Пређи на садржај

Пређи на садржај

Дислексија ме није зауставила

Дислексија ме није зауставила

Дислексија ме није зауставила

Испричао Михаел Хенбор

Патим од дислексије, то јест поремећаја у читању и писању. Због тог поремећаја, који су имали и мој отац, мајка и три млађа брата, било ми је тешко да научим да читам матерњи дански језик, а школа ми је била свакодневна борба. Па ипак, добио сам помоћ и био охрабрен на многе начине, посебно од своје породице.

МОЈА браћа и ја смо четврта генерација Јеховиних сведока у породици, па је читање, посебно Библије и библијских публикација, одувек било важан део нашег живота. Осим тога, мој млађи брат Флеминг и ја редовно смо ишли у службу са оцем, што нам је помогло да увидимо колико је важно добро читати и писати.

Још као дете, читао сам свако издање Стражарске куле и Пробудите се!, иако ми је било потребно и до 15 сати да прочитам један часопис! Поред тога, имао сам циљ да прочитам целу Библију. Уписао сам се и у Теократску школу проповедања, која се одржава у скупштинама Јеховиних сведока широм света. Учесници у тој школи обучавају се да течно читају и говоре, као и да држе говоре пред публиком. Све то ми је неизмерно помогло у борби с дислексијом. Међутим, нисам ни слутио да ћу у животу наићи на још многе изазове. Дозволите ми да вам објасним.

Учење енглеског

Године 1988, када сам имао 24 године, почео сам да служим као пионир, то јест пуновремени објавитељ добре вести. Пошто је Данска постала уточиште многих досељеника, имао сам жељу да им пренесем библијску истину. Међутим, да бих успео у томе, морао сам да научим енглески, што је за мене био веома велик подухват. Па ипак, захваљујући упорности и приватним часовима, полако сам напредовао и с временом сам могао да у свом родном граду Копенхагену проповедам о Божјем Краљевству странцима који су говорили енглески. Искрено речено, правио сам бројне језичке грешке, али нисам дозволио да ме то заустави.

Знање енглеског такође ми је омогућило да служим као волонтер на грађевинским пројектима Јеховиних сведока у неколико земаља. Прво сам послат у Грчку, а касније сам помагао у градњи шпанске подружнице у Мадриду.

Пошто сам желео да повећам учешће у проповедању, пријавио сам се у Школу за обучавање наименоване браће, коју организују Јеховини сведоци. Та школа пружа осам седмица посебне обуке за неожењене хришћане који су спремни да служе у местима где постоји већа потреба за објавитељима добре вести (Марко 13:10). Позван сам да похађам разред на енглеском језику у Шведској.

Школа је почела 1. септембра 1994. Желео сам да будем добро припремљен, па сам учио енглески четири сата дневно око осам месеци и повезао сам се са скупштином на енглеском. Када је школа почела, нисам дозволио дислексији да ме спречи да напредујем. На пример, када би инструктори постављали питања, често сам се јављао да одговорим, иако нисам увек био сигуран да ли користим исправне речи. Након што сам дипломирао, добио сам доделу у Копенхагену где сам служио као пионир. Учење енглеског је био велики изазов, али ускоро ме је чекао још већи.

Учење тамилског

У децембру 1995, послат сам у дански град Хернинг да служим у тамилској скупштини. Имао сам утисак да је тамилски један од најтежих језика на свету. Његово писмо има 31 слово, као и сложене комбинације сугласника и самогласника, тако да укупно има скоро 250 симбола!

Испрва сам у скупштини држао говоре на данском који су превођени на тамилски. Када сам касније почео да држим говоре на тамилском, сумњам да ме је ико разумео. Па ипак, присутни су ме слушали с поштовањем, иако се чинило да је некима било прилично забавно. Да бих брже савладао језик, одлучио сам да одем у земљу где милиони људи говоре тамилски — у Шри Ланку.

Када сам стигао у Шри Ланку у октобру 1996, земљу је потресао грађански рат. Неко време сам живео у граду Вавунија, који се налазио на граници између две зараћене стране. Иако су тамошњи Сведоци били сиромашни, показали су изузетну љубав и гостољубивост и свесрдно су се трудили да ми помогну да научим језик. Други људи су били одушевљени што сам ја, једини западњак у тој области, покушавао да разговарам с њима на њиховом језику. Њихов понизан став и захвалност олакшали су ми да им говорим о Библији.

У јануару 1997, морао сам да се вратим у Данску, а наредне године сам се оженио пионирком по имену Камила. Заиста сам желео да се вратим на Шри Ланку, тако да сам то и учинио у децембру 1999, али овог пута са супругом. Убрзо смо проучавали Библију са многим особама и породицама и ишли смо с тамошњим Сведоцима на њихове библијске студије. Били смо потпуно заокупљени службом и учењем језика.

У марту 2000. морали смо да се вратимо у Данску. Растанак са Сведоцима и особама с којима смо проучавали тешко нам је пао, јер смо их заиста заволели. Али, чекало нас је још пуно посла, укључујући и учење још једног страног језика!

Са тамилског на летонски

У мају 2002, након четири године брака, Камила и ја смо добили позив да служимо као мисионари у Летонији, европској земљи која се налази источно од Данске. Моја супруга је брзо учила летонски и за само шест недеља могла је да се споразумева с другима! Али мени није ишло баш тако добро. Заправо, и данас још увек сматрам да нисам много напредовао, упркос свој помоћи коју сам примио. Па ипак, одлучан сам да наставим. *

Супруга ми је велика подршка и обоје проналазимо задовољство у мисионарској служби. Проучавали смо Библију с многим особама које су то заиста цениле. Када заборавим неку реч или погрешим у граматици, Сведоци и особе с којима проучавам стрпљиво се труде да ме разумеју и да ми помогну. То јача моје самопоуздање када сам у служби и док држим говоре на хришћанским састанцима.

Зашто сам прихватио изазов учења страних језика када је то велика борба за мене? Једном речју, због љубави — не толико према језицима колико према људима. Велика је част помоћи некоме да упозна истинитог Бога, Јехову, и да му се приближи. Као што су се многи мисионари увек изнова уверавали, тај циљ се много успешније постиже када се другима обраћате на њиховом матерњем језику, језику њиховог срца.

За све ове године, моја супруга и ја смо помогли многим људима да сазнају истину из Библије. Међутим, заслугу за то не можемо приписати себи. Уместо тога, Јехови смо захвални за добре резултате које смо постигли. На крају крајева, ми садимо и заливамо семе библијске истине, али Бог даје да расте (1. Коринћанима 3:6).

Када недостатак постане предност

Иако ми дислексија представља сметњу, у неком смислу то је и предност. Како? Док држим говоре у скупштини, мање се ослањам на белешке и зато имам бољи визуелни контакт са слушаоцима. Такође доста користим илустрације које се углавном лако памте. Стога ми је у извесном смислу поремећај с којим се борим помогао да развијем говорничке вештине.

Апостол Павле је написао: „Оно што свет сматра слабим Бог је изабрао да постиди оно што је јако“ (1. Коринћанима 1:27). Свакако, дислексија ме је на неки начин учинила слабим. Па ипак, као што смо се ја и многи други уверили, Јехова може и више него надокнадити наше недостатке. Ми само треба да поставимо разумне циљеве, имамо реална очекивања, молимо се Богу за свети дух и једноставно кренемо.

[Фуснота]

^ После шест година служења у Летонији, брачни пар Хенбор недавно је послат у Гану.

[Оквир на 22. страни]

ЧИЊЕНИЦЕ О ДИСЛЕКСИЈИ

Шта је дислексија? Реч „дислексија“ је грчког порекла и значи „лош говор“. То је доживотни поремећај везан за језичке способности, а посебно се манифестује приликом учења читања. Људи који пате од дислексије имају проблем да повежу слова са одређеним гласовима. Међутим, симптоми се разликују од особе до особе.

Шта је узрокује? Прави узроци још увек нису сасвим јасни, иако се зна да је укључен наследни фактор. Премда студије указују на неправилан развој и функционисање мозга, дислексија није повезана са општом интелигенцијом нити с недостатком жеље за учењем. Заправо, дислектичари су често надарени у многим областима које не захтевају посебне језичке способности.

Како се лечи? Важно је да се што раније установи поремећај. Ефикасно развијање језичких способности укључује употребу неколико чула, посебно чула слуха, вида и додира. Да би могли да напредују својим темпом, многим ученицима је потребна лична помоћ. Такође им је потребна и емоционална подршка због тешкоћа које имају у школи. Уз добру обуку и марљив труд, ученици који пате од дислексије могу научити да добро читају и пишу. *

[Фуснота]

^ Горе наведене информације преузете су од Међународног удружења за дислексију. Такође можете видети и чланак „Помозите детету да савлада поремећај учења“ у Пробудите се! од јануара 2009.

[Слика на 23. страни]

С једним Сведоком на Шри Ланки

[Слика на 23. страни]

С Камилом у Летонији