Гледиште Библије

Да ли је погрешно бити амбициозан?

„ШТА има лоше у слави, богатству и моћи?“ Ово питање се појавило у извештају под насловом „Моралне дилеме“, који је објавило једно религиозно удружење. У њему се указује на Божје речи упућене Аврахаму: „Од тебе ћу велики народ учинити и благословићу те и прославићу име твоје“ (Постање 12:2).

Премда се каже да „личне амбиције не треба задовољавати на штету других“, у поменутом извештају се цитирају следеће речи једног уваженог рабина из првог века: „Ако ја нисам за себе, ко ће бити за мене?“ Затим се закључује: „Ако ми сами не будемо радили на томе да будемо успешни у животу, нико други то неће учинити за нас.“ Да ли питање амбиције представља дилему за оне који желе да служе Богу? Шта је укључено у постизање успеха у животу? Да ли је погрешно бити амбициозан? Какво је гледиште Библије о томе?

Да ли је Аврахам био амбициозан?

Аврахам је у Библији описан као човек изузетне вере (Јеврејима 11:8, 17). Тиме што му је обећао да ће од њега створити велики народ и прославити његово име, Бог није подстакао Аврахама да буде амбициозан. Он је тада говорио о својој намери да преко Аврахама благослови човечанство, а та намера је укључивала много више од чисто људских тежњи (Галатима 3:14).

Вођен оданошћу Богу, Аврахам је напустио лагодан живот у богатом граду Уру (Постање 11:31). Касније, зарад мира, није користио своју моћ и ауторитет већ је понудио свом братанцу Лоту да први изабере у ком делу земље ће се настанити (Постање 13:8, 9). У библијском извештају се ничим не указује на то да је Аврахам био амбициозан човек. Сасвим супротно, због своје вере, послушности и понизности, стекао је Божју наклоност и био назван његовим пријатељем (Исаија 41:8, ДК).

Другачије гледиште о положају, слави и моћи

Амбиција се дефинише као „жудња за истакнутим положајем, славом или моћи“. У древно доба, краљ Соломон је имао истакнут положај, славу и моћ, као и огромно богатство (Проповедник 2:3-9). Међутим, занимљиво је то што он није жудео за тим. Када је Соломон ступио на престо, Бог му је рекао да тражи од њега шта год жели. Соломон је понизно молио да му Бог подари послушно  срце и разборитост, што му је било потребно да би мудро владао над Божјим изабраним народом (1. Краљевима 3:5-9). Касније, када је описивао своје неизмерно богатство и моћ, Соломон је рекао да је ’све то таштина и трчање за ветром‘ (Проповедник 2:11).

Да ли је Соломон говорио о томе да људи треба да постигну успех у животу? У одређеном смислу, јесте. Након што је размотрио своја многобројна искуства, закључио је: „Бога се бој и заповести његове држи, јер је то човеку све“ (Проповедник 12:15). То значи да постизање успеха у животу није повезано са стицањем високог положаја, богатства, славе или моћи, већ са вршењем Божје воље.

Понизност води до узвишености

Истина, нема ничег погрешног у томе да се има уравнотежен став о себи и својим способностима. Библија нам заповеда да волимо свог ближњег као што волимо себе (Матеј 22:39). Сасвим је природно тежити за срећом и извесном мером сигурности. Али, Свето писмо нас подстиче и на то да будемо понизни, марљиви и скромни (Пословице 15:33, NW; Проповедник 3:13; Михеј 6:8, NW). Поштене и поуздане особе које марљиво раде често привуку пажњу других, добију добар посао и стичу поштовање. Овакав начин поступања је у сваком случају бољи од надметања за положај или прибегавања манипулисању другима зарад личног добитка.

Исус је саветовао своје слушаоце да не заузимају истакнута места на свадбеним гозбама. Препоручио им је да седну на најниже место, а домаћин их онда може позвати да пређу на истакнутије место. Јасно наводећи начело које је било повезано с тим, Исус је рекао: „Свако ко се узвисује биће понижен, а ко се понизује биће узвишен“ (Лука 14:7-11).

Прави хришћани нису амбициозни

Библија указује на то да је жудња за узвисивањем повезана с људском несавршеношћу (Јаков 4:5, 6). Апостол Јован је једно време био амбициозан. Његова жеља за истакнутошћу била је толико снажна да су се он и његов брат усудили да траже од Исуса узвишена места у Божјем Краљевству (Марко 10:37). Јован је касније променио став. У ствари, он је у својој трећој посланици осудио Диотрефа који је, како читамо, ’волео да има прво место‘ (3. Јованова 9, 10). Хришћани данас озбиљно схватају Исусове речи и развијају понизност, док следе пример апостола Јована који је одбацио амбициозне тежње.

Међутим, чињеница је да нечији таленти, способности, добра дела и марљив рад не воде увек до признања. Људи некада награде оне који поседују такве квалитете, а некад не (Пословице 22:29; Проповедник 10:7). Понекад водеће положаје добију они који нису довољно квалификовани, док способни појединци остају незапажени. У овом несавршеном свету, не значи да су они који су утицајни и заузимају истакнуте положаје уједно и најспособнији.

Питање амбиције не представља моралну дилему за праве хришћане. Њихова савест која је обликована по библијским начелима помаже им да се клоне жеље за истакнутошћу. Они се једноставно труде да у свим приликама поступају на најбољи начин, на Божју славу, а исход препуштају њему (1. Коринћанима 10:31). Своје способности користе на начин којим показују да имају страх од Бога и држе његове заповести.

[Слика на странама 12, 13]

Да ли је Бог подстакао Аврахама да буде амбициозан?