Верна Богу више од 70 година

Испричала Џозефина Елијас

„Не брини“, прошапутао је мој муж кроз затворске решетке. „Било да ме убију или ме ослободе, остаћу веран Јехови.“ И ја сам чврсто одлучила да останем верна Богу. До дан-данас сам остала при томе.

РОДИЛА сам се 1916. године у Сукабумију, градићу у планинском крају на западу Јаве, у Индонезији. Моји родитељи су пореклом били Кинези. Били смо богати и живели смо у великој кући с послугом. Имала сам петорицу браће, тројицу старијих и двојицу млађих. Била сам једина девојчица али сам била несташна као дечак. Пентрала сам се по крововима и волела сам спорт. Ипак, нешто ме је веома мучило.

Ужасавала ме је помисао на пакао. Моје учитељице су говориле да неваљале девојчице иду у пакао, а пошто сам ја била неваљала мислила сам да ћу тамо завршити. Касније сам се разболела док сам похађала средњу школу у Џакарти (која се тада звала Батавија). Доктор је мислио да ћу умрети, па је моја газдарица, желећи да ме утеши, рекла да ћу ускоро бити на небу. Али ја сам се бојала да је Бог већ одредио да ћу отићи у пакао.

Моја мајка, Канг Нио, и мој старији брат Додо брзо су дошли по мене у Џакарту. Кад смо се враћали кући Додо ме је упитао: „Је л’ знаш да према Библији пакао не постоји?“

„Откуд знаш?“, питала сам га. Мајка ми је прочитала стихове из Библије који показују да мртви нису свесни ничега и да их чека ускрсење (Проповедник 9:5, 10; Јован 5:28, 29). Рекли су ми да су то сазнали од Јеховиних сведока. Дали су ми брошурицу Где су мртви? и одмах сам почела да је читам. * Још пре него што смо стигли кући рекла сам: „Ово је истина!“

Разговарам с другима о истини

Наша породица се преселила у Бандунг, велики град на западу Јаве. Тамо сам се полако опоравила. У марту 1937. посетио нас је Клем Дешам, брат из Аустралије који је служио у Џакарти. Током његове посете крстили смо се у знак нашег предања Богу моја мајка, моја старија браћа Феликс, Додо и Пенг и ја. Касније су моја млађа браћа Хартанто и Јусак, као и мој отац, Тан Гин Хок, такође постали Сведоци. *

Кад смо се крстили придружили смо се Клему у једној посебној акцији проповедања која је трајала девет дана. Он нам је показао како да проповедамо користећи картицу за сведочење на којој је била кратка библијска порука на три језика. Сведочили смо и неформално, рођацима и пријатељима. Убрзо је наша мала група у Бандунгу постала скупштина, друга по реду у Индонезији.

Ми смо се као породица те исте године преселили у Џакарту јер је тамо живело 80 000 Кинеза којима је требало проповедати. Мајка, Феликс и ја започели смо са пуновременом службом као пионири. Такође сам проповедала у Бандунгу, Сурабаји и другим местима. Углавном сам проповедала сама. Била сам млада, пуна снаге и  срећна што могу да служим Богу. Међутим, рат је био на помолу и моја вера ће бити испитана.

Рат доноси искушења

У децембру 1941. Азија се нашла у хаосу Другог светског рата. Царска јапанска војска преузела је контролу над Индонезијом. Наша библијска литература била је забрањена и нисмо могли јавно да проповедамо. Кад сам ишла код заинтересованих особа носила сам шаховску таблу да би други мислили да само играмо шах.

Године 1943. удала сам се за Андреа, неустрашивог пионира громког гласа због ког би га људи одмах запазили. Заједно смо кришом достављали библијску литературу браћи широм Јаве. Да су нас полицајци ухватили, мучили би нас и убили. Много пута смо им за длаку умакли.

Када смо једном приликом улазили у воз у Сукабумију, Андреа и мене је зауставила злогласна јапанска војна полиција, позната као Кемпејтај. На дну торбе сам имала нашу литературу. „Шта имате у торби?“, питао је полицајац.

„Одећу“, одговорио је Андре.

„А испод одеће?“, питао је.

„Исто одећу“, рекао је Андре.

„А шта је на дну торбе?“, питао је полицајац. Остала сам без даха и у себи се помолила Јехови. „Најбоље је да сами проверите“, одговорио је Андре.

Помоћник полицајца је завукао руку у торбу. Изненада је јаукнуо и брзо ју је извукао. Убо се на чиоду. Постиђени полицајац нам је одмах наредио да затворимо торбу и уђемо у воз.

Када смо једном другом приликом путовали за Сукабуми, полицајци су препознали да сам Јеховин сведок и одвели ме у полицијску станицу. Андре и мој брат Феликс су пошли за мном. Тамо су прво испитали Андреа. Питања су само пљуштала. „Ко су Јеховини сведоци? Да ли сте против јапанске владе? Јеси ли шпијун?“

„Ми смо слуге Свемоћног Бога и нисмо урадили ништа лоше“, одговорио је Андре. Командир је зграбио самурајски мач са зида и замахнуо њиме.

„Шта ако те сада убијем?“, процедио је кроз зубе. Андре је спустио главу на сто и у себи се молио. Након дуже паузе, полицајци су праснули у смех. „Баш си храбар!“, рекао је командир. Онда је пустио Андреа и позвао мене и Феликса да уђемо. Када је видео да се наше изјаве слажу, командир је викнуо: „Ви нисте шпијуни. Губите се одавде!“

Отишли смо кући радосно хвалећи Јехову. Нисмо ни слутили да нас чекају још тежа искушења.

Даљњи испити вере

Неколико месеци касније ’лажна браћа‘ су пријавила Андреа полицији која га је затим ухапсила (2. Коринћанима 11:26). Отишла сам у затвор да га видим. Био је мршав и слаб. Преживео је тако што је јео остатке хране које је вадио из цеви у својој ћелији. Затворски чувари нису сломили његову беспрекорност. Као што је на почетку споменуто, кроз затворске решетке је прошапутао: „Не брини. Било да ме убију или ме ослободе, остаћу веран Јехови. Пре ћу умрети него што ћу постати издајица.“

После шест месеци затвора Андре је изведен пред Врховни суд у Џакарти. Чланови наше породице и пријатељи испунили су судницу. Атмосфера је била напета.

„Зашто нећете да служите војску?“, питао је судија.

„Ја сам војник Божјег Краљевства“, одговорио је Андре, „а војник не може у исто време да служи у две војске.“

„Да ли и другима говорите да не иду у војску?“, питао је судија.

„Не“, рекао је Андре, „Свако одлучује за себе.“

 Андре је наставио своју одбрану цитирајући многе библијске стихове. Судија, који је био муслиман, био је импресиониран. Рекао је: „Наша веровања се разликују, али никога не могу да присиљавам да иде против своје савести. Слободни сте.“

Сви у судници су одахнули и срце ми је заиграло од радости. Андре ми је пришао и ухватио ме за руку. Око нас су се окупили чланови наше породице и пријатељи и узбуђено нам честитали.

Проповедамо о правој слободи

Када се завршио Други светски рат, у Индонезији је почела четворогодишња револуција против холандске колонијалне власти. На хиљаде људи је убијено а читава села су остајала пуста јер су се мештани разбежали. Патриоте су покушавале да нас приморају да узвикујемо њихову ратну паролу „Мердека“, што значи „Слобода“. Али увек смо им говорили да смо неутрални што се тиче политике.

Иако је било доста насиља, наставили смо да проповедамо од куће до куће. Користили смо старе картице за сведочење и литературу која нам је остала из периода пре рата. Када се у мају 1948. насиље стишало, Андре и ја смо поново били пионири, и то једини у Индонезији. На нашу велику радост, у Џакарту је три године касније дошло 14 Сведока који су дипломирали у Библијској школи Галад на северу америчке државе Њујорк. Обука коју су нам пружили оспособила нас је за даљње одговорности.

У јуну 1952. Андре и ја смо прихватили да служимо као специјални пионири у Семарангу, у централном делу Јаве. Следеће године смо похађали 22. разред Галада. Кад смо дипломирали, вратили смо се у Индонезију и били послати у Купанг, на острву Тимор. После тога смо служили у Јужном и Северном Сулавесију. Тамо смо се суочили с даљњим испитима вере.

Опет под забраном

Покушај државног удара 1965. године водио је до тога да стотине хиљада људи изгуби живот. Неки од свештеника хришћанских цркава умешали су се у та збивања и тврдили су да су Јеховини сведоци комунисти. Срећом, власти се нису дале заварати. Свештенство ипак није престало да клевеће Сведоке. На крају је 25. децембра 1976. дело Јеховиних сведока забрањено.

Убрзо након увођења забране, државни тужилац у Манаду позвао је Андреа у своју канцеларију. „Знате ли да је дело Јеховиних сведока забрањено?“, питао је.

„Знам“, одговорио је Андре.

„Да ли сада хоћете да промените религију?“, питао је тужилац.

Андре се нагнуо и драматично ударио у груди. „Можете ми и срце ишчупати, али ме никада нећете натерати да променим религију“, загрмео је.

Затечен таквом реакцијом тужилац је питао: „Шта да ставим у записник?“

„Напишите да сам још увек Јеховин сведок и да нисам учинио ништа лоше“, рекао је Андре.

„Мораћу да вам запленим литературу“, рекао је тужилац.

Те исте ноћи млади Сведоци су однели литературу из наше куће и оставили празне кутије. Наставили смо да проповедамо користећи само Библију. Државни тужилац нам више никада није правио проблеме.

 Имала сам предиван живот!

Андре и ја смо касније служили као пионири у Сурабаји, на Јави и на Бангки, острву на југоистоку Суматре. Међутим, због слабог здравља морали смо да се вратимо у Џакарту 1982. Ту је 2000. године Андре умро, у 85. години живота. До самог краја живота био је реван пионир. Забрана је укинута годину дана после његове смрти.

Имала сам заиста предиван живот! Данас имам 93 године, а више од 70 година провела сам у пионирској служби. Када сам се крстила, 1937. године, у Индонезији је било само 25 Јеховиних сведока. Данас их има скоро 22 000. Стварно сам срећна што сам и ја допринела том напретку! Али мој живот је тек почео. Желим да верно служим Богу у сву вечност.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 13. страни]

„Ја сам војник Божјег Краљевства, а војник не може у исто време да служи у две војске“

[Истакнути текст на 14. страни]

„Можете ми и срце ишчупати, али ме никада нећете натерати да променим религију“

[Мапа на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Места у којима смо живели и проповедали

ИНДОНЕЗИЈА

Сулавеси

Манадо

Суматра

Бангка

Јава

ЏАКАРТА

Сукабуми

Бандунг

Семаранг

Сурабаја

Тимор

Купанг

[Слика на 15. страни]

Андре и ја 1970-их

[Слике на 15. страни]

Када сам имала 15 година брошурица „Где су мртви?“ уверила ме је да је оно што пише у Библији истина