Нуклеарни рат — ко представља претњу?

„Истребљење људске расе путем нуклеарне катастрофе сасвим је реална могућност. Она постоји... упркос чињеници да се Хладни рат завршио пре више од једне деценије“ (Роберт Макнамара, бивши амерички секретар за одбрану и Џејмс Блајт, професор за међународне односе на Вотсоновом институту за међународне студије).

КАДА СЕ 1991. завршио Хладни рат, велика казаљка на чувеном сату судњег дана била је враћена уназад, на 17 минута до ’поноћи‘. Сат судњег дана приказан је на насловној страни часописа Bulletin of the Atomic Scientists и означава колико је свет близу евентуалном нуклеарном рату (поноћи). Од када је 1947. овај сат постављен, велика казаљка се 1991. налазила најдаље од поноћи. Међутим, од тада, она је поново почела да се помера унапред. На пример, у фебруару 2002, сат је показивао седам минута до поноћи, што је треће померање унапред од краја Хладног рата.

Зашто су издавачи поменутог научног часописа осетили потребу да казаљку сата помере унапред? Зашто  сматрају да још увек постоји опасност од нуклеарног рата? И ко представља претњу миру?

Шта се крије иза ’смањења‘

„Још увек се чува више од 31 000 нуклеарних бојевих глава“, извештава Bulletin of the Atomic Scientists. Даље се каже: „Деведесет пет посто овог оружја налази се у Сједињеним Државама и Русији, а више од 16 000 спремно је за оперативно дејство.“ Неко би на први поглед могао закључити да постоји нека противречност у броју постојећих нуклеарних бојевих глава. Зар те две нуклеарне суперсиле нису објавиле да су већ смањиле број бојевих глава на по 6 000?

Сада излази на видело оно што се крије иза „смањења“. У једном извештају Карнегијеве фондације за међународни мир објашњава се: „Цифра од 6 000 бојевих глава стоји захваљујући одређеним правилима рачунања која су прописана Споразумом о ограничењу и смањењу стратешког наоружања (START). Обе земље ће задржати још хиљаде комада тактичког и резервног оружја“ (курзив наш). Према часопису Bulletin of the Atomic Scientists, „многе, ако не и већина америчких бојевих глава уклоњених из арсенала оружја спремног за употребу, биће смештене у складишта (поред још око 5 000 бојевих глава које се већ чувају у резерви) уместо да буду расклопљене“.

Дакле, поред неколико хиљада комада нуклеарног оружја спремног за употребу, које се још увек налази у резерви — и које се директно може лансирати с једног континента на други — постоји и неколико хиљада нуклеарних бојевих глава као и друго тактичко нуклеарно оружје којим се могу напасти ближи циљеви. Без сумње, две нуклеарне суперсиле још увек имају толико нуклеарног оружја у својим арсеналима да би могли читаву светску популацију уништити неколико пута! Због тако великог броја опасних бојевих глава прети даљња опасност — лансирање нуклеарних ракета изазвано инцидентом.

Нуклеарни рат изазван инцидентом

Према речима Роберта Макнамаре и Џејмса Блајта који су раније цитирани, „за управљање америчким нуклеарним оружјем користи се стратегија под називом ’лансирање на упозорење‘“. Шта то значи? „Наше ракете с бојевим главама спремне су за лансирање док су руске ракете још у лету“, објашњавају они, додајући: „Према тој стратегији, од првог упозорења о руском нападу до лансирања наших ракета не сме проћи више од 15 минута.“ Према речима некадашњег америчког официра задуженог за лансирање стратешког нуклеарног оружја, „практично све ракете на земљи спремне су за лансирање у року од два минута“.

То врло осетљиво стање приправности носи опасност од лансирања ракета изазваног лажним упозорењем. „У више од једног случаја“, објашњава се у часопису U.S.News & World Report, „током америчких војних вежби с нуклеарним оружјем, грешком су издата наређења за лансирање.“ Слична лажна упозорења догодила су се и у Русији. Када је 1995. једна норвешка ракета с метеоролошком опремом покренула лажан аларм, руски председник је почео процес активирања кодова за лансирање нуклеарних ракета.

Та стратегија спремности за лансирање ставља под огроман притисак оне који су  одговорни за доношење одлука. На срећу, у прошлости су војни заповедници увиђали да су упозорења била лажна, тако да је до сада нуклеарни рат спречен. У вези с једним инцидентом 1979, један истраживач је објаснио: „Лансирање америчких ракета спречили су наши сателити за благовремену узбуну, који су показали да у ваздуху нема совјетских ракета.“ Међутим, сателитски системи за благовремену узбуну с временом се покваре. Истраживачи и аналитичари су забринути што је „већина руских сателита за благовремену узбуну или престала да функционише или лута ван своје орбите“. Из тог разлога, пре неколико година један амерички вицеадмирал у пензији изјавио је да су „данас подједнако велике шансе као у било које време у прошлости да се изврши превентивни удар или да се лансирају ракете због грешке у процени, неподобног командног кадра или инцидента“.

Нови чланови ’клуба‘ нуклеарних сила

Иако две нуклеарне суперсиле имају највеће нуклеарне арсенале, постоје и друге нуклеарне силе као што су Велика Британија, Кина и Француска. У ту групу познатих нуклеарних сила, која се назива клуб нуклеарних сила, недавно су као нове чланице ушле Индија и Пакистан. Поред тих земаља, за неколико других, укључујући и Израел, често се каже да су земље које развијају нуклеарно оружје — или га можда већ имају.

Политички конфликт у који би била умешана било која земља из клуба нуклеарних сила, укључујући и њене нове чланове, могао би да буде покретач нуклеарног рата. „Криза између Индије и Пакистана... најближа је нуклеарном рату после кубанске кризе“, објашњава Bulletin of the Atomic Scientists. Напета ситуација почетком 2002, код многих људи изазвала је прави страх од нуклеарног напада.

Поред тога, развој других врста оружја за масовно уништење отвара више могућности за коришћење нуклеарне бомбе. Говорећи о једном тајном извештају Пентагона, The New York Times је писао да је „могућа употреба нуклеарног оружја за уништавање непријатељских складишта биолошког, хемијског и другог оружја за масовно уништавање“ можда постала део америчке политике.

Терористички напади извршени у Сједињеним Државама 11. септембра 2001, учинили су свет свесним још једне нуклеарне претње. Сада многи верују да терористичке организације покушавају да развију  нуклеарно оружје — или га можда већ и поседују. Како је то могуће?

Терористи и ’прљаве бомбе‘

Да ли је могуће направити нуклеарну бомбу помоћу материјала који се продаје на црном тржишту? Могуће је, као што каже часопис Time. Тај часопис извештава о једном тиму који је био формиран како би се спречио нуклеарни тероризам. До данас, тај тим је „саставио више од десет“ ручно направљених бомби користећи „технологију која се може набавити у просечним радњама за продају производа електронске индустрије и врсту нуклеарног горива које се продаје на црном тржишту“.

Нуклеарно разоружање и растављање нуклеарног оружја повећава могућност крађе његових делова. „Уклањање неколико хиљада руских нуклеарних бојевих глава са добро чуваних ракета, бомбардера и подморница, и њихово похрањивање у мање сигурна складишта, учиниће их пожељном метом за упорне терористе“, каже се у часопису Time. Уколико делови растављеног нуклеарног оружја доспеју у руке неке мале групе људи и буду поново састављени, та група би убрзо могла постати члан клуба нуклеарних сила!

У часопису Peace тврди се да састављање нуклеарне бомбе није чак ни неопходно за прикључивање клубу нуклеарних сила. Све што је потребно јесте набавка довољне количине фисионог уранијума или плутонијума. Часопис наводи: „Терористи који поседују уранијум који се може користити за прављење оружја, и те како би могли да изазову експлозију једноставно тако што би једну половину његове количине спустили на другу.“ Колико је потребно тог обогаћеног нуклеарног материјала? Према том часопису, „три килограма би било довољно“. То је скоро иста количина нуклеарног материјала адекватног за прављење оружја, која је била заплењена од кријумчара ухапшених 1994. у Чешкој!

Нуклеарни отпад може постати још један вид нуклеарног наоружања. „Оно што стварно забрињава стручњаке јесте смртоносна комбинација радиоактивног отпада и конвенционалних експлозива“, пише The American Spectator. Оружје ове врсте — направе за распршивање радиоактивног материјала — познато је као ’прљаве бомбе‘. Колико су оне опасне? Код прљавих бомби користе се „конвенционални, јаки експлозиви којима се распршује високорадиоактивни материјал како би се циљеви контаминирали уместо да се униште експлозијом и ватром“, објашњава се у новинама IHT Asahi Shimbun. Оне затим кажу: „Последице које ове бомбе имају на људе крећу се од радијацијске болести до споре, тешке смрти.“ Иако неки кажу да коришћење лако доступног нуклеарног отпада не би проузроковало толико велику штету, многи су забринути због постојања обогаћеног нуклеарног материјала на црном тржишту. Према једном истраживању које је спроведено у читавом свету, више од 60 посто испитаника сматра да ће се у наредних десет година појавити нуклеарни тероризам.

Без сумње, у свету је још увек реална опасност од нуклеарног рата. Британски Guardian Weekly у свом издању од 16-22. јануара 2003, износи: „Могућност да Сједињене Државе употребе нуклеарно оружје већа је данас него било када од најтежих тренутака хладног рата... Сједињене Државе постепено смањују праг толеранције на провокације на које би одговориле нуклеарном одмаздом.“ Стога, на месту је питање: Да ли се нуклеарни рат може избећи? Постоји ли било каква нада да се свет ослободи нуклеарне претње? Ова питања ћемо осмотрити у наредном чланку.

[Оквир на 6. страни]

Друго нуклеарно доба?

Пишући за The New York Times Magazine, колумниста Бил Келер (сада извршни уредник листа The New York Times), изразио је мишљење да су нације ушле у друго нуклеарно доба. Прво је трајало до јануара 1994, када је Украјина пристала да се ослободи нуклеарног оружја које је наследила од бившег Совјетског Савеза. Зашто он говори о другом нуклеарном добу?

Келер пише: „Почетак другог нуклеарног доба означен је 1998. тутњавом у пустињи Раџастан, када је новоизабрана хиндуистичка националистичка влада одобрила тестирање пет бомби. Две седмице касније, Пакистан је учинио исто.“ У чему су ови тестови били другачији од тестова из претходног нуклеарног доба? „То нуклеарно оружје развијено је за одређени регион.“

Да ли се онда свет може „осећати“ безбедније с још два активна члана клуба нуклеарних сила? Келер наставља: „Свака нова земља која направи нуклеарно оружје повећава могућност да дође до рата у који би била укључена нека нуклеарна сила“ (чланак под насловом „Сасвим могуће“, The New York Times Magazine од 4. маја 2003, страна 50).

Ситуацију даље компликују вести да Северна Кореја можда има „довољно плутонијума тако да је врло близу тога да направи шест нових нуклеарних бомби... Сваки дан се повећава ризик да ће Северна Кореја успети да произведе ново нуклеарно оружје, и можда чак да тестира нешто од тога како би доказала свој успех“ (The New York Times од 18. јула 2003).

[Слика на 7. страни]

Један владин званичник показује модел нуклеарне бомбе у облику кофера

[Извор]

AP Photo/Dennis Cook

[Слика на 7. страни]

Стари сателити за благовремену узбуну се кваре

[Извор]

NASA photo

[Извор слике на 5. страни]

Земља: NASA photo