Ugalj — crne stene iz mračnih dubina

Od dopisnika Probudite se! iz Australije

„ZNAĆEŠ šta je crno tek kad siđeš u rudarsko okno“, dovikuje mi moj prijatelj Berni, trudeći se da nadjača buku mašinerije. Dok gledam u duboku jamu ispred mene, počinjem da se pitam da li zaista želim da otkrijem na šta je Berni mislio. Naše odredište su podzemne naslage uglja koje se nalaze na dubini od 500 metara ispod mesta na kom stojimo.

Mimoilazimo se s kolonom rudara koji umorno idu prema tuševima. Svi imaju snažna ramena i karakterističan australijski akcenat. Kada se smeju, oči i zubi im prosto svetlucaju na licima crnim od ugljene prašine.

Zatim ulazimo u vozić kojim se spuštamo duboko pod zemlju, do mesta odakle se vadi ugalj. Pošto je nagib izuzetno velik, sedište vozača je napravljeno tako da visi s krova poput ljuljaške i može da rotira. Na sebi imam opasač s baterijom koja ne stvara varnice. Ona napaja strujom lampu na mom šlemu, kao i aparat za disanje koji u slučaju opasnosti može da obezbedi pročišćen vazduh. Dok se vozić polako spušta niz strminu, nebo iznad nas postaje sve manje i manje da bi od njega na kraju ostala samo plava tačka okružena crnilom.

Više uglja sa manje radnika

Rudnik u kom se nalazim jedan je od mnogih u jugoistočnoj Australiji. U australijskim rudnicima radi 25 000 rudara koji svake godine izvade uglja u vrednosti od osam milijardi australijskih dolara. Moj vodič, Berni, jedan je od njih. Inače, u rudnicima uglja širom sveta zaposleno je oko deset miliona rudara — oni rade u mračnim oknima duboko pod zemljom ili na ogromnim površinskim kopovima. Ali, njihov broj se smanjuje. U Ujedinjenom Kraljevstvu, broj rudara u ovim rudnicima naglo je opao sa 1,2 miliona koliko ih je bilo 1978, na oko 13 000 početkom ovog veka. U Sjedinjenim Državama je 1924. godine bilo 705 000 rudara a sada ih je manje od 82 000. Ne tako davno, tokom jednog petogodišnjeg perioda, broj rudara u Kini smanjen je za 870 000.

Međutim, to što se broj rudara smanjuje ne znači da je i potražnja za ugljem manja. U stvari, predviđa se da će do 2020. godine u industrijski razvijenim zemljama potražnja za ugljem porasti za 11 posto, kao i da će tokom istog perioda u Kini i Indiji zajedno biti izgrađeno više od 750 novih elektrana na ugalj. Smanjenje broja radnika je rezultat korišćenja savremene tehnologije, koja kompanijama omogućava da proizvode više uglja s manje radne snage. Ogromna mašina koju Berni namerava da mi  pokaže, jedan je od primera te moćne tehnologije.

U mračnom oknu

„Sada smo na dnu jame“, kaže Berni dok se polako izvlačimo iz vozića. „Odavde se račvaju svi tuneli u rudniku.“ Na niskoj tavanici nalaze se fluorescentne svetiljke. Tavanica je ojačana pomoću uskih poprečnih greda koje se oslanjaju na niz drvenih podupirača uglavljenih između poda i plafona. Kroz poprečne grede prolazi veliki broj gvozdenih klinova (ankera) koji prodiru dva metra u tavanicu i opremljeni su posebnim dodacima, što im omogućava da drže stene koje se nalaze iznad i time sprečavaju urušavanje.

Na moje iznenađenje, primećujem da zidovi nisu crni, već beli. „Zidovi su obloženi usitnjenim krečnjakom“, objašnjava Berni. „Krečnjak smanjuje rizik od eksplozije koju izazivaju metan i ugljena prašina. Slučajna varnica može zapaliti metan. Zatim metan, poput detonatora, može prouzrokovati još jaču eksploziju ugljene prašine koja se nalazi u vazduhu. Iz ovog rudnika se svakog minuta crpi oko 2 000 litara metana koji se koristi za proizvodnju električne  energije za potrebe rudnika.“ Da bi se izbegla pojava varnica koje mogu izazvati eksploziju zapaljivih gasova, morao sam na ulasku u jamu da ostavim svoj fotoaparat, magnetofon, pa čak i sat s baterijom.

Duboko unutar okna, na ulazu u jedan od brojnih tunela koji vode u različitim pravcima, nalazimo nisko ali snažno dizel vozilo, to jest transporter. Njegov motor tutnji dok brzo ulazimo u jedan tunel. Svetla iza nas brzo iščezavaju i primećujem kako svetlost lampe sa mog šlema poigrava na tavanici koja promiče na samo nekoliko  centimetara iznad moje glave. Dok brzo prolazimo pored brojnih bočnih tunela, na trenutak opažam svetla sa rudarskih šlemova koja poput svitaca trepere u tami. U tunelu koji je paralelan s našim, pet kilometara dugačka transportna traka prevozi ugalj koji se ovde iskopava.

Mašina za širokočelno otkopavanje

Stižemo na mesto gde se otkopava ugalj. Kroz izmaglicu od vodene pare i ugljene prašine vidim tri rudara u radnim odelima, sa šlemovima i maskama. Oni rade kao tim, upravljajući 250 metara širokom mašinom poznatom kao široko čelo. Na njoj se nalaze dva rotirajuća valjka od kojih svaki ima prečnik od dva metra. Opremljeni su metalnim zupcima koji prodiru pola metra u sloj uglja i polako se probijaju kroz njega dok se kreću s jednog na drugi kraj mašine. Mašina je opremljena i transportnom trakom koja brzo prenosi ugalj do poprečnog tunela gde se blokovi uglja lome na manje komade približne veličine i prebacuju na glavnu transportnu traku.

Urušavanje tavanice se sprečava pomoću niza debelih hidrauličnih stubova koji podupiru velike čelične ploče iznad glava radnika. Nakon što valjci s metalnim zupcima prođu celu širinu mašine, čitava naprava — valjci, hidraulični podupirači, i krov od čeličnih ploča — pomera se pola metra napred. Kada se mašina pomeri napred, iza nje ostaje kamena tavanica bez podupirača. Kratko nakon toga, ona se ruši uz zastrašujuću tutnjavu. „Na ovaj način vadimo hiljadu tona uglja na sat“, dovikuje mi Berni. „Po završetku otkopavanja, mašina se rasklapa i premešta u drugi sektor.“

Napokon na svetlosti dana!

Berni i ja se vraćamo do našeg transportera i putujemo nazad pet kilometara kroz džombaste tunele pre nego što stignemo do velike sabirne jame okna. Ova jama je sa površinom povezana pomoću jednog vertikalnog okna, čiji prečnik iznosi oko deset metara. „Glavna transportna traka ovde istovaruje svoj teret“, viče Berni praćen zaglušujućom bukom koju stvara ugalj dok pada u veliki metalni koš. „Ovaj koš može da primi 18 tona uglja.“ Dok Berni priča, napunjeni koš koji vuče sajla sa površine brzo se diže uvis. Nekoliko sekundi kasnije, kroz otvor na tavanici spušta se drugi koš i sve počinje iznova.

Pošto smo završili obilazak, ulazimo u vozić koji nas polako vraća do ulaza u rudnik i na divnu sunčevu svetlost — bar sam se ja tome nadao. Međutim, u rudniku smo ostali prilično dugo, tako da je sunce zašlo, a pošto nije bilo mesečine, nebo je bilo tamno. Iako je noć vrlo mračna, sada razumem Bernijeve reči: „Znaćeš šta je crno tek kad siđeš u rudarsko okno.“

[Okvir na 13. strani]

Budućnost uglja — vruća tema

◼ Ugalj i zagađenje: „U 11 velikih [kineskih] gradova, dim i čestice koje nastaju sagorevanjem uglja prouzrokuju više od 50 000 slučajeva prerane smrti i 400 000 novih slučajeva hroničnog bronhitisa godišnje“, navodi se u jednom izveštaju Programa Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine. Prema nekim procenama Instituta Worldwatch, širom sveta zagađenje vazduha koje prouzrokuje ugalj odgovorno je za više od milion i po smrtnih slučajeva godišnje. Mada postoji tehnologija koja može znatno smanjiti stepen zagađenja, mnoge zemlje kojima je očajnički potrebna električna energija nemaju dovoljno sredstava da nabave tu tehnologiju.

◼ Ugalj i klimatske promene: Sagorevanjem uglja trenutno se oslobađa preko dve milijarde tona ugljen-dioksida godišnje. Pri tom, predviđa se da će ugalj ostati drugi najveći izvor emisije ugljenika, što će 2020. biti oko 34 posto ukupne emisije ovog gasa. Ove podatke mnogi smatraju razlogom za ozbiljnu zabrinutost.

„Da bi se usporile klimatske promene u 21. veku, neophodno je smanjiti potrošnju uglja“, kaže Set Dan, istraživač i saradnik Instituta Worldwatch.

[Okvir na 14. strani]

Zavisni od uglja

◼ Više od 70 posto čelika u svetu proizvede se u visokim pećima koje kao gorivo koriste ugalj. Osim toga, hemikalije dobijene iz uglja koriste se u proizvodnji opeka, keramičkih pločica, cementa, plastike, boja i eksploziva.

◼ Međutim, ubedljivo najveća količina uglja troši se za dobijanje električne energije. Australija proizvodi 84 posto električne energije u postrojenjima na ugalj. U Kini, Južnoafričkoj Republici i Danskoj, oko tri četvrtine električne energije dobija se pomoću uglja. Više od polovine električne energije koja se proizvede u Sjedinjenim Državama i više od trećine energije koja se proizvede u celom svetu dobija se na isti način.

◼ Drugim rečima, ukoliko imate električni šporet, vi trošite oko pola tone uglja godišnje. U istom periodu, vaš bojler će potrošiti dve, a vaš frižider pola tone uglja.

◼ Naučnici procenjuju da u „podrumu“ naše planete ima još bilion tona uglja — što je pri sadašnjoj stopi potrošnje dovoljno za nekoliko stotina godina.

[Dijagram/Slike na stranama 12, 13]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Rudnik uglja

Široko čelo

Tunel koji vodi do dna okna

[Slika]

Skladište uglja

[Slika]

Transporter

Ispumpavanje opasnih gasova

Koš za ugalj

Dno okna

[Slika]

Deo transportne trake duge pet kilometara

[Slika na 13. strani]

Drveni podupirači i poprečne grede sprečavaju urušavanje tavanice