Mars izbliza
Mars izbliza
U AVGUSTU 2003, Mars se približio našoj planeti na 56 000 000 kilometara, što je najmanje rastojanje u poslednjih 60 000 godina. Tako se, iz astronomskog ugla, crvena planeta našla na našem pragu, na veliko zadovoljstvo zaljubljenika u svemir.
Do početka 2004, nekoliko svemirskih letelica je lansirano na Mars radi istraživanja. Neke od njih su sletele na planetu, dok su druge istraživanja vršile iz orbite. Šta su ta istraživanja otkrila o toj susednoj planeti?
Proučavanje crvene planete
Istraživački orbiter Marsov globalni pretraživač stigao je na tu planetu 1997. Ta sonda je utvrdila da je na Marsu nekada postojalo snažno magnetno polje. Ona je takođe precizno sastavila topografsku mapu Marsa, otkrivši, između ostalog, da razlika između najniže i najviše tačke na toj planeti iznosi 29 kilometara, dok je na Zemlji ta razlika svega 19 kilometara. *
Najniža tačka na Marsu nalazi se u velikom basenu Helada, koji je nastao usled udara džinovskog asteroida. Najviša tačka je vrh ogromnog vulkana Olimpus Mons, čija visina iznosi 21 kilometar. Kamera s Marsovog globalnog pretraživača takođe je snimila stene koje po svemu sudeći imaju više od 18 metara u prečniku, kao i ogromna područja duž kojih se smenjuju peščane dine i nedavno nastale jaruge. Drugi uređaj s te sonde zabeležio je da je većina stena na površini planete vulkanskog porekla.
Iako je u novembru 2006. signal s Marsovog globalnog pretraživača bio izgubljen, tri druge sonde — Marsova odiseja 2001, Mars ekspres i Marsov izviđački orbiter — nastavile su sa istraživanjem crvene planete. * Pomoću preciznijih kamera i senzora, proučavale su atmosferu i okruženje Marsa i čak su pronašle mnogo leda na severnom polu te planete, što su i unele u mapu.
Da bi se dobile informacije o tom ledu, na crvenu planetu je poslata sonda Feniks i ona je 25. maja 2008. bez problema sletela na Mars. Ta sonda je opremljena instrumentima koji su poslednja reč tehnike i zahvaljujući njima može analizirati atmosferu i smrznuto tlo u polarnom području. Naučnici se nadaju da će saznati da li su u smrznutom tlu nekada živeli mikroorganizmi. Međutim, potraga za znacima života na toj planeti — ili u najmanju ruku za uslovima povoljnim za život — započela je dosta ranije.
Robotska vozila Spirit i Oportjuniti
Dva robotska vozila za istraživanje Marsa, Spirit i Oportjuniti, stigla su na tu planetu u januaru 2004. Mesta za njihovo sletanje odabrana su na temelju podataka dobijenih iz prethodnih istraživanja. Da bi sletele, te letilice, veličine karting vozila, usporile su svoj prolazak kroz Marsovu atmosferu koristeći toplotne štitove, padobrane i rakete. Takođe su bile umotane u vazdušne jastuke, kao što je to bio slučaj i s njihovim manjim prethodnikom, sondom Marsov tragač (Patfajnder), koja je na tu planetu sletela 1997. *
Površina Marsa je približno jednaka površini kopna na našoj planeti, tako da predstavlja ogromno prostranstvo za robote istraživače. Određeno je da robotsko vozilo Oportjuniti istraži područje Meridiani Planum, jednu zaravan formiranu od naslaga stena koje sadrže hematit, mineral bogat gvožđem. Vozilo Spirit je sletelo na drugu stranu Marsa kako bi istražilo dno ogromnog kratera Gusev u kome je, po mišljenju nekih istraživača, nekada davno postojalo jezero. Cilj te dvojne misije, kaže se u jednom dokumentu koji je izdala NASA, bio je da se „utvrdi kakvi su uslovi u prošlosti vladali na područjima, na kojima je možda nekada bilo vode i uslova za život“.
„Geolozi“ na Marsu
Kada je robotsko vozilo Spirit stiglo na svoje odredište 4. januara 2004, našlo se usred pustog, krševitog kraja karakterističnog po plitkim, kružnim ulegnućima. Poput pravog geologa, Spirit je proučavao taj predeo, analizirajući različite vrste tla, stena i reljefa. Naučnici koji su njim upravljali utvrdili su da je to područje prekriveno vulkanskim stenama i kraterima, koji su nastali usled udara meteora. Zatim je Spirit prešao 2,6 kilometara da bi istražio jednu grupu brežuljaka. Tamo je otkrio stene neobičnog oblika i grebene od naslaga mekih stena koje su možda vulkanskog porekla.
Za to vreme je robotsko vozilo Oportjuniti prešlo 456 miliona kilometara i 25. januara 2004. sletelo na Mars, svega 25 kilometara od svog cilja. Obloženo vazdušnim jastucima to vozilo je udarilo o površinu zaravni Meridiani i odskočilo pravo u jedan mali krater. Jedan naučnik je to uporedio s međuplanetarnim pogotkom isprve u partiji golfa!
Oportjuniti je istražio priličan broj kratera sa stenovitim naslagama unutar kojih se nalaze kuglice bogate hematitom. Njihova siva boja predstavlja kontrast crvenkastom tlu i stenama tog područja. Neke stenovite naslage imaju talasaste konture i oblike koji su tipični za peščane nanose u tekućoj vodi. Pojedini naučnici smatraju da te šare, kao i hlor i brom koji su pronađeni u obližnjim stenama, ukazuju da je na tom području nekada bilo slane vode.
Istraživačka sonda Feniks je 2008. pribavila više podataka o površini Marsa, posebno o njegovom području pod ledom. Robotska ruka na toj sondi iskopavala je led, snabdevajući svoje dve „laboratorije“ uzorcima tla i leda. Međutim, kao što je objašnjeno u časopisu Science, trebalo je da to istraživanje traje relativno kratko vreme zato što je samo nekoliko meseci nakon ispunjenog zadatka, sonda Feniks zbog zime na Marsu bila prekrivena „tankim slojem smrznutog ugljen-dioksida“.
Činjenica da naučnici mogu istraživati druge planete koje su udaljene od Zemlje stotine miliona kilometara, pokazuje šta se može postići kada ljudi sarađuju na ostvarenju zajedničkog cilja. Takva dostignuća govore u prilog i ljudskoj dovitljivosti. Zapravo, istraživanje svemira, čak sva naučna istraživanja, moguća su samo zahvaljujući tome što u svemiru postoje fizički zakoni koji su dosledni i potpuno pouzdani. Ti zakoni nisu nastali sami od sebe, već ih je postavio Stvoritelj svemira, Jehova Bog.
[Fusnote]
^ Raspon od 19 kilometara predstavlja rastojanje od dna Marijanskog rova u Tihom okeanu do planinskog vrha Maunt Everest.
^ Marsovu odiseju 2001. i Marsov izviđački orbiter lansirala je NASA, dok je sondu Mars ekspres lansirala Evropska svemirska agencija.
^ Videti članak „Robot istražuje Mars“ u Probudite se! od 22. juna 1998.
[Okvir/Slika na 16. strani]
DA LI NA MARSU IMA ŽIVOTA?
Astronomi iz XVIII i XIX veka, ser Vilijam Heršel i Persival Louel, pretpostavljali su da crvena planeta vrvi inteligentnim oblicima života. Činilo se i da Darvinova teorija evolucije podupire to gledište. Međutim, ispostavilo se da su sve takve tvrdnje neosnovane. Posmatranje te planete pomoću satelita otkrilo je puste predele i tanak atmosferski sloj sačinjen uglavnom od ugljen-dioksida. Godine 1976, istraživanja koja je sprovela sonda Viking 1 nisu otkrila život na tlu crvene planete. *
Pa ipak, naučnici i dalje tragaju za znacima života, što pokazuje i njihov poslednji pokušaj sa istraživačkom sondom Feniks. Pošto neki mikroorganizmi mogu preživeti ekstremne uslove na Zemlji, naučnici misle da slični organizmi mogu postojati na nekim mestima na Marsu. Sonda Bigl 2, koja je bila spojena s Mars ekspresom, imala je opremu za testiranje supstanci organskog porekla u tlu Marsa, ali nije uspela da sleti. Sledeće godine, naučnici su otkrili tragove metana u atmosferi Marsa, što je podstaklo debate da li je taj gas biološkog ili vulkanskog porekla.
Da li život može nastati sam od sebe, bilo gde u svemiru? Biblija odgovara: ’U Bogu je izvor života‘ (Psalam 36:9). Budući da je Stvoritelj, Jehova Bog, izvor života, jasno je da život može nastati samo iz nečeg živog (Dela apostolska 17:25).
[Fusnota]
^ Videti članak „Još jedna poseta crvenoj planeti“ u Probudite se! od 22. novembra 1999.
[Izvor]
NASA/JPL/Cornell
[Slika na 15. strani]
Robotska ruka istraživačke sonde Feniks — opremljena lopaticom, sondom i kamerom
[Slika na 15. strani]
Fotografija kuglica bogatih hematitom
[Slika na 15. strani]
Ugašeni vulkan Olimpus Mons, visok 21 kilometar
[Slika na 15. strani]
Stena koju je Spirit izdubio
[Izvori slika na 15. strani]
Gore levo: NASA/JPL-Caltech/University of Arizona/Texas A&M University; gore desno: NASA/JPL/Malin Space Science Systems; dole levo i desno: NASA/JPL/Cornell