Пређи на садржај

Пређи на садржај

Како је Библија дошла до нас?

Како је Библија дошла до нас?

Како је Библија дошла до нас?

То што је Библија опстала непромењена до наших дана, равно је чуду. Њено писање је довршено након више од 1 900 година. Писана је на пропадљивим материјалима — папиру начињеном од папирусове трске и пергаменту направљеном од животињске коже — и првобитно је писана на језицима којима данас говори веома мало људи. Поред тога, утицајни људи попут императора па све до религиозних вођа, давали су све од себе да униште Библију.

КАКО је то изузетно дело издржало испит времена и постало најпознатија књига на свету? Осмотримо само два фактора.

Очувана путем многобројних копија

Чувари најранијих библијских текстова, Израелци, пажљиво су сачували првобитне свитке и правили су многобројне копије. На пример, Израелским краљевима је било речено да преписују „закон који је поверен на чување левитским свештеницима“ (Поновљени закони 17:18).

Многи Израелци су волели да читају те свете списе, које су признавали као Божју Реч. Због тога су их са изузетном пажњом преписивали посебно обучени писари. Један такав богобојазан писар по имену Јездра описан је као „вешт преписивач Мојсијевог закона, који је дао Јехова, Израелов Бог“ (Јездра 7:6). Масорети, који су од шестог до десетог века наше ере преписивали хебрејски део Светог писма или „Стари завет“, чак су бројали свако слово у тексту да би избегли грешке. Такво прецизно преписивање помогло је да се засигура тачност и да Библија опстане упркос снажним и непрестаним покушајима непријатеља да је униште.

На пример, 168. пре н. е., сиријски владар Антиох IV покушао је да уништи све списе хебрејског дела Светог писма које је могао да пронађе широм Палестине. У историји Јевреја се помиње: „Све свитке које су успели да пронађу поцепали су и спалили.“ У књизи The Jewish Encyclopedia стоји: „Они који су били задужени да изврше те заповести, извршавали су их с великом ревношћу... Казна за поседовање неке свете књиге... била је смрт.“ Али примерци светих списа опстали су како међу Јеврејима у Палестини, тако и међу онима који су живели у другим земљама.

Убрзо након што су писци Хришћанских грчких списа или „Новог завета“ завршили с писањем, та надахнута писма, пророчанства и историјски извештаји били су умножавани. На пример, Јован је писао своје Јеванђеље у близини Ефеса. Па ипак, део тог Јеванђеља, то јест његове копије за коју стручњаци кажу да је настала најмање 50 година након што је Јован записао тај извештај, пронађен је стотинама километара даље у Египту. То откриће је потврдило да су хришћани у удаљеним земљама имали преписе надахнутих списа који су у то време били тек написани.

Распрострањеност Божје Речи такође је допринела њеном опстанку вековима након Христа. На пример, у освит зоре 23. фебруара 303. н. е., каже се да је римски цар Диоклецијан гледао како његови војници разбијају врата цркве и пале свете списе. Диоклецијан је сматрао да ће угушити хришћанство тиме што ће уништити њихове свете списе. Следећег дана наредио је да се широм Римског царства јавно спале све Библије. Међутим, неке су ипак сачуване и умножаване. У ствари, већи део двеју Библија на грчком језику које су настале вероватно убрзо након прогонства које је покренуо Диоклецијан опстале су до данашњег дана. Једна је у Риму а друга у Британском музеју у Лондону, у Енглеској.

Иако првобитни манускрипти Библије још увек нису пронађени, на хиљаде руком писаних Библија или њених делова опстало је до наших дана. Неки од тих преписа су веома стари. Да ли се првобитна порука Библије изменила током преписивања? У вези са хебрејским делом Светог писма, изучавалац Грин је рекао: „Са сигурношћу се може рећи да ниједно старо дело није било тако прецизно пренесено.“ Сер Фредерик Кењон, један од водећих ауторитета на пољу истраживања библијских манускрипата, писао је у вези са Хришћанским грчким списима: „Период између првобитно састављених рукописа и најранијих постојећих доказа толико је мали да је практично занемарљив, тако да је отклоњен и последњи разлог за сумњу да је Свето писмо дошло до нас управо онако како је првобитно написано. Истинитост и потпуност књига Новог завета може послужити као потпуни доказ.“ Он је такође рекао: „Можемо са сигурношћу тврдити да је суштина библијског текста сачувана... То се не може рећи ни за једну другу древну књигу.“

Превођење Библије

Други важан фактор који је омогућио да Библија постане најпознатија књига на свету јесте њена доступност на многим језицима. То је у сагласности са Божјом намером да људи из свих народа и језика упознају Бога и обожавају га „духом и истином“ (Јован 4:23, 24; Михеј 4:2).

Први познати превод хебрејског дела Светог писма је превод на грчком језику који се зове Септуагинта. Тај превод, намењен Јеврејима који су говорили грчки и живели ван Палестине, био је довршен око два века пре Исусове службе на земљи. Цела Библија, укључујући и Хришћанске грчке списе, преведена је на многе језике током неколико векова након њеног завршетка. Али, касније су владари и чак свештеници, који треба да дају све од себе да обезбеде Библије за народ, учинили нешто сасвим супротно. Настојали су да задрже своје стадо у духовној тами тиме што нису дозвољавали да Божја Реч буде преведена на језик обичног народа.

И поред противљења цркве и владара, храбри људи су ризиковали живот да би превели Библију на језик обичног народа. На пример, 1530. Вилијам Тиндејл из Енглеске, који је завршио студије на Оксфорду, превео је Пентатеух, то јест првих пет књига хебрејског дела Светог писма. Упркос великом противљењу, он је постао прва особа која је превела Библију директно са хебрејског на енглески. Тиндејл је такође први преводилац који је користио Божје име, Јехова. Шпански изучавалац Библије Касјодоро де Рејна био је у сталној смртној опасности од католичких прогонитеља док је радио на првом шпанском преводу Библије. Он је путовао у Енглеску, Немачку, Француску, Холандију и Швајцарску да би довршио своје дело. a

Библија се данас и даље преводи на све више језика и издају се милиони примерака. То што је опстала и постала најпознатија књига на свету потврђује истинитост надахнуте изјаве коју је записао апостол Петар: „Осуши се трава и цвет отпада, али Јеховина реч остаје заувек“ (1. Петрова 1:24, 25).

[Фуснота]

a Рејнин превод био је објављен 1569. године, а ревидирао га је Сиприано де Валејра 1602. године.

[Оквир/Слике на 14. страни]

КОЈИ ПРЕВОД ТРЕБА ДА ЧИТАМ?

На многим језицима постоји више превода Библије. У неким преводима користи се неразумљив, архаични језик. Други су веома слободни и у њима се превод парафразира чиме се даје предност лакшем читању а не тачности. Други су пак дословни преводи у којима се практично преводи реч за реч.

Енглеско издање Светог писма — превод Нови свет које су објавили Јеховини сведоци преводио је анонимни одбор директно са изворних језика. То издање је затим послужило као основа за превођење на око 60 других језика. Међутим, преводиоци који су преводили на друге језике у великој мери су користили и оригинални текст. У преводу Нови свет настојало се да се дословно преводи са оригиналног текста кад год такав начин изражавања није прикривао смисао. Преводиоци се труде да читаоцима Библија буде разумљива као што је оригиналан текст био разумљив читаоцима у библијска времена.

Неки лингвисти су проучавали савремене библијске преводе — укључујући и превод Нови свет — тражећи нетачности и пристраност у превођењу. Један од тих изучавалаца јесте Џејсон Дејвид Бедун, професор религиозних наука који сарађује са Универзитетом северне Аризоне у Сједињеним Државама. Он је 2003. објавио истраживачки рад од 200 страна о девет „превода Библије који се највише користе на енглеском говорном подручју“. b Његово истраживање је обухватало неколико спорних одломака у којима је „пристраност углавном утицала на превод“. Сваки тај одломак упоредио је са грчким текстом и свим енглеским преводима, и тражио да ли је постојао неки покушај да се промени смисао. Каква је његова процена?

Бедун истиче да јавност и многи библијски изучаваоци сматрају да су разлике у преводу Нови свет (НС) резултат религиозне пристраности преводилаца. Међутим, он каже: „Многе од тих разлика су настале као резултат тачности тог превода јер је он дослован и прецизан.“ Иако се Бедун не слаже са одређеним деловима превода Нови свет, он каже да се тај превод „показао као најтачнији од свих превода које је упоредио“. Он га назива „изузетно добрим“ преводом.

Др Бенџамин Кедар, изучавалац хебрејског језика у Израелу, слично се изразио о преводу Нови свет. Године 1989, он је рекао: „У овом делу се види искрено настојање да се дође до текста који је разумљив и тачан колико год је то могуће... никада нисам видео у том преводу ниједну пристрану намеру да се у текст убаци оно што иначе није садржано у њему.“

Запитајте се: ’Шта је мој циљ док читам Библију? Да ли желим да буде лака за читање не придајући при том много важности тачности? Или желим да читам мисли које су се налазиле у првобитном надахнутом тексту и које су тачно пренесене колико год је то могуће?‘ (2. Петрова 1:20, 21). Од вашег одговора ће зависити који превод ћете изабрати.

[Фуснота]

b Поред превода Нови свет, међу њима су The Amplified New Testament, The Living Bible, The New American Bible With Revised New Testament, New American Standard Bible, The Holy Bible—New International Version, The New Revised Standard Version, The Bible in Today’s English Version и King James Version.

[Слика]

Превод „Нови свет“ је доступан на многим језицима

[Слика на странама 12, 13]

Масоретски манускрипти

[Слика на 13. страни]

Један фрагмент у ком се налази стих из Луке 12:7: „Не бојте се, ви сте вреднији од много врабаца“

[Извори слика на 13. страни]

Фотографија у првом плану: National Library of Russia, St. Petersburg; друга и трећа: Bibelmuseum, Münster; фотографија у позадини: © The Trustees of the Chester Beatty Library, Dublin