Služenje Bogu nam je donelo mnoge blagoslove

Ispričao Pjer Voru

„Bonžur!“ Ovaj francuski pozdrav izgovaram celog života. Ali, kada sam to učinio u novembru 1975, bio sam uhapšen. Ispričaću vam šta je dovelo do toga i šta se kasnije dešavalo.

ROĐEN sam 1. januara 1944. u Maleteu, predgrađu grada Savea u centralnom Beninu. * Roditelji su me nazvali Abiola, što je tradicionalno ime u narodu Joruba. Dok sam još bio mlad, promenio sam ime u Pjer jer je ono po mom mišljenju bilo savremenije i popularnije.

Meštani su svim mladima dali neki nadimak. Mene su zvali Pastor jer sam ih podsećao na sveštenika iz našeg mesta. Međutim, ja sam više voleo da igram fudbal nego da idem na časove veronauke.

Godine 1959, preselio sam se u Sakete, grad na jugu zemlje i tamo sam nastavio školovanje. Živeo sam sa Simonom, bratom od strica, koji je bio učitelj i negde u to vreme je počeo da proučava Bibliju s dvojicom Jehovinih svedoka. U početku nisam hteo da sedim i razgovaram s njima. Kasnije sam pitao Mišela, drugog brata od strica, da li bi želeo da zajedno prisustvujemo proučavanju Biblije. On je pristao i tom prilikom sam prvi put čuo Božje ime, Jehova.

Jedne nedelje smo Simon, Mišel i ja odlučili da ne odemo u crkvu već na sastanak Svedoka. Kako smo se samo razočarali kad smo videli da smo došli samo mi i dvojica Svedoka, tako da nas je bilo ukupno pet. Pa ipak, shvatili smo da je to istina i nastavili smo da proučavamo Bibliju. Mišel se prvi krstio u znak predanja Bogu. Sada služi kao pionir, kako se nazivaju Jehovini svedoci koji provode puno vremena u službi propovedanja.

Simon se preselio na sever u grad Kokoro a ja sam mu se pridružio. Kasnije smo putovali na pokrajinski sastanak Svedoka koji je održan u mestu Uansugo. Simon je uzeo taksi a ja sam vozio bicikl 220 kilometara do tog mesta. Obojica smo se tamo krstili 15. septembra 1961.

Poteškoće u punovremenoj službi

Izdržavao sam se tako što sam slikao i prodavao slike i obrađivao jednu njivu koja je dobro rađala. Kada je putujući nadglednik Filip Zanu posetio našu skupštinu, pitao me je da li sam ikad razmišljao o tome da služim punovremeno kao pionir. Nakon što smo razgovarali o tome, moj prijatelj Emanuel Fatunbi i ja smo rekli da bismo mogli da započnemo s tom službom u februaru 1966. S vremenom sam počeo da služim kao putujući nadglednik i posećivao sam skupštine u kojima su se govorili jezici fon, gun, joruba i francuski.

Posle nekoliko godina upoznao sam divnu devojku po imenu Žilijen, koja je takođe bila Jehovin svedok. I ona je volela jednostavan  način života kao i ja. Venčali smo se 12. avgusta 1971. nakon čega mi se pridružila u posećivanju skupština. Naš sin Bola se rodio 18. avgusta 1972. Kada smo putovali od skupštine do skupštine, vozio sam bicikl a Žilijen je sedela iza mene i nosila Bolu na leđima. Neko od Svedoka iz skupštine bi prevezao naš prtljag svojim biciklom. Tako smo posećivali skupštine četiri godine.

Jednog dana, Žilijen se razbolela i cele noći je imala strašne tegobe. Ujutro sam krenuo pešice da potražim pomoć. Odjednom se pojavio taksi, koji je prava retkost u tom kraju. Taksi je bio prazan, što je bilo još neobičnije! Objasnio sam vozaču situaciju i pitao ga da li može da nas prebaci u glavni grad, Porto Novo, koji se nalazio oko 25 kilometara dalje. Pristao je. Kad smo stigli, nasmešio se i rekao: „Ja častim. Vožnja je besplatna.“

Žilijen je morala da miruje, pa je ostala dve nedelje u domu jednog Svedoka. Ljubazan lekar je dolazio svakog dana. Takođe je donosio potrebne lekove. Kada je poslednji put došao da pregleda Žilijen, zabrinuto sam zatražio račun. Iznenadio sam se kada mi je odgovorio: „Neću vam ništa naplatiti.“

Dramatične promene

Godine 1975, u Dahomeju je na vlast došla komunistička partija. Ime države je promenjeno u Narodna Republika Benin. Promenio se i svakodnevni život. Bio je uveden novi pozdrav: „Pur la revolusion?“ (Spreman za revoluciju?) Na taj pozdrav se očekivao odgovor: „Pre!“ (Spreman!) Pošto smo se pridržavali biblijskih načela, savest nam nije dozvoljavala da se pozdravljamo na taj način. Zbog toga su mnogi neprijateljski gledali na nas.

Jedne nedelje krajem 1975. uhapšen sam dok sam propovedao od kuće do kuće u blizini Sen Mišela. Kao što sam pomenuo ranije, jedan čovek me je pozdravio sa „Pur la revolusion?“, a ja sam odgovorio sa „Bonžur“ (Dobar dan). Odveden sam u policijsku stanicu gde su me pretukli. Ali kasnije tog dana trojica Svedoka su uspela da izdejstvuju da budem pušten.

Bio sam prvi Jehovin svedok koji je uhapšen. Ubrzo su širom zemlje usledila hapšenja mnogih Svedoka. Vlada je zaplenila Dvorane Kraljevstva, misionari su deportovani a podružnica je bila zatvorena. Mnogi naši suvernici su morali da pobegnu iz zemlje na zapad u Togo ili na istok u Nigeriju.

Novi članovi porodice

Naš drugi sin Kola je rođen 25. aprila 1976. Dva dana kasnije, vlada je izdala ukaz br. 111 kojim je zabranjena aktivnost Jehovinih svedoka. Otišli smo u Nigeriju i stigli u Dvoranu Kraljevstva prepunu izbeglica. Sledećeg dana je organizovano da budemo premešteni u neku od obližnjih skupština. Čim bi jedna grupa izbeglica izašla iz dvorane, stizala je druga grupa. Zatim su ta braća kamionima prevožena do skupština na drugim područjima.

Podružnica u Nigeriji me je zamolila da posećujem Svedoke iz Benina. Ubrzo sam naimenovan za putujućeg nadglednika u skupštinama u kojima se govori joruba a kasnije i u skupštinama u kojima se govori gun. Putovali smo motociklom. Bola je sedeo ispred mene a Kola i Žilijen iza mene.

Godine 1979, saznali smo da ćemo ponovo postati roditelji. Na putu je bila naša ćerka Džemajma, zbog čega smo morali da prekinemo s putujućom službom. Žilijenina mlađa sestra koju smo zvali Pepe došla je iz Benina da živi s nama. Naša porodica se i dalje uvećavala. Dobili smo još dva sina, Kaleba 1983. i Silu 1987. Tako se naša porodica proširila na osam članova. Žilijen i ja smo želeli da budemo dobri roditelji ali smo želeli i da, ako to ikako bude moguće, ostanemo u punovremenoj službi. Kako da ostvarimo taj cilj? Uzeli smo u najam jednu njivu na kojoj smo uzgajali  manioku, kukuruz i taro. Zatim smo izgradili malu kuću u selu Ilogbo-Eremi.

Nakon što bismo ujutro ispratili decu u školu, Žilijen i ja smo išli u službu propovedanja. Uvek smo bili kod kuće u vreme porodičnog ručka. Nakon popodnevnog odmora smo odlazili da radimo na njivi. Žilijen i Pepe su takođe prodavale naše proizvode na pijaci. Svi smo marljivo radili. Na sreću, u to vreme smo retko kad bili bolesni.

Uspešan život i bez visokog obrazovanja

Nikada nismo podsticali decu da teže za visokim obrazovanjem. Znali smo da se uspeh u životu postiže davanjem prioriteta službi propovedanja, razvijanjem hrišćanskih osobina i napornim radom. Trudili smo se da te vrednosti usadimo u srce naše dece. Proučavao sam s njima i zaista je bilo pravo zadovoljstvo posmatrati kako postepeno razvijaju ljubav prema Jehovi, predaju mu svoj život i krštavaju se u znak predanja!

Pepe je bila starija od naše dece i prva se odselila od kuće. Dok je živela s nama, naučio sam je da čita. Iako je imala slabo obrazovanje, marljivo je proučavala Bibliju i bila je zaokupljena drugim duhovnim aktivnostima. Nakon što je neko vreme služila kao pionir, udala se za Mandeja Akinru, putujućeg nadglednika, i pridružila mu se u njegovoj službi. Sada imaju sina Timotija. Njih dvoje još uvek služe punovremeno a Mandej ima dosta odgovornosti na pokrajinskim sastancima.

Bola je u jednoj velikoj kompaniji radio s kuvarem koji ga je poučavao toj veštini. Uskoro je jedan od direktora zapazio njegove dobre radne navike, pouzdanost i druge lepe hrišćanske osobine. S vremenom je unapređen na odgovoran položaj u kompaniji. Što je još važnije, on je dobar suprug svojoj dragoj supruzi Džejn, brižan otac njihovo troje dece i odgovoran starešina u jednoj skupštini u Lagosu, u Nigeriji.

Kola je učio zanat od jednog krojača i takođe je počeo s punovremenom službom. Pošto je naučio engleski dok smo živeli u Nigeriji, 1995. je pozvan da služi u Prevodilačkom odeljenju u podružnici Jehovinih svedoka u Beninu. Tamo služi poslednjih 13 godina.

Povratak u Benin

Bili smo veoma radosni kada smo čuli da je vlada u Beninu 23. januara 1990. izdala ukaz kojim se poništava zabrana naše aktivnosti. Mnoge izbeglice su se vratile. Takođe su stigli i novi misionari a podružnica je ponovo otvorena. Naša porodica se vratila u Benin 1994, ali Pepe, Bola i njihove porodice su ostali u Nigeriji.

Kad smo stigli u Benin, pronašao sam posao sa skraćenim radnim vremenom. Uz skromna primanja od izdavanja naše kuće u Nigeriji i Bolinu velikodušnu pomoć, uspeli smo da izgradimo kuću za nas petoro u blizini podružnice. Džemajma je više od šest godina služila kao pionir i za to vreme se izdržavala radeći kao krojačica. Zatim se udala za Kokua Ahumenua i sada zajedno služe u podružnici u Beninu. Kaleb i Sila završavaju školu. Uz Božju pomoć i podršku porodice, Žilijen i ja smo u punovremenoj službi već više od 40 godina.

Bog je bogato blagoslovio delo propovedanja u Beninu. Kada sam se krstio 1961, u ovoj zemlji je poruku o Kraljevstvu objavljivao 871 Jehovin svedok. One godine kada sam bio uhapšen taj broj se povećao na 2 381. Kada smo se 1994. vratili u Benin, u njemu je bilo 3 858 Svedoka, uprkos zabrani koja je trajala 14 godina. Danas je taj broj više nego dvostruko veći — preko 9 000 — a na obeležavanju godišnjice Hristove smrti 2008. bilo je 35 752 prisutnih.

Ponekad odem do mesta gde sam bio uhapšen pre više od 30 godina i prisećam se svega što se događalo. Posebno sam zahvalan Bogu za to što je blagoslovio moju porodicu. Nikada nismo ni u čemu oskudevali. I još uvek sve pozdravljam sa „Bonžur!“

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 13. strani]

Nasmešio se i rekao: „Ja častim. Vožnja je besplatna“

[Istaknuti tekst na 14. strani]

Nikada nismo podsticali decu da teže za visokim obrazovanjem

 [Slika na 15. strani]

U putujućoj službi 1970.

[Slika na 15. strani]

Sa naša prva dva sina, Bolom i Kolom 1976.

[Slika na 15. strani]

Moja supruga i ja, naše petoro dece, snaha i troje unučadi; Pepe i njena porodica