Ko odgovara na vaš poziv za pomoć?

Pritiskom na dugme, pale se rotaciona svetla na našim ambulantnim kolima. Prodoran zvuk sirene upozorava ostale vozače i pešake da se sklone i omoguće nam da prođemo između vozila kako bismo što pre stigli do onih kojima je potrebna pomoć.

VIŠE od 20 godina radim kao bolničar i pružam hitnu medicinsku pomoć bolesnima i povređenima pre nego što stignu u bolnicu. * Svaki radni dan je poput plovidbe nepoznatim vodama. Sretao sam se s različitim slučajevima — od svakidašnjih do krajnje neobičnih. Mnogi od njih su imali srećan ishod dok su se neki završili veoma tragično.

Dragocena pomoć

Hitna pomoć ima važnu ulogu u zdravstvenom sistemu Kanade. * Stručna medicinska pomoć koja se pruža osobama pre nego što stignu u bolnicu može spasti život ili barem ublažiti posledice neke ozbiljne povrede ili bolesti.

Bolničari su uglavnom na raspolaganju 24 sata dnevno, 365 dana u godini. Oni mogu raditi u gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć, u okviru neke bolnice ili privatne ustanove, a neki i u vatrogasnoj službi.

Ovo posebno obučeno osoblje kreće u akciju u roku od nekoliko sekundi nakon prijema poziva za pomoć. Hitan poziv može stići u svakom trenutku, bez najave. Osmotrimo za šta su sve bolničari obučeni.

Obučeni da spasavaju živote

Iako se u Kanadi obuka bolničara i nazivi koji se odnose na nju razlikuju od provincije do provincije, postoje četiri kategorije prema stepenu stručnosti. Zakonom je propisano da je za rad u službi hitne pomoći neophodna diploma o završenoj obuci.

 U mom slučaju, osnovna obuka je obuhvatala višečasovnu teorijsku nastavu, kao i praksu u bolnicama i na terenu. Učili smo kako da odredimo vitalne funkcije, koristimo aparate za davanje kiseonika i ventilaciju, izvršimo kardiopulmonalnu reanimaciju, kao i da stavljamo zavoje, udlage i sredstva za imobilizaciju kičme.

Narednih 300 sati dragocene praktične obuke dobili smo na odeljenjima za hitan prijem, intenzivnu negu i u porodilištima u nekoliko bolnica. Kada sam prvi put pomagao prilikom porođaja, bilo je to za mene nezaboravno iskustvo, kao da sam bio deo nekog čuda! Bio je to samo jedan od mnogih događaja koji su me pripremili za sledeći korak u mojoj obuci — više od 300 sati rada sa ekipom hitne pomoći, rame uz rame s dvojicom iskusnih bolničara koji su me usmeravali. Nakon što sam položio teorijski i praktični deo ispita, dobio sam diplomu medicinskog tehničara hitne pomoći.

Nekoliko godina sam radio u seoskim i gradskim područjima. Uvideo sam koliko je umeće koje sam stekao tokom obuke dragoceno kada je jedan građevinski radnik došao na urgentno odeljenje zbog bolova u predelu grudi. Ubrzo mu je srce stalo. Priskočio sam mu u pomoć zajedno s nekoliko lekara i bolničara. Izvršili smo reanimaciju, defibrilaciju (primena elektrošoka) i dali mu lekove. Za nekoliko minuta je uspostavljen normalan rad srca i disanje. Pacijent je zatim prebačen na odeljenje intenzivne nege. Sledećeg dana su me pozvali da odem tamo i lekar me je upoznao s jednim čovekom koji je sedeo na krevetu i razgovarao sa svojom suprugom. Nisam ga prepoznao dok nije rekao: „Da li me se sećate? Juče ste mi spasli život.“ To je bio predivan osećaj.

Poslednji deo moje obuke uključivao je 12-časovnu saradnju s lekarom koji je pratio moj rad s pacijentima. Na kraju sam položio teorijski i praktični deo ispita i dobio diplomu višeg tehničara.

Bolničari rade pod nadzorom načelnika koji sa savetodavnom lekarskom komisijom sastavlja pisani protokol, to jest plan lečenja. Bolničari pružaju hitnu medicinsku pomoć na osnovu tog protokola ili prate uputstva koja im putem radio ili telefonske veze daje određena grupa lekara. Zbog toga se ponekad kaže da su ti bolničari oči, uši i ruke lekara. Dok pružaju pomoć u privatnim kućama, na javnim mestima ili u slučaju saobraćajnih nesreća, oni mogu davati kiseonik i lekove, vršiti defibrilaciju, intubaciju pa čak i obavljati hirurške zahvate. (Videti okvir  „Postupci u hitnim slučajevima“, na 15. strani.)

Opasnosti i poteškoće

Bolničari su svakodnevno izloženi različitim opasnostima i poteškoćama. Posao se obavlja u svim vremenskim uslovima i ponekad na nesigurnim mestima ili u rizičnim okolnostima. Čak i vožnja do mesta odakle je upućen poziv može biti opasna.

Osim toga, stalno moramo voditi računa da ne dođemo u dodir s krvlju, telesnim tečnostima i uzročnicima zaraznih bolesti. Da bismo se zaštitili, nosimo rukavice, maske, zaštitne naočare ili štitnike za lice, kao i posebna odela kada je to potrebno.

 Dok brinemo o pacijentima, srećemo se s njihovim članovima porodice, prijateljima ili čak potpunim neznancima čije emocionalne reakcije mogu biti burne i nepredvidive. Tragično je kada smrt rastavi supružnike koji su proveli decenije zajedno i zato nije nimalo lako saopštiti vest o smrti bračnog druga. Jednom prilikom sam morao da kažem jednoj ženi da joj je suprug umro. Kada je to čula, udarila me je pesnicom i istrčala iz kuće na ulicu vrišteći i plačući. Potrčao sam za njom i stigao je, a ona se okrenula, snažno me zagrlila i počela neutešno da plače na mom ramenu.

Kada smo u kontaktu sa osobama koje su emocionalno rastrojene ili pod uticajem alkohola ili droge, neophodno je da pokažemo sposobnost uživljavanja, taktičnost i saosećanje. Ljudi u takvom stanju mogu biti nepredvidivi. Tokom mog radnog veka, ujedali su me, pljuvali i na druge načine fizički napadali pacijenti koji nisu mogli da se kontrolišu.

Ovaj posao takođe fizički iscrpljuje jer svakodnevno moramo da dižemo teške terete, ponekad u veoma nezgodnom položaju. Često klečimo ili smo sagnuti dok pružamo pomoć pacijentima. I nama se dešava da se povredimo na poslu. Najčešće su to povrede leđa, ramena i kolena. Neke od njih su toliko ozbiljne da onemogućavaju dalje bavljenje ovim poslom. Takođe se radi u smenama što može biti iscrpljujuće.

Pomaganje ljudima koji su teško oboleli ili su ozbiljno povređeni prouzrokuje psihički i emocionalni stres. Bolničar mora da ostane priseban, da dobro rasuđuje i donosi razumne odluke u kritičnim trenucima. Članovi ekipe hitne pomoći su očevici ljudskih patnji i tragedija. Oni vide ljude koji su zadobili teške telesne povrede i čine sve da bi ih spasli. Još uvek se jasno sećam jednog mladića koji je stradao u nesreći na poslu. Bio je praktično smrskan od grudi nadole i preklinjao je mog kolegu i mene da ne dozvolimo da umre. Nažalost, uprkos tome što smo uz saradnju tima lekara i medicinskog osoblja dali sve od sebe, umro je za manje od sat vremena.

Neki prizori su zaista potresni. Jednog dana su nas rano ujutru pozvali da odemo do kuće u kojoj je izbio požar. Suprug se vratio kući s posla u trenutku kada su njegova supruga i trogodišnja ćerka uspele da izađu iz kuće koja je gorela. Njegov tast i još troje dece uzrasta od četiri meseca do pet godina ostali su zarobljeni u kući sve dok vatrogasci nisu uspeli da ih izvuku napolje. Bio sam u jednoj od nekoliko ekipa bolničara koji su bezuspešno pokušavali da im spasu život.

Možda se sada pitate zašto bi iko želeo da radi u hitnoj pomoći. Ponekad se i ja to pitam. Onda razmišljam o Isusovom poređenju o milosrdnom Samarićaninu koji je bez oklevanja pritekao u pomoć povređenom čoveku (Luka 10:30-37). Posao bolničara podrazumeva davanje u fizičkom i emocionalnom pogledu da bi se pomoglo unesrećenima. Lično smatram da je ovo zanimanje veoma humano, ali jedva čekam vreme kada za mene više neće biti posla. Kako je to moguće? Kao što je Bog obećao, uskoro niko neće reći: „Bolestan sam.“ Takođe, ’smrti i bola više neće biti‘ (Isaija 33:24; Otkrivenje 21:4) — Ispričao bolničar iz Kanade.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 13. strani]

Nisam ga prepoznao dok nije rekao: „Da li me se sećate? Juče ste mi spasli život.“ To je bio predivan osećaj

[Istaknuti tekst na 14. strani]

Tokom mog radnog veka, ujedali su me, pljuvali i na druge načine fizički napadali pacijenti koji nisu mogli da se kontrolišu

 [Okvir/Slike na 15. strani]

 POSTUPCI U HITNIM SLUČAJEVIMA

Bolničari se moraju pobrinuti da pacijent ima slobodne disajne puteve kako bi mogao nesmetano da diše. Zato je ponekad potrebno izvršiti intubaciju. Pri tom se u dušnik, kroz usta i pored glasnih žica, uvodi gumena cev pomoću instrumenta koji se zove laringoskop. U drugim slučajevima se primenjuje krikotirotomija, pri čemu se pomoću igle, malog katetera, žice vodilje i skalpela veći kateter ubacuje u dušnik direktno kroz vrat pacijenta. Ubacivanje igle i katetera kroz grudni koš primenjuje se kada je ugrožen život pacijenta zbog prestanka rada pluća.

Još jedan postupak je intravenozna terapija, kada se koristi igla da bi se kateter ubacio u venu. Tako se može dati infuzija različitih rastvora, kao što je fiziološki rastvor. Pored toga, neki instrument može biti umetnut u kost kako bi se infuzija dala direktno u kostnu srž.

Da bi pratili pacijentov elektrokardiogram, bolničari mogu da koriste defibrilator s monitorom. Nadalje, pomoću tog uređaja se vrši defibrilacija (davanje elektrošoka da bi se uspostavili normalan rad i funkcija srca koje je stalo) ili kardioverzija (davanje kratkotrajnog elektrošoka radi usporavanja preterano ubrzanog rada srca). Defibrilator se takođe može koristiti kao privremeni spoljašnji pejsmejker kako bi se ubrzao usporen rad srca.

[Izvor]

Sve fotografije: Taken by courtesy of City of Toronto EMS

[Izvor slike na 12. strani]

Taken by courtesy of City of Toronto EMS