Amate — meksički papirus

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ MEKSIKA

MEKSIČKI narod ima bogatu i zanimljivu istoriju. Među vrednim kulturnim dragocenostima iz prošlosti nalaze se „svedočanstva“ — rukopisi ili kodeksi pisani slikovnim pismom. Pomoću tih zapisa mogu se istražiti mnoge oblasti — istorija, nauka, religija i hronologija — kao i svakodnevni život naprednih civilizacija Mezo-Amerike, među kojima su i Asteci i Maje. Tlakuilosi, pisari izuzetnih sposobnosti zabeležili su istorijske izveštaje o tim narodima koristeći različite materijale.

Iako su neki kodeksi napravljeni od tkanine, jelenske kože ili papira dobijenog od biljaka iz roda Agave, materijal koji se najčešće koristio bio je amate. Naziv amate izveden je iz reči amatl, što na nahuatl jeziku znači papir. Amate se dobijao iz kore jedne vrste fikusa, to jest smokve iz porodice Moraceae. Prema delu Enciclopedia de México, „brojne vrste roda Ficus moguće je razlikovati tek kada se detaljno ispitaju stablo, lišće, cvetovi i plod“. Postoji beli amate (Ficus involuta), beli šumski amate (Ficus  crassiuscula) ili tamnobraon amate (Ficus cotinifolia).

Način izrade

Španski osvajači su u 16. veku pokušavali da spreče daljnju proizvodnju amatea. Zašto? Osvajači su smatrali da je ta delatnost usko povezana s religioznim ritualima koji su poticali iz perioda pre njihovog dolaska, a koje je Katolička crkva osuđivala. U svom delu Historia de las Indias de Nueva España e Islas de la Tierra Firme, španski fratar Dijego Duran istakao je da su starosedeoci „sastavljali veoma obimne izveštaje o značajnim događajima iz istorije svojih predaka. Da ih nisu uništili ljudi zaslepljeni neznanjem, iz njih smo mogli mnogo saznati. Bili su to značajni istorijski izveštaji koje je trebalo sačuvati, ali neki su ih u neznanju smatrali idolima i zato su ih spaljivali“.

Međutim, pokušaji da se iskoreni tradicija pravljenja amate papira bili su neuspešni, tako da je ona sačuvana do danas. Na severu planina Sijera u državi Puebla, papir se i dalje pravi u mestima kao što je San Pablito, u opštini Pavatlan. Navodeći podatke koje je zabeležio Fransisko Ernandez, lični lekar kralja Filipa II, časopis Antropología Mexicana piše da „su oni koji su pravili papir sekli samo deblje grane drveća, ostavljajući mladice. Zatim su te grane preko noći ostavljali u obližnjim rekama ili potocima kako bi omekšale. Sledećeg dana, s njih se skidala kora, pri čemu se spoljašnja kora odvajala od unutrašnje koja se koristila“. Nakon što bi očistili koru, rasprostirali su vlakna po ravnoj površini, a zatim su ih udarali kamenim čekićem.

U današnje vreme, biljna vlakna se kuvaju u velikim kazanima uz dodatak pepela i kreča. Oni se dodaju kako bi vlakna omekšala, kao i da bi se odstranile određene primese. Ovaj proces može potrajati do šest časova. Vlakna se zatim ispiraju i ostavljaju u vodi. Nakon toga zanatlije stavljaju jednu po jednu traku od vlakana na ravnu drvenu površinu preklapajući ih u vidu polja na šahovskoj tabli. Zatim kamenim čekićem ravnomerno udaraju vlakna dok se ne sjedine i formiraju list papira. Na kraju se rubovi papira savijaju ka sredini da bi se ivice ojačale, a zatim se papir suši na suncu.

Postoje različite boje amatea. Braon je tradicionalna boja, ali takođe se pravi i beli ili u boji slonovače, prošaran braon i belim mrljama, i u bojama kao što su žuta, plava, ružičasta i zelena.

Moderna primena

Od amatea se prave prelepe meksičke rukotvorine. Iako neke slike na ovom papiru imaju religiozno značenje, na drugima se nalaze stilizovani prikazi raznih životinja kao i praznične scene i prizori radosnih događaja iz života meksičkog naroda. Pored divnih raznobojnih slika, od njega se prave i čestitke, umeci za obeležavanje strana u knjigama i drugi ručni radovi. Ovim radovima oduševljeni su i Meksikanci i stranci, koji ih kupuju kao ukrase. Umetnost pravljenja amatea raširila se izvan granica Meksika, i prihvaćena je u različitim delovima sveta. Napravljene su i reprodukcije drevnih kodeksa. Špancima je ovaj vid stvaralaštva sigurno bio veoma zanimljiv kada su se prvi put susreli s njim! U stvari, Dijego Duran, dominikanski monah koga smo ranije spomenuli, komentarisao je da su starosedeoci „u knjigama i na dugačkim svicima papira imali zapise i crteže svih događaja, s računanjem godina, meseci i dana kada su se odigrali. Na tim slikama su uredno i u međusobnom skladu bili zabeleženi njihovi zakoni i uredbe, popisi stanovništva i drugo“.

Divno je što je tradicija pravljenja amatea opstala do našeg vremena, a s njom i lepota meksičkog kulturnog nasleđa. Poput tlakuilosa, ili pisara iz starog doba, današnje zanatlije uživaju u lepoti amatea, koji se prikladno može nazvati meksičkim papirusom.

[Slika na 26. strani]

Obrada vlakana