Доба пада моралних вредности

КАДА је по вашем мишљењу почео нагли пад морала? Током вашег живота или можда у време ваших старијих рођака и пријатеља? Неки кажу да је по избијању Првог светског рата 1914. отпочело доба невиђене моралне декаденције. Професор историје Роберт Вол је у својој књизи The Generation of 1914 написао: „Они који су преживели тај рат никада се нису могли ослободити уверења да је у августу 1914. један свет престао да постоји, а други започео.“

 „Устаљене друштвене норме које су ионако почеле да се губе потпуно су нестале“, каже историчар Норман Кантор. „Ако су политичари и генерали третирали милионе људи над којима су имали ауторитет као животиње одређене за клање, који би онда религиозни или етички принципи могли уопште спречавати људе да једни према другима не поступају окрутно као звери из џунгле?... У покољу Првог светског рата [1914-1918] људски живот је изгубио сваку вредност.“

Енглески историчар Х. Џ. Велс је у свом опсежном делу The Outline of History запазио да је прихватање теорије еволуције „проузроковало озбиљан пад моралних вредности“. Зашто? Неки су сматрали да је човек само животиња на вишем степену развоја. Велс, који је био еволуциониста, написао је 1920. године: „Дошли су до закључка да је човек друштвена животиња исто као, на пример, индијски дивљи пас... Чинило им се исправним да велики пси у људском чопору тиранишу и угњетавају остале.“

Као што је Норман Кантор запазио, Први светски рат је имао разоран утицај на људско гледиште о исправном и погрешном. Он је објаснио: „Мерила старије генерације о политици, начину облачења, полном моралу, о свему — потпуно су одбачена.“ Паду морала су знатно допринеле и цркве које су обезвредиле хришћанска учења тиме што су прихватиле теорију еволуције и распиривале сукобе између зараћених страна.“ Британски генерал-мајор Френк Крозијер је написао: „Хришћанске цркве су наши најбољи заговарачи крвопролића и користили смо их кад год нам је то било потребно.“

Одбацивање моралних норми

Након Првог светског рата уследиле су такозване „луде двадесете“ — деценија у којој су старе вредности и морална ограничења биле одбачене и замењене гледиштем „све је допуштено“. Историчар Фредерик Луис Ален је рекао: „Можда ће једног дана та послератна деценија бити одговарајуће названа деценијом лоших манира... С нестанком старог поретка, нестао је и скуп вредности које су животу давале богатство и смисао, а замена за њих се није могла лако пронаћи.“

Током 1930-их свет је захватила Велика депресија која је многе  гурнула у крајњу беду и тако их вратила у реалност. Међутим, на измаку те деценије свет је закорачио у нови, још разорнији сукоб — Други светски рат. Нације су почеле да праве страховито разорно оружје. Свет је брзо излазио из Велике депресије, али је истовремено корачао ка патњи и ужасу који су ван људске моћи поимања. До краја рата стотине градова лежале су у рушевинама, а два јапанска града су била потпуно уништена након што је на сваки од њих била бачена само по једна атомска бомба! Милиони људи су умрли у стравичним концентрационим логорима. У том рату живот је изгубило укупно око 50 милиона мушкараца, жена и деце.

Суочени са ужасима рата, људи су одбацили традиционална мерила у погледу онога што је прихватљиво и поставили су властите норме понашања. „Изгледало је да су током рата престала да важе ограничења у погледу полног морала. Необузданост која је била својствена бојном пољу захватила је и цивилно становништво... Ратни вихор и грозничавост ускоро су срушили моралне ограде и живот многих цивила изгледао је исто тако јефтино и неизвесно као и живот војника на бојном пољу“, речено је у књизи Love, Sex and War—Changing Values, 1939-45.

Стално присутна претња смрти појачала је људску чежњу за емоционалним везама, чак и за оним пролазним. Покушавајући да оправда сексуалну попустљивост током тих драматичних година, једна британска домаћица је рекла: „Ми нисмо били неморални у правом смислу те речи, био је рат.“ Један амерички војник је признао: „По мерилима већине људи ми смо били неморални, али били смо млади и знали смо да већ следећег дана можемо погинути.“

Многи који су преживели тај рат патили су због ужаса које су видели. Неке, међу којима има оних који су тада били деца, и дан-данас муче сећања и поново проживљавају трауме. Многи су изгубили веру у Бога, а уједно и осећај за исправно и погрешно. Будући да нису имали поштовање ни према једном ауторитету који би могао поставити морална мерила, људи су почели да све сматрају релативним.

Нове друштвене норме

Након Другог светског рата, објављене су студије о сексуалној активности. Једна таква студија, објављена у Сједињеним Државама током 1940-их, био је Кинсијев извештај који је имао више од 800 страна. Резултат је био да су многи људи почели да отворено говоре о сексу, што раније није било тако уобичајено. Иако се касније увидело да су статистички подаци о броју оних који су се упуштали у хомосексуалне и друге настране полне поступке били преувеличани, тај извештај је показао да је након рата уследио драстичан пад моралних вредности.

Извесно време било је покушаја да се бар донекле сачува пристојност. На пример, на радију, у филмовима и на телевизији неморални садржај био је цензурисан. Али то није дуго трајало. Вилијам Бенет, некадашњи амерички министар образовања, објаснио је:  „До 1960-их, Америка је почела да брзо и незаустављиво тоне у оно што би се могло назвати децивилизацијом.“ То исто се дешавало и у многим другим земљама. Зашто се пад морала убрзао током 60-их година прошлог века?

Током те деценије скоро истовремено је дошло до развоја феминистичког покрета и до сексуалне револуције с њеним такозваним новим моралом. Осим тога, произведене су ефикасне пилуле за контрацепцију. Када су полни односи били могући без страха од нежељене трудноће, „слободна љубав“, то јест полни односи без икаквог узајамног обавезивања постали су нешто уобичајено.

У исто време, штампа, филмови и телевизија снизили су своје моралне норме. Говорећи о вредностима које су истицане на телевизији, Збигњев Брежински, некадашњи секретар америчког Националног савета за безбедност, рекао је: „Они отворено величају угађање самом себи, приказују жестоко насиље и свирепост као нешто нормално и подстичу на промискуитет.“

Током 1970-их постали су популарни видео-рикордери. Они су омогућили људима да у приватности свог дома гледају неморалан, сексуално експлицитан материјал који се никада не би усудили да гледају у биоскопу где би их неко могао видети. У скорије време је путем Интернета порнографија најодвратније врсте постала доступна широм света свима који имају компјутер.

Последице су застрашујуће на више начина. „Пре десет година, када би момци дошли у затвор, могао сам да разговарам с њима о томе шта је исправно а шта погрешно“, рекао је недавно чувар из једног казненопоправног дома у САД. „Али ови који сада долазе уопште не схватају о чему ја то причам.“

Где се може наћи вођство?

Данашње цркве не могу да пруже исправно вођство у моралном погледу. Уместо да се држе праведних начела као што су чинили Исус и његови следбеници из првог века, цркве су постале део овог света унапређујући тиме његова негативна обележја. Један писац је поставио следеће питање: „Да ли је икада било рата у ком учесници нису тврдили да је Бог на њиховој страни?“ Што се тиче држања Божјих моралних мерила, један њујоршки свештеник је пре више година изјавио: „Црква је једина организација на свету која има нижа мерила за улазак од оних која важе у градском превозу.“

Очигледно је да драматичан пад морала у свету указује на потребу да се нешто хитно предузме. Али шта? Каква је промена потребна? Ко је може спровести у дело и како ће то бити остварено?

[Истакнути текст на 5. страни]

„У покољу Првог светског рата [1914-1918] људски живот је изгубио сваку вредност“

[Оквир на 6. страни]

ВРЛИНЕ НАСУПРОТ ВРЕДНОСТИМА

Некада се јасно знало шта су врлине. Особа је била поштена, верна, честита и часна или то није била. Данас се уместо речи „врлине“ користи реч „вредности“. Али, у вези с тим постоји један проблем на који је историчарка Гертруд Химелфарб указала у својој књизи The De-Moralization of Society: ’За врлине не важи исто што и за вредности, наиме не може се рећи да свако има право да бира своје врлине.‘

Она запажа да у вредности „могу спадати веровања, гледишта, ставови, мишљења, навике, правила понашања, склоности, предрасуде, па чак и неке ексцентричности — све што неки појединац, група или друштво сматра вредним, у било ком периоду, из било ког разлога“. У данашњем либерализованом друштву људи сматрају да имају право да бирају своје вредности, исто као што би бирали намирнице у супермаркету. Али, шта се у том случају дешава са истинским врлинама и моралом?

[Слика на странама 6, 7]

Искварена забава је све приступачнија