Пређи на садржај

Пређи на садржај

Зашто нам је потребна нада?

Зашто нам је потребна нада?

Зашто нам је потребна нада?

ШТА би се десило да је Данијел, дечак који је умро од рака, о коме смо говорили на почетку претходног чланка, успео да сачува своју снажну наду? Да ли би добио битку против те тешке болести? Да ли би данас био жив? Вероватно се чак ни најватренији заговорници наде не би усудили да са сигурношћу тврде тако нешто. Овим се истиче једна важна чињеница. Не треба прецењивати моћ наде. Она није лек за све.

У једном интервјуу који је дао на CBS News-у, др Натан Черни је упозорио на опасност у вези са прецењивањем моћи наде када су у питању пацијенти чије је стање веома тешко. Он је рекао: „Неки мужеви су грдили своје болесне жене, тврдећи да нису довољно медитирале, да се нису довољно трудиле да размишљају позитивно. Такав начин размишљања створио је погрешно мишљење да се може спречити даљњи развој болести. Због тога, када се нечије здравље погорша, неки могу помислити како се та особа није довољно трудила да контролише свој тумор, а такав закључак није оправдан.“

У ствари, они који пате од неке неизлечиве болести воде једну мучну, исцрпљујућу борбу. Сигурно је да њихови вољени не желе да им на то ионако тешко бреме додају још и осећање кривице. Треба ли онда да закључимо како нада нема никакву вредност?

Нипошто. На пример, лекар специјалиста кога смо цитирали, бави се посебном врстом лечења чији циљ није директна борба с болешћу или продужење живота, већ настојање да се пацијенту живот учини удобнијим и пријатнијим докле год траје његова борба с болешћу. Лекари који се баве овом врстом лечења чврсто верују у вредност терапије која ће чак и тешко оболелим пацијентима помоћи да буду радоснији. Постоје бројни докази да управо нада може учинити особу срећнијом — чак и више од тога.

Вредност наде

„Нада је делотворан лек“, тврди др В. Гифорд-Џоунс, који пише чланке за медицинске часописе. Он је анализирао различита испитивања која су спроведена да би се установило колико емоционална подршка значи пацијентима оболелим од неке неизлечиве болести. Претпоставља се да таква подршка даје људима више наде и помаже им да сачувају оптимизам. Једно испитивање спроведено 1989. године показало је да су пацијенти којима је пружена емоционална подршка живели дуже, док је пак једно недавно истраживање пружило мање доказа у прилог томе. Међутим, нека друга испитивања су потврдила да пацијенти који имају емоционалну подршку мање пате од депресије и имају мање болова од оних који су лишени такве подршке.

Размотримо још једну студију која се бавила утицајем оптимизма и песимизма на појаву коронарног срчаног обољења. Група од преко 1 300 мушкараца пажљиво је испитана да би се утврдило имају ли позитиван или негативан став према животу. Резултати наредне студије која је уследила након десет година, показали су да више од 12 посто њих пати од неког облика коронарног срчаног обољења. У тој групи, број песимиста је био скоро дупло већи од броја оптимиста. Лора Кубзански, доцент на катедри за здравље и друштвено понашање на Факултету за здравствену заштиту при Универзитету Харвард, коментарише: „Већина доказа који иду у прилог веровању да је ’позитивно размишљање‘ добро за здравље, темељила се на искуствима појединаца — ово истраживање пружа прве чврсте медицинске доказе који потврђују то гледиште када се ради о срчаним обољењима.“

Нека истраживања су показала да се они који сматрају да су слабог здравља, након операције опорављају спорије од оних који мисле да им је здравље релативно добро. Чак се и дуговечност повезује са оптимизмом. Циљ једне студије био је да се испита како на старије особе утичу позитивна односно негативна гледишта о старости. Старијим људима који су седели за компјутером пуштане су поруке које су се изузетно брзо смењивале тако да су их могли регистровати само у подсвести, а које су повезивале старење с повећаном мудрошћу и искуством. Након тога, они су се кретали с много више енергије и полета. У ствари, постигнуто побољшање било је једнако резултатима 12-недељног вежбања!

Изгледа да нада, оптимизам и позитиван став доприносе бољем здрављу. Зашто? Научници и лекари можда још увек не разумеју људски ум и тело у толикој мери да би пружили потпуне и тачне одговоре. Па ипак, стручњаци који се баве овом темом могу доћи до извесних открића на основу искуства, сазнања или одређених информација. На пример, један професор неурологије каже: „Лепо је бити срећан и пун наде. То је једно пријатно стање које ствара врло мало стреса, што веома повољно утиче на организам. Ето још једне ствари коју људи могу учинити за себе како би сачували добро здравље.“

Ово гледиште може изгледати као новина неким лекарима, психолозима и научницима, али не и онима који проучавају Библију. Пре скоро 3 000 година, мудри краљ Соломон био је надахнут да запише следећу мисао: „Весело је срце добар лек, а клонуо дух и кости суши“ (Пословице 17:22). Запазите уравнотежен став који се огледа у овим речима. Овај библијски стих не каже да ће весело срце излечити сваку болест, већ само да је оно „добар лек“.

У ствари, неко би с правом могао да пита: ’Ако би нада била лек, који је лекар онда не би преписао?‘ Осим тога, нада доноси користи које укључују много више од поседовања доброг здравља.

Оптимизам, песимизам и ваш живот

Истраживачи су установили да позитиван став доноси оптимистима вишеструке користи. Они су обично успешнији у школи, на радном месту, чак и у спортским активностима. Као пример за то може послужити истраживање које је обухватало један женски атлетски тим. Тренери су дали детаљну процену искључиво атлетских способности сваке чланице тима. Истовремено, оне су биле анкетиране и пажљиво је процењено у којој мери су оптимисти. Резултати су показали да је позитиван став био далеко тачнији показатељ њихових способности него сви подаци које су навели њихови тренери. Због чега нада има тако моћан утицај?

До многих сазнања дошло се проучавањем песимизма који је супротан оптимизму. Током 1960-их, експерименти на животињама дали су неочекиване резултате у вези с њиховим понашањем, након чега су истраживачи сковали израз „стечена беспомоћност“. Они су установили да се и код људи може развити сличан синдром. На пример, када су вршени тестови на људима, испитаници су били изложени непријатној буци и речено им је да се она може прекинути притискањем низа тастера. Они су то учинили и бука је престала.

Другој групи испитаника речено је исто — али у овом случају притискање тастера није имало никакав ефекат. Као што можете претпоставити, код многих из друге групе развио се осећај беспомоћности. Приликом каснијих тестова, они су оклевали да било шта учине. Били су убеђени да било шта што би урадили неће дати резултате. Међутим, чак и у тој другој групи, било је оптимиста који нису дозволили да их савлада осећај беспомоћности.

Др Мартин Селигман, који је учествовао у припреми неких од тих раних експеримената, био је подстакнут да се посвети проучавању оптимизма и песимизма. Он је пажљиво испитивао начин размишљања особа које су биле склоне томе да себе сматрају беспомоћнима. Закључио је да такво песимистичко гледиште спутава људе у многим животним настојањима или их чак паралише до те мере да постају пасивни. Селигман укратко описује песимистичко размишљање и његов утицај на следећи начин: „Након двадесет пет година истраживања, уверен сам да ако, попут песимисте, имамо обичај да верујемо како смо ми сами одговорни за све наше неприлике, да ће нас оне увек пратити и ометати у свему што радимо, тада ће нам се дешавати више лоших ствари него када не бисмо размишљали на тај начин.“

Као што смо већ споменули, данас овакви закључци могу некима изгледати као новина, али они звуче познато онима који проучавају Библију. Запазите шта каже једна пословица: „Ако клонеш у невољи, скратиће ти се сила“ (Пословице 24:10ДК). Да, Библија јасно показује да ће нам обесхрабрење и негативне мисли одузети снагу. Онда, шта можемо учинити како бисмо савладали песимизам и унели више оптимизма и наде у свој живот?

[Слика на странама 4, 5]

Нада може имати веома позитиван утицај