Млади питају...

Зашто Бог допушта да патимо?

„Бог је на небу где је све лепо, а ми смо на земљи и патимо“ (Марија). a

ДАНАС се млади људи рађају и живе у једном окрутном свету. Изгледа да су трагични земљотреси и природне катастрофе који односе на хиљаде живота нешто сасвим уобичајено. Вести су пуне извештаја о ратовима и терористичким нападима. Болест, криминал и несреће односе животе наших вољених. Марија, која је горе цитирана, доживела је губитак у породици. Речи испуњене горчином изговорила је након очеве смрти.

Када нас задеси несрећа, сасвим је природно да осећамо фрустрацију, губитак или чак љутњу. Можда се питаш: ’Зашто се то догодило?‘, ’Зашто баш мени?‘, или, ’Зашто сада?‘ Ова питања заслужују задовољавајуће одговоре. Међутим, да бисмо добили праве одговоре, морамо се обратити правом извору. Истина, као што је приметио један младић по имену Марко, људи су понекад „толико повређени да не могу исправно сагледати ствари“. Зато је потребно да се мало смириш како би могао да размишљаш — логично и рационално.

 Суочавање с немилом стварношћу

Иако није пријатно размишљати о патњи и смрти, чињеница је да су оне саставни део живота. Јов је то овако описао: „Краткога је века и пун је чемера човек од жене рођен“ (Јов 14:1).

Библија обећава један нови свет у ком ће „пребивати праведност“ (2. Петрова 3:13; Откривење 21:3, 4). Међутим, пре него што наступе ти савршени услови, човечанство мора проћи кроз период незапамћеног зла. „Ово знај“, каже Библија, „у последње дане настаће критична времена с којима се тешко излази на крај“ (2. Тимотеју 3:1).

Колико дуго ће трајати ова тешка времена? Слично питање поставили су Исусови ученици. Међутим, Исус им није указао на неки одређени дан или час када ће овај свет препун патње доћи своме крају. Уместо тога, он је рекао: „Ко истраје до краја, тај ће бити спасен“ (Матеј 24:3, 13). Исусове речи нас охрабрују да на ствари гледамо дугорочно. Морамо бити спремни да прођемо кроз многе немиле ситуације пре него што коначно дође крај.

Да ли треба кривити Бога?

Да ли онда има смисла кривити Бога због тога што допушта патњу? Не, ако узмемо у обзир да је он обећао да ће окончати сву патњу. Такође, није разумно веровати да Бог проузрокује да се дешавају лоше ствари. Многи трагични догађаји уследе сасвим случајно. Рецимо, замисли да је ветар оборио дрво и да је при том неко повређен. Људи би то можда назвали Божјим делом. Међутим, он није оборио дрво. Библија нам помаже да схватимо да су такве ствари једноставно жалосне последице ’времена и прилика ‘ (Проповедник 9:11).

Патњу такође може изазвати и недостатак разборитости. Претпоставимо да група младих конзумира алкохол, а затим седа у ауто. Долази до тешке несреће. Кога треба кривити? Бога? Не, они су пожњели последице лошег расуђивања (Галатима 6:7).

Можда се питаш: ’Али, зар Бог није толико моћан да у једном трену може окончати патњу?‘ То су се питали и неки верни људи у библијска времена. Пророк Авакум је питао Бога: „Зашто ти да гледаш бездушнике и да ћутиш кад бездушник правијега од себе прождире?“ Међутим, Авакум није пребрзо донео закључак. Он је рекао: „Бдио сам да чујем што ће Јехова да ми каже.“ Касније, Бог га је уверио да ће у ’утврђено време‘ окончати патњу (Авакум 1:13; 2:1-3). Стога, морамо бити стрпљиви и чекати на Бога да оконча зло у своје утврђено време.

Немој пребрзо закључити да Бог из неког разлога жели да патимо или да нас он искушава. Тачно је да када патимо до изражаја могу доћи наше најбоље особине. Тачно је и то што Библија каже да кушње које Бог допушта могу прочистити нашу веру (Јеврејима 5:8; 1. Петрова 1:7). Заиста, многи људи који прођу кроз искушавајуће и тешке ситуације постану стрпљивији и саосећајнији. Међутим, не треба да закључимо да је Бог одговоран за њихову патњу. Такво размишљање искључује Божју љубав и мудрост. Библија јасно наводи: „Кад је у кушњи, нека нико не говори: ’Бог ме искушава.‘ Јер се Бог не може искушавати злим стварима нити он сам икога искушава.“ Насупрот томе, од Бога долази „сваки добар дар и сваки савршен поклон“! (Јаков 1:13, 17).

Зашто Бог допушта зло

Откуда онда потиче зло? Присети се да Бог има противнике — првенствено ’оног који се зове Ђаво и Сатана, који заводи целу настањену земљу‘ (Откривење 12:9). Бог је нашим прародитељима, Адаму и Еви, дао прилику да живе у свету без икаквих невоља. Међутим, Сатана је убедио Еву да ће јој бити боље без Божје владавине (Постање 3:1-5). Нажалост, Ева је поверовала Сатаниним лажима и није послушала Бога. Адам јој се придружио у побуни. Какве су биле последице? Библија каже: ’Смрт се проширила на све људе‘ (Римљанима 5:12).

Уместо да одмах угуши побуну тако што би уништио Сатану и његове следбенике, Бог је сматрао подесним да дозволи да прође неко време. Шта би се тиме постигло? Пре свега, то би омогућило да Сатана буде  разоткривен као лажов! Тиме би се прикупили докази за то да независност од Бога не доноси ништа друго до пропаст. Зар није било управо тако? „Цели свет лежи у власти злога“ (1. Јованова 5:19). Надаље, „човек над човеком влада, да га несрећним учини“ (Проповедник 8:9). Религије човечанства стварају праву збрку својим противречним учењима. Морал никада није био на тако ниским гранама. Људи су испробали сваки могући облик владавине. Они потписују споразуме и усвајају законе, међутим, потребе обичних људи још увек нису задовољене. Уз то, ратови још више погоршавају ионако бедно стање човечанства.

Јасно је да је потребно да Бог интервенише и оконча зло! Међутим, то ће се догодити у Божје утврђено време. До тада, имамо предност да подупиремо Божју владавину тако што слушамо његове законе и начела која се налазе у Библији. Када се догоде лоше ствари, можемо наћи утеху у поузданом обећању о животу у свету ослобођеном свих невоља.

Нисмо сами

Па ипак, када нас лично задеси невоља, можда се питамо: ’Зашто баш мени?‘ Међутим, апостол Павле нас подсећа да у подношењу зла нисмо сами. Он каже да „све стварство заједно уздише и у боли је заједно све до сада“ (Римљанима 8:22). То сазнање ти може помоћи да изађеш на крај с патњом. На пример, 11. септембра 2001. када су извршени терористички напади на Њујорк и Вашингтон, Никол је доживела емоционалну трауму. „Била сам ужаснута и уплашена“, признаје она. Ипак, када је прочитала извештаје о томе како су се њени сухришћани изборили с том трагедијом, променила је своје гледиште. b „Увидела сам да уопште нисам сама. Полако сам почела да се опорављам од бола и туге.“

У неким случајевима, добро је да поразговараш с неким — с једним од твојих родитеља, зрелим пријатељем или хришћанским старешином. Када излијеш своја осећања некоме у кога имаш поверење можеш наићи на ’добру реч‘ охрабрења (Пословице 12:25). Један млади хришћанин из Бразила присећа се: „Пре девет година изгубио сам оца, и знам да ће га Јехова једног дана ускрснути. Ипак, помогло ми је то што сам записивао како се осећам. Осим тога, разговарао сам са својим хришћанским пријатељима о својим осећањима.“ Да ли имаш ’пријатеље‘ у које можеш имати поверење? (Пословице 17:17). У том случају, прихвати њихову помоћ пуну љубави! Немој се устручавати да заплачеш или да изразиш своја осећања. На крају крајева, чак су и Исусу једном ’потекле сузе‘ због трагичног губитка пријатеља! (Јован 11:35).

Библија нам засигурава да ћемо једног дана бити ’ослобођени од ропства распадљивости‘ и уживати „славну слободу Божје деце“ (Римљанима 8:21). До тада ће многи добри људи патити. Пронађи утеху у томе што знаш зашто постоји патња — и да она неће трајати још дуго.

[Фусноте]

[Слика на 14. страни]

Биће ти лакше ако изразиш своју тугу