Zašto nam je potrebna nada?

ŠTA bi se desilo da je Danijel, dečak koji je umro od raka, o kome smo govorili na početku prethodnog članka, uspeo da sačuva svoju snažnu nadu? Da li bi dobio bitku protiv te teške bolesti? Da li bi danas bio živ? Verovatno se čak ni najvatreniji zagovornici nade ne bi usudili da sa sigurnošću tvrde tako nešto. Ovim se ističe jedna važna činjenica. Ne treba precenjivati moć nade. Ona nije lek za sve.

U jednom intervjuu koji je dao na CBS News-u, dr Natan Černi je upozorio na opasnost u vezi sa precenjivanjem moći nade kada su u pitanju pacijenti čije je stanje veoma teško. On je rekao: „Neki muževi su grdili svoje bolesne žene, tvrdeći da nisu dovoljno meditirale, da se nisu dovoljno trudile da razmišljaju pozitivno. Takav način razmišljanja stvorio je pogrešno mišljenje da se može sprečiti daljnji razvoj bolesti. Zbog toga, kada se nečije zdravlje pogorša, neki mogu pomisliti kako se ta osoba nije dovoljno trudila da kontroliše svoj tumor, a takav zaključak nije opravdan.“

U stvari, oni koji pate od neke neizlečive bolesti vode jednu mučnu, iscrpljujuću borbu. Sigurno je da njihovi voljeni ne žele da im na to ionako teško breme dodaju još i osećanje krivice. Treba li onda da zaključimo kako nada nema nikakvu vrednost?

Nipošto. Na primer, lekar specijalista koga smo citirali, bavi se posebnom vrstom lečenja čiji cilj nije direktna borba s bolešću ili produženje života, već nastojanje da se pacijentu život učini udobnijim i prijatnijim dokle god traje njegova borba s bolešću. Lekari koji se bave ovom vrstom lečenja čvrsto veruju u vrednost terapije koja će čak i teško obolelim pacijentima pomoći da budu radosniji. Postoje brojni dokazi da upravo nada može učiniti osobu srećnijom — čak i više od toga.

Vrednost nade

„Nada je delotvoran lek“, tvrdi dr V. Giford-Džouns, koji piše članke za medicinske časopise. On je analizirao različita ispitivanja koja su sprovedena da bi se ustanovilo  koliko emocionalna podrška znači pacijentima obolelim od neke neizlečive bolesti. Pretpostavlja se da takva podrška daje ljudima više nade i pomaže im da sačuvaju optimizam. Jedno ispitivanje sprovedeno 1989. godine pokazalo je da su pacijenti kojima je pružena emocionalna podrška živeli duže, dok je pak jedno nedavno istraživanje pružilo manje dokaza u prilog tome. Međutim, neka druga ispitivanja su potvrdila da pacijenti koji imaju emocionalnu podršku manje pate od depresije i imaju manje bolova od onih koji su lišeni takve podrške.

Razmotrimo još jednu studiju koja se bavila uticajem optimizma i pesimizma na pojavu koronarnog srčanog oboljenja. Grupa od preko 1 300 muškaraca pažljivo je ispitana da bi se utvrdilo imaju li pozitivan ili negativan stav prema životu. Rezultati naredne studije koja je usledila nakon deset godina, pokazali su da više od 12 posto njih pati od nekog oblika koronarnog srčanog oboljenja. U toj grupi, broj pesimista je bio skoro duplo veći od broja optimista. Lora Kubzanski, docent na katedri za zdravlje i društveno ponašanje na Fakultetu za zdravstvenu zaštitu pri Univerzitetu Harvard, komentariše: „Većina dokaza koji idu u prilog verovanju da je ’pozitivno razmišljanje‘ dobro za zdravlje, temeljila se na iskustvima pojedinaca — ovo istraživanje pruža prve čvrste medicinske dokaze koji potvrđuju to gledište kada se radi o srčanim oboljenjima.“

Neka istraživanja su pokazala da se oni koji smatraju da su slabog zdravlja, nakon operacije oporavljaju sporije od onih koji misle da im je zdravlje relativno dobro. Čak se i dugovečnost povezuje sa optimizmom. Cilj jedne studije bio je da se ispita kako na starije osobe utiču pozitivna odnosno negativna gledišta o starosti. Starijim ljudima koji su sedeli za kompjuterom puštane su poruke koje su se izuzetno brzo smenjivale tako da su ih mogli registrovati samo u podsvesti, a koje su povezivale starenje s povećanom mudrošću i  iskustvom. Nakon toga, oni su se kretali s mnogo više energije i poleta. U stvari, postignuto poboljšanje bilo je jednako rezultatima 12-nedeljnog vežbanja!

Izgleda da nada, optimizam i pozitivan stav doprinose boljem zdravlju. Zašto? Naučnici i lekari možda još uvek ne razumeju ljudski um i telo u tolikoj meri da bi pružili potpune i tačne odgovore. Pa ipak, stručnjaci koji se bave ovom temom mogu doći do izvesnih otkrića na osnovu iskustva, saznanja ili određenih informacija. Na primer, jedan profesor neurologije kaže: „Lepo je biti srećan i pun nade. To je jedno prijatno stanje koje stvara vrlo malo stresa, što veoma povoljno utiče na organizam. Eto još jedne stvari koju ljudi mogu učiniti za sebe kako bi sačuvali dobro zdravlje.“

Ovo gledište može izgledati kao novina nekim lekarima, psiholozima i naučnicima, ali ne i onima koji proučavaju Bibliju. Pre skoro 3 000 godina, mudri kralj Solomon bio je nadahnut da zapiše sledeću misao: „Veselo je srce dobar lek, a klonuo duh i kosti suši“ (Poslovice 17:22). Zapazite uravnotežen stav koji se ogleda u ovim rečima. Ovaj biblijski stih ne kaže da će veselo srce izlečiti svaku bolest, već samo da je ono „dobar lek“.

U stvari, neko bi s pravom mogao da pita: ’Ako bi nada bila lek, koji je lekar onda ne bi prepisao?‘ Osim toga, nada donosi koristi koje uključuju mnogo više od posedovanja dobrog zdravlja.

Optimizam, pesimizam i vaš život

Istraživači su ustanovili da pozitivan stav donosi optimistima višestruke koristi. Oni su obično uspešniji u školi, na radnom mestu, čak i u sportskim aktivnostima. Kao primer za to može poslužiti istraživanje koje je obuhvatalo jedan ženski atletski tim. Treneri su dali detaljnu procenu isključivo atletskih sposobnosti svake članice tima. Istovremeno, one su bile anketirane i pažljivo je procenjeno u kojoj meri su optimisti. Rezultati su pokazali da je pozitivan stav bio daleko tačniji pokazatelj njihovih sposobnosti nego svi podaci koje su naveli njihovi treneri. Zbog čega nada ima tako moćan uticaj?

Do mnogih saznanja došlo se proučavanjem pesimizma koji je suprotan optimizmu. Tokom 1960-ih, eksperimenti na životinjama dali su neočekivane rezultate u vezi s njihovim ponašanjem, nakon čega su istraživači skovali izraz „stečena bespomoćnost“. Oni su ustanovili da se i kod ljudi može razviti sličan sindrom. Na primer, kada su vršeni testovi na ljudima, ispitanici su bili izloženi neprijatnoj buci i rečeno im je da se ona može prekinuti pritiskanjem niza tastera. Oni su to učinili i buka je prestala.

Drugoj grupi ispitanika rečeno je isto — ali u ovom slučaju pritiskanje tastera nije imalo nikakav efekat. Kao što možete pretpostaviti, kod mnogih iz druge grupe razvio se osećaj bespomoćnosti. Prilikom kasnijih testova, oni su oklevali da bilo šta učine. Bili su ubeđeni da bilo šta što bi uradili neće dati rezultate. Međutim, čak i u toj drugoj grupi, bilo je optimista koji nisu dozvolili da ih savlada osećaj bespomoćnosti.

Dr Martin Seligman, koji je učestvovao u pripremi nekih od tih ranih eksperimenata, bio je podstaknut da se posveti proučavanju optimizma i pesimizma. On je pažljivo ispitivao način razmišljanja osoba koje su bile sklone tome da sebe smatraju bespomoćnima. Zaključio je da takvo pesimističko gledište sputava ljude u mnogim životnim nastojanjima ili ih čak parališe do te mere da postaju pasivni. Seligman ukratko opisuje pesimističko razmišljanje i njegov uticaj na sledeći način: „Nakon dvadeset pet godina istraživanja, uveren sam da ako, poput pesimiste, imamo običaj da verujemo kako smo mi sami odgovorni za sve naše neprilike, da će nas one uvek pratiti i ometati u svemu što radimo, tada će nam se dešavati više loših stvari nego kada ne bismo razmišljali na taj način.“

Kao što smo već spomenuli, danas ovakvi zaključci mogu nekima izgledati kao novina, ali oni zvuče poznato onima koji proučavaju Bibliju. Zapazite šta kaže jedna poslovica: „Ako kloneš u nevolji, skratiće ti se sila“ (Poslovice 24:10, DK). Da, Biblija jasno pokazuje da će nam obeshrabrenje i negativne misli oduzeti snagu. Onda, šta možemo učiniti kako bismo savladali pesimizam i uneli više optimizma i nade u svoj život?

[Slika na stranama 4, 5]

Nada može imati veoma pozitivan uticaj