat, rivalstvo između komunističkih i nekomunističkih zemalja, podstakao je razvoj još jačeg nuklearnog oružja i prenosnih sistema, poput raznih vrsta raketa i aviona bombardera. Svet je bio u strahu kada su napravljene interkontinentalne balističke rakete, pomoću kojih je, u roku od nekoliko minuta, a ne sati, postalo moguće izvršiti nuklearni udar na ciljeve u zemljama udaljenim više od 5 600 kilometara. Podmornice su bile naoružane raketama s nuklearnim bojevim glavama kojih je bilo toliko da su mogle uništiti 192 različita cilja. Procenjuje se da je u jednom periodu u arsenalima nuklearnog oružja bilo skoro 50 000 bojevih glava! Tokom Hladnog rata, čovečanstvo je stajalo na ivici onoga što su neki nazivali nuklearnim Armagedonom — ratom bez pobednika.

Kraj Hladnog rata

Tokom 1970-ih, tenzije Hladnog rata su popustile što je bilo „potvrđeno postizanjem sporazuma u Pregovorima o ograničenju strateškog naoružanja [SALT I i SALT II]“, objašnjava The Encyclopædia Britannica, „čime su se dve supersile obavezale da će ograničiti broj antibalističkih raketa i strateških raketa koje mogu da nose nuklearno oružje“. Zatim je krajem 1980-ih intenzitet Hladnog rata oslabio i on se konačno završio.

„Kraj Hladnog rata probudio je nade da se trka u naoružanju i konfrontacija između Sjedinjenih Država i Rusije približava kraju“, kaže se u jednom izveštaju Karnegijeve fondacije za međunarodni mir. Rezultat napora u pravcu smanjenja nuklearnog naoružanja poslednjih godina bilo je uklanjanje stotina arsenala nuklearnog oružja. Sovjetski Savez i Sjedinjene Države su 1991. potpisale Sporazum o ograničenju i smanjenju strateškog naoružanja, čime su se prvi put u istoriji ove dve supersile obavezale ne samo da će ograničiti, već i da će smanjiti broj strateških bojevih glava spremnih za dejstvo, na po 6 000. Krajem 2001, obe strane su objavile da su ispoštovale sporazum tako što su prema dogovoru smanjile broj strateških nuklearnih bojevih glava.  Nadalje, 2002. godine prihvaćen je Moskovski sporazum, a njime i obaveza da se u narednih deset godina broj nuklearnih bojevih glava dodatno smanji na 1 700 do 2 200.

Međutim, uprkos tim naprecima, „nije vreme da budemo potpuno spokojni kada je reč o pretnji nuklearnog rata“, rekao je generalni sekretar UN Kofi Anan. On je dodao: „Na početku 21. veka, nuklearni konflikt i dalje je veoma realna i veoma zastrašujuća mogućnost.“ Nažalost, nuklearna katastrofa — i to daleko veća od one koja je pogodila Hirošimu i Nagasaki — još uvek predstavlja pretnju. Ko može izazvati nuklearnu katastrofu? Što je još važnije, kako se ona može izbeći?