Пређи на садржај

Пређи на садржај

Марс изблиза

Марс изблиза

Марс изблиза

У АВГУСТУ 2003, Марс се приближио нашој планети на 56 000 000 километара, што је најмање растојање у последњих 60 000 година. Тако се, из астрономског угла, црвена планета нашла на нашем прагу, на велико задовољство заљубљеника у свемир.

До почетка 2004, неколико свемирских летелица је лансирано на Марс ради истраживања. Неке од њих су слетеле на планету, док су друге истраживања вршиле из орбите. Шта су та истраживања открила о тој суседној планети?

Проучавање црвене планете

Истраживачки орбитер Марсов глобални претраживач стигао је на ту планету 1997. Та сонда је утврдила да је на Марсу некада постојало снажно магнетно поље. Она је такође прецизно саставила топографску мапу Марса, откривши, између осталог, да разлика између најниже и највише тачке на тој планети износи 29 километара, док је на Земљи та разлика свега 19 километара. *

Најнижа тачка на Марсу налази се у великом басену Хелада, који је настао услед удара џиновског астероида. Највиша тачка је врх огромног вулкана Олимпус Монс, чија висина износи 21 километар. Камера с Марсовог глобалног претраживача такође је снимила стене које по свему судећи имају више од 18 метара у пречнику, као и огромна подручја дуж којих се смењују пешчане дине и недавно настале јаруге. Други уређај с те сонде забележио је да је већина стена на површини планете вулканског порекла.

Иако је у новембру 2006. сигнал с Марсовог глобалног претраживача био изгубљен, три друге сонде — Марсова одисеја 2001, Марс експрес и Марсов извиђачки орбитер — наставиле су са истраживањем црвене планете. * Помоћу прецизнијих камера и сензора, проучавале су атмосферу и окружење Марса и чак су пронашле много леда на северном полу те планете, што су и унеле у мапу.

Да би се добиле информације о том леду, на црвену планету је послата сонда Феникс и она је 25. маја 2008. без проблема слетела на Марс. Та сонда је опремљена инструментима који су последња реч технике и захваљујући њима може анализирати атмосферу и смрзнуто тло у поларном подручју. Научници се надају да ће сазнати да ли су у смрзнутом тлу некада живели микроорганизми. Међутим, потрага за знацима живота на тој планети — или у најмању руку за условима повољним за живот — започела је доста раније.

Роботска возила Спирит и Опортјунити

Два роботска возила за истраживање Марса, Спирит и Опортјунити, стигла су на ту планету у јануару 2004. Места за њихово слетање одабрана су на темељу података добијених из претходних истраживања. Да би слетеле, те летилице, величине картинг возила, успориле су свој пролазак кроз Марсову атмосферу користећи топлотне штитове, падобране и ракете. Такође су биле умотане у ваздушне јастуке, као што је то био случај и с њиховим мањим претходником, сондом Марсов трагач (Патфајндер), која је на ту планету слетела 1997. *

Површина Марса је приближно једнака површини копна на нашој планети, тако да представља огромно пространство за роботе истраживаче. Одређено је да роботско возило Опортјунити истражи подручје Меридиани Планум, једну зараван формирану од наслага стена које садрже хематит, минерал богат гвожђем. Возило Спирит је слетело на другу страну Марса како би истражило дно огромног кратера Гусев у коме је, по мишљењу неких истраживача, некада давно постојало језеро. Циљ те двојне мисије, каже се у једном документу који је издала НАСА, био је да се „утврди какви су услови у прошлости владали на подручјима, на којима је можда некада било воде и услова за живот“.

„Геолози“ на Марсу

Када је роботско возило Спирит стигло на своје одредиште 4. јануара 2004, нашло се усред пустог, кршевитог краја карактеристичног по плитким, кружним улегнућима. Попут правог геолога, Спирит је проучавао тај предео, анализирајући различите врсте тла, стена и рељефа. Научници који су њим управљали утврдили су да је то подручје прекривено вулканским стенама и кратерима, који су настали услед удара метеора. Затим је Спирит прешао 2,6 километара да би истражио једну групу брежуљака. Тамо је открио стене необичног облика и гребене од наслага меких стена које су можда вулканског порекла.

За то време је роботско возило Опортјунити прешло 456 милиона километара и 25. јануара 2004. слетело на Марс, свега 25 километара од свог циља. Обложено ваздушним јастуцима то возило је ударило о површину заравни Меридиани и одскочило право у један мали кратер. Један научник је то упоредио с међупланетарним поготком испрве у партији голфа!

Опортјунити је истражио приличан број кратера са стеновитим наслагама унутар којих се налазе куглице богате хематитом. Њихова сива боја представља контраст црвенкастом тлу и стенама тог подручја. Неке стеновите наслаге имају таласасте контуре и облике који су типични за пешчане наносе у текућој води. Поједини научници сматрају да те шаре, као и хлор и бром који су пронађени у оближњим стенама, указују да је на том подручју некада било слане воде.

Истраживачка сонда Феникс је 2008. прибавила више података о површини Марса, посебно о његовом подручју под ледом. Роботска рука на тој сонди ископавала је лед, снабдевајући своје две „лабораторије“ узорцима тла и леда. Међутим, као што је објашњено у часопису Science, требало је да то истраживање траје релативно кратко време зато што је само неколико месеци након испуњеног задатка, сонда Феникс због зиме на Марсу била прекривена „танким слојем смрзнутог угљен-диоксида“.

Чињеница да научници могу истраживати друге планете које су удаљене од Земље стотине милиона километара, показује шта се може постићи када људи сарађују на остварењу заједничког циља. Таква достигнућа говоре у прилог и људској довитљивости. Заправо, истраживање свемира, чак сва научна истраживања, могућа су само захваљујући томе што у свемиру постоје физички закони који су доследни и потпуно поуздани. Ти закони нису настали сами од себе, већ их је поставио Створитељ свемира, Јехова Бог.

[Фусноте]

^ Распон од 19 километара представља растојање од дна Маријанског рова у Тихом океану до планинског врха Маунт Еверест.

^ Марсову одисеју 2001. и Марсов извиђачки орбитер лансирала је НАСА, док је сонду Марс експрес лансирала Европска свемирска агенција.

^ Видети чланак „Робот истражује Марс“ у Пробудите се! од 22. јуна 1998.

[Оквир/Слика на 16. страни]

ДА ЛИ НА МАРСУ ИМА ЖИВОТА?

Астрономи из XVIII и XIX века, сер Вилијам Хершел и Персивал Лоуел, претпостављали су да црвена планета врви интелигентним облицима живота. Чинило се и да Дарвинова теорија еволуције подупире то гледиште. Међутим, испоставило се да су све такве тврдње неосноване. Посматрање те планете помоћу сателита открило је пусте пределе и танак атмосферски слој сачињен углавном од угљен-диоксида. Године 1976, истраживања која је спровела сонда Викинг 1 нису открила живот на тлу црвене планете. *

Па ипак, научници и даље трагају за знацима живота, што показује и њихов последњи покушај са истраживачком сондом Феникс. Пошто неки микроорганизми могу преживети екстремне услове на Земљи, научници мисле да слични организми могу постојати на неким местима на Марсу. Сонда Бигл 2, која је била спојена с Марс експресом, имала је опрему за тестирање супстанци органског порекла у тлу Марса, али није успела да слети. Следеће године, научници су открили трагове метана у атмосфери Марса, што је подстакло дебате да ли је тај гас биолошког или вулканског порекла.

Да ли живот може настати сам од себе, било где у свемиру? Библија одговара: ’У Богу је извор живота‘ (Псалам 36:9). Будући да је Створитељ, Јехова Бог, извор живота, јасно је да живот може настати само из нечег живог (Дела апостолска 17:25).

[Фуснота]

^ Видети чланак „Још једна посета црвеној планети“ у Пробудите се! од 22. новембра 1999.

[Извор]

NASA/JPL/Cornell

[Слика на 15. страни]

Роботска рука истраживачке сонде Феникс — опремљена лопатицом, сондом и камером

[Слика на 15. страни]

Фотографија куглица богатих хематитом

[Слика на 15. страни]

Угашени вулкан Олимпус Монс, висок 21 километар

[Слика на 15. страни]

Стена коју је Спирит издубио

[Извори слика на 15. страни]

Горе лево: NASA/JPL-Caltech/University of Arizona/Texas A&M University; горе десно: NASA/JPL/Malin Space Science Systems; доле лево и десно: NASA/JPL/Cornell