Пређи на садржај

Пређи на садржај

Да ли је исправно користити почасне титуле?

Да ли је исправно користити почасне титуле?

Гледиште Библије

Да ли је исправно користити почасне титуле?

ДОК су хришћани првог века обављали свакодневне послове и проповедали добру вест о Божјем Краљевству, долазили су у контакт с многим државним службеницима — како на нижим, тако и на високим положајима. Исусови следбеници међу собом нису користили титуле да би истакли нечији положај или статус. Међутим, у то време је било уобичајено коришћење титула у обраћању особама које су биле на неком положају. Римски цар је носио титулу „Његово величанство“ (Дела апостолска 25:21).

Како су Исусови ученици гледали на коришћење почасних титула када су се појављивали пред државним службеницима? И како ми треба да гледамо на то?

Исказивање части, али не и одобравање поступака

Апостол Павле је саветовао сувернике да ’свакоме дају што му припада, ко тражи част — част‘ (Римљанима 13:7). То је обухватало и коришћење титула у обраћању представницима власти. Данас се титуле као што је „Ваше височанство“ често користе у обраћању онима који су на високом положају. Међутим, неки се могу питати: ’Како могу некога да ословим на тај начин ако сумњам да је његово понашање часно и узвишено?‘

Премда многи државни службеници савесно обављају своје дужности, не може се за све њих рећи да уливају поверење. Па ипак, Библија нас подстиче да се подложимо краљевима и намесницима „ради Господа“ (1. Петрова 2:13, 14). Дакле, то што неко уз Божје допуштење заузима одређени положај јесте разлог да му искажемо поштовање и одамо дужну част (Римљанима 13:1).

Овде није реч о приватном животу особа које су на власти. Њихово понашање не треба доводити у везу с тим да ли треба да им исказујемо част. То што се некој особи на положају обраћамо користећи почасну титулу не значи да прећутно одобравамо њене поступке. То потврђује и један догађај из живота апостола Павла.

Павле је користио титуле

Апостол Павле је на основу лажних оптужби био ухапшен у Јерусалиму и одведен пред Феликса, намесника Јудеје. Феликс свакако није био човек узорног понашања. Римски историчар Тацит је написао да је Феликс „сматрао да може некажњено починити било какво злодело“. Он је више био заинтересован за примање мита него за извршење правде. И поред свега тога, Павле је током свог двогодишњег заточеништва показивао поштовање према њему и они су често разговарали — Феликс се надао да ће му Павле дати новац, што се никада није десило, а Павле је користио те прилике да му проповеда (Дела апостолска 24:26).

Након што је Фест наследио Феликса на положају намесника, саслушао је Павлов случај у Цезареји. Да би стекао наклоност јеврејских вођа, Фест је предложио да се Павлу суди у Јерусалиму. Међутим, Павле је знао да му тамо неће бити праведно суђено, па се позвао на права која је имао као римски грађанин, рекавши: „Призивам се на цара!“ (Дела апостолска 25:11).

Фест није знао како ће оптужбе против Павла објаснити цару. Помоћ му је стигла када му је у посету дошао краљ Агрипа и заинтересовао се за тај случај. Сутрадан је краљ, у пратњи војних заповедника и угледних људи из града, дошао у великој раскоши и ушао у дворану (Дела апостолска 25:13-23).

Када је позван да говори, Павле се у својим уводним речима обратио Агрипи користећи титулу „краљ“, признавши да је добар познавалац обичаја и спорних питања међу Јудејцима (Дела апостолска 26:2, 3). У то време се нашироко причало да је Агрипа у скандалозној, родоскрвној вези са својом сестром. Зато је Павле морао знати да га прати глас да је морално искварен. Па ипак, он му је као краљу указао част.

У једном тренутку, док је Павле говорио у своју одбрану, Фест је узвикнуо: „Ти си полудео, Павле!“ То Павла није избацило из равнотеже, већ је одговорио мирно, обраћајући му се са „узвишени Фесте“ (Дела апостолска 26:24, 25). Указао му је част која му је припадала због његовог положаја. Ови примери покрећу једно питање: Постоји ли граница у исказивању части?

Релативно исказивање части

Власти имају релативан ауторитет, што се види из Римљанима 13:1: „Сваку власт која постоји Бог је поставио на њен положај.“ Зато је и част која припада представницима власти такође релативна. Исус је поставио границу за исказивање части другима када је рекао својим ученицима: „Не дозволите да вас зову учитељима, јер један је ваш учитељ, а ви сте сви браћа. И никога на земљи не зовите оцем, јер један је ваш Отац — онај који је на небесима. Не дозволите ни да вас зову вођама, јер је ваш Вођа један — Христ“ (Матеј 23:8-10).

Дакле, граница у исказивању части јесте тамо где престаје световно а почиње религиозно. У случају да неки државни службеник присвоји титулу религиозне природе, Павлов савет да му се искаже част неће се односити на коришћење те титуле. Онај ко примењује библијске савете показиваће поштовање према тим особама. Међутим, због своје савести обликоване на темељу Библије, неће им се обраћати користећи религиозне титуле, јер зна да треба ’давати Богу Божје‘ (Матеј 22:21).

ДА ЛИ СТЕ СЕ ПИТАЛИ?

◼ Како су Исусови ученици гледали на световне власти? (Римљанима 13:7)

◼ Да ли је апостол Павле користио почасне титуле у обраћању државним службеницима? (Дела апостолска 25:11; 26:2, 25)

◼ За које титуле је Исус рекао да их не треба користити? (Матеј 23:8-10)

[Слика на странама 20 21]

Како се Павле обратио Агрипи?