Зашто љубе Бларнијски камен?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИРСКЕ

ЈЕДАН човек је, како легенда каже, дрхтећи од страха стајао пред краљицом Енглеске Елизабетом I. Управо јој је донео лоше вести од једног ирског војсковође и очекивао је да ће се краљица разбеснети. Изненада, краљица је праснула у смех, узвикнувши: „Типично за бларнијског команданта! Никад не мисли оно што каже!“ Напетост се одједном стишала.

Краљица Елизабета, која је владала од 1558. до 1603, вероватно није ни слутила да ће то што је рекла довести до настанка једног јединственог обичаја у Ирској — до тога да људи љубе Бларнијски камен. Сваке године, овај чудан ритуал обави на хиљаде људи који дођу у мали градић Бларни, који се налази неколико километара северно од града Корка. Они љубе овај камен, сматрајући да ће тако наводно постати речити.

Како је настала ова легенда? И како је дошло до тога да људи почну да љубе Бларнијски камен? Да бисмо добили одговоре, морамо се вратити готово десет векова уназад.

Тврђава с дугом историјом

На свом самом почетку, у 10. веку н. е., Бларнијска тврђава била је заправо само једно мало утврђење начињено од дрвета. С временом је на том месту настала много стабилнија грађевина од камена. До средине 15. века, породица Макарти је ову тврђаву претворила у један утврђени градић. Тада је то било најјаче утврђење у том делу Ирске. Многи камени зидови били су дебели пет и по метара.

Поглавар те породице, Кормак Макарти, који је живео од 1411. до 1494, желео је да иза себе остави нешто што ће служити као трајан подсетник на њега. Одабрао је један велики кречњачки камен на ком је урезао натпис на латинском, који у преводу гласи: „Саградио ме је Моћни Кормак Макарти, лета Господњег 1446.“ Зидари су овај камен поставили високо на велику кулу Бларнијске тврђаве. Он је у почетку служио само као спомен-плоча. Тек након више од сто година, овај камен је почео да се доводи у везу с речитошћу и уверљивим говором.

Бларни и речитост

Премда легенда споменута у уводу чланка пре звучи као потпуно измишљена прича него као историјска чињеница, ипак се уклапа у догађаје тог времена. Краљица Елизабета је хтела да ирске војсковође буду одане енглеској круни. Породица Макарти је организовала хиљаду војника за пружање подршке краљици тако што би учествовали у најмање једној бици. Зато је краљица била уверена да би се командант Бларнија из породице Макарти, Кормак Макдермод Макарти, лако могао наговорити да јој обећа апсолутну оданост.

Пошто краљица Елизабета није могла сама да води преговоре, она би обично одредила једног изасланика да говори у њено име. Према причи која је забележена у књизи The Blarney Stone, када је изасланик послао службенике да покушају да убеде  Макартија да се закуне на верност краљици, дочекани су „дугим, уверљивим, ласкавим говорима, у којима је било много празних обећања“.

На крају је, како прича даље каже, сам изасланик краљице Елизабете отишао да разговара с Макартијем. Након тога, допутовао је у Енглеску да лично саопшти краљици исход преговора. Знао је да јој се вести које доноси неће допасти, наиме, да Макарти поново тражи да му се да „још времена“ како би размотрио ту ствар са својим саветницима.

После прве реакције, која је описана на почетку чланка, краљица је дала предлог да се у језик уведе нови израз који је употребила. „Требало би ту реч [blarney] предложити господину Шекспиру! Она је као створена за његова дела“, рекла је. a Уколико у овој легенди има истине, то значи да је краљица Елизабета прва употребила реч „blarney“ (бларни) за „углађено ласкање или улагивање“. Један речник каже да се ова реч односи на „бесрамно и дрско лагање“.

Било како било, до 1789. љубљење Бларнијског камена постало је обичај за оне који су се осмелили да то ураде. Због положаја камена, сваки покушај да се он пољуби носио је са собом опасност за посетиоца. Када је тврђава обновљена, камен је премештен на много приступачније место где се и данас налази. После извесног времена, људи у чијем поседу је била тврђава заменили су Макартијев камен с каменом на који су уклесали свој натпис.

Обилазак тврђаве

Недавно смо обишли ову тврђаву. Велика кула с популарним Бларнијским каменом одмах пада у очи. Улазимо у њу и пењемо се излизаним спиралним степеништем од камена, а затим излазимо кроз мали, узани пролаз. На зиду насупрот нас налази се Бларнијски камен.

Прилазимо ближе да бисмо посматрали како једна жена љуби камен. Најпре мора да легне на леђа тако да јој глава и рамена буду изнад једног отвора који је дуг око три метра и широк мало више од пола метра. „Потпуно сте безбедни“, уверава је човек који брине о сигурности посетилаца. „Не можете пасти кроз отвор зато што су на њему добро причвршћене безбедносне шипке. Сем тога, ја вас придржавам!“

Жена се хвата за две металне шипке изнад њене главе које су причвршћене за зид изнад камена. Док се још више нагиње леђима уназад, глава јој нестаје из нашег видокруга. Затим се још мало приближава како би пољубила камен. Бацамо поглед преко њених рамена и закључујемо да се налази на висини од скоро 25 метара!

Она брзо љуби камен и подиже се држећи се за шипке. Уз помоћ службеника који је придржава, успева да се подигне у седећи положај и затим устаје. Потом следећи авантуриста долази на ред да изведе исте акробације!

Примећујемо да је камен прилично избледео. „Камен изгледа тако због тога што га сваке године пољуби много људи“, каже нам службеник. „Али не брините, чист је јер га свакодневно перемо по четири-пет пута!“, додаје он.

Други су већ чекали на ред. Ми нисмо намеравали да учествујемо у том обичају који је изгледа доста прожет сујеверјем, лажима, па можда чак и спиритизмом. Интересантно је да је према једној другој легенди читава ова прича почела када је једна старица помоћу магије дала способност речитости краљу који ју је спасао када се давила. Пошто нисмо искористили свој ред, обратили смо се жени која је управо пољубила камен и питали је да ли заиста верује у то да ће од сада имати способност улагивања или пак речитост.

„Таман посла!“, одговорила је. Урадила је то чисто забаве ради, очигледно не размишљајући много о значењу тог чина. Попут многих који посећују ово историјско место, она је то учинила једноставно зато да би својим пријатељима могла да каже да је пољубила Бларнијски камен!

[Фуснота]

[Слика на 18. страни]

Кула на Бларнијској тврђави