Kako smo poučili Kristi da voli Boga

NAŠA ćerka Kristi rođena je 1977. godine. Ubrzo posle toga, lekar nam je saopštio jednu poražavajuću vest: Kristi je rođena s teškim oštećenjem sluha i s blagim oblikom cerebralne paralize. Nismo ni slutili kako će to uticati na naš život.

Nekoliko meseci kasnije, moj suprug Gari i ja krenuli smo na posebnu vrstu obuke u Melburnu. Tamo smo učili kako da komuniciramo s našom ćerkom i kako da je poučavamo. Takođe smo posetili Nacionalnu akustičku laboratoriju u Melburnu. Tu je desetomesečna Kristi dobila majušni slušni aparat. Nije volela da ga nosi i pošto je imao žice, ona bi ga izvukla čim bismo ga stavili u njene male uši! Takođe je morala da nosi pojas za koji su bile pričvršćene prilično teške baterije.

Zbog cerebralne paralize, Kristi je teško učila da hoda, tako da je jednom nedeljno morala da ide kod fizioterapeuta. Uprkos tome, do treće godine počela je da hoda sama, mada je često padala. Kod fizioterapeuta je išla do pete godine. U međuvremenu smo se preselili u susedni grad Banala, gde je Gari radio.

Kristino školovanje

Učitelj za gluve nam je skrenuo pažnju na posebne potrebe koje Kristi ima kada je u pitanju školovanje. Zbog toga smo ponovo morali da se preselimo, ovaj put u Bendigo, grad u kome je postojala škola za gluve. Pošto sam tada nosila naše drugo dete, odložili smo preseljenje dok Kristi nije napunila četiri godine, a naš sin Skot, pet meseci. U jednoj bolnici u Bendigu, Kristi je svake nedelje pohađala časove na kojima je učila da govori, što je potrajalo narednih deset godina, a Gari i ja smo počeli da učimo znakovni jezik.

Naša najveća briga bila je kako da Kristi pružimo duhovnu pouku. Znate, Gari i ja smo Jehovini svedoci i stoga smo bili odlučni da odgajamo Kristi „u disciplini i usmeravanju razmišljanja u skladu s Jehovinim“ (Efešanima 6:4). Ali, kako bismo to mogli učiniti? Direktor škole koju je Kristi pohađala, rekao nam je: „Za Kristi će biti najteže da razume pojam Boga. Vi ne možete videti Boga, pa kako ćete je onda poučavati o njemu?“ Bili smo suočeni sa ogromnim izazovom! Ubrzo smo uvideli da će biti potrebno mnogo vremena, učenja i strpljenja.

U početku smo koristili slike i crteže, trudeći se da se izražavamo na najjednostavniji mogući način. Vodili smo je na hrišćanske sastanke i u propovedanje, iako je ona od svega toga vrlo malo razumela. Kada je dobro savladala znakovni jezik, za Kristi se otvorio čitav jedan novi svet! Uprkos tome, bilo je teško objasniti joj mnoge reči, izraze i pojmove iz Biblije. Jedna od njenih omiljenih knjiga bila je  Moja knjiga biblijskih priča, a koja je posebno prilagođena deci. Raznobojne slike — uz neke crteže koje smo sami radili — bile su od neprocenjive vrednosti. S vremenom je u njenom srcu počela da raste ljubav prema Bogu.

Direktor škole u koju je Kristi išla, bio je ljubazan i upoznao nas je s drugim Svedocima koji su imali gluvu decu. Veliki napredak nastupio je kada su nam oni objasnili kako gluvi mogu propovedati ljudima koji čuju. Jedan način je da im uruče karticu sa štampanom biblijskom porukom. Stoga, kada je bila spremna za to, Kristi je lako mogla preneti drugima biblijske istine! Sa 14 godina postala je nekršteni objavitelj dobre vesti. Krstila se 1994, kada je imala 17 godina.

Međutim, Kristi je imala potrebu za zdravim druženjem, ali bilo joj je teško da se sprijatelji sa Svedocima koji čuju. Zato smo Gari i ja počeli da držimo časove znakovnog jezika za članove naše skupštine koji su želeli da pomažu gluvima. Neki od njih su se kasnije zaposlili kao prevodioci za gluve. Ali najvažnije je to što su mnogi koji su naučili znakovni jezik bili veoma srećni što mogu da komuniciraju s Kristi. Zahvaljujući tome, ona je imala više koristi od naših hrišćanskih sastanaka i većih skupova. Sve do danas, aktivno učestvuje na njima. Veoma je zahvalna braći što s puno ljubavi pokazuju zanimanje za nju.

Jednog dana Kristi nam je rekla kako bi želela da postane opšti pionir, to jest punovremeni propovednik. Gari joj je pomogao da dobije vozačku dozvolu i, nakon što se pobrinula za još neke stvari, 1995. godine počela je da služi kao opšti pionir. Uz to, 2000. godine dobila je posao sa skraćenim radnim vremenom u jednoj osnovnoj školi, gde pomaže u poučavanju gluve dece.

Sada smo Kristi, Gari, naš sin Skot i ja radosni što zajedno služimo kao opšti pioniri. Oduševljeni smo što možemo da poučavamo druge o našem Bogu, Jehovi!

’Šta naše srce želi‘

To što Kristi ne može da čuje, stalan je izazov za sve nas. Ponekad, dok učestvuje u službi, nema nikoga ko bi prevodio za nju, nikoga s kim bi mogla da podeli svoje misli i osećanja. Ona kaže: „Osećam se kao da živim u zemlji gde svi govore drugim jezikom.“ Uprkos tome, svi smo naučili da uspešno izlazimo na kraj s njenim okolnostima.

Utehu nalazimo u rečima iz Psalma 37:4: „Teši se Jehovom, i daće ti što ti srce želi.“ Kristi se raduje vremenu kada će moći da čuje muziku i zvuke prirode, kao i da naglas priča sa svojim voljenima. Ja čeznem za danom kada će ona moći da čuje moj glas. Verujemo da će se te želje našeg srca uskoro ostvariti, u skladu sa obećanjem iz Biblije (Isaija 35:5). — Priloženo.

[Fusnota]

[Slika na 14. strani]

Kristi, kada je imala 14 meseci, s publikacijom „Moja knjiga biblijskih priča“

[Slika na 15. strani]

Kristi prenosi dobru vest koristeći karticu sa štampanom porukom

[Slika na 15. strani]

Porodica Forbs: Skot, Kristi, Gari i Heder