Verna Bogu više od 70 godina

Ispričala Džozefina Elijas

„Ne brini“, prošaputao je moj muž kroz zatvorske rešetke. „Bilo da me ubiju ili me oslobode, ostaću veran Jehovi.“ I ja sam čvrsto odlučila da ostanem verna Bogu. Do dan-danas sam ostala pri tome.

RODILA sam se 1916. godine u Sukabumiju, gradiću u planinskom kraju na zapadu Jave, u Indoneziji. Moji roditelji su poreklom bili Kinezi. Bili smo bogati i živeli smo u velikoj kući s poslugom. Imala sam petoricu braće, trojicu starijih i dvojicu mlađih. Bila sam jedina devojčica ali sam bila nestašna kao dečak. Pentrala sam se po krovovima i volela sam sport. Ipak, nešto me je veoma mučilo.

Užasavala me je pomisao na pakao. Moje učiteljice su govorile da nevaljale devojčice idu u pakao, a pošto sam ja bila nevaljala mislila sam da ću tamo završiti. Kasnije sam se razbolela dok sam pohađala srednju školu u Džakarti (koja se tada zvala Batavija). Doktor je mislio da ću umreti, pa je moja gazdarica, želeći da me uteši, rekla da ću uskoro biti na nebu. Ali ja sam se bojala da je Bog već odredio da ću otići u pakao.

Moja majka, Kang Nio, i moj stariji brat Dodo brzo su došli po mene u Džakartu. Kad smo se vraćali kući Dodo me je upitao: „Je l’ znaš da prema Bibliji pakao ne postoji?“

„Otkud znaš?“, pitala sam ga. Majka mi je pročitala stihove iz Biblije koji pokazuju da mrtvi nisu svesni ničega i da ih čeka uskrsenje (Propovednik 9:5, 10; Jovan 5:28, 29). Rekli su mi da su to saznali od Jehovinih svedoka. Dali su mi brošuricu Gde su mrtvi? i odmah sam počela da je čitam. * Još pre nego što smo stigli kući rekla sam: „Ovo je istina!“

Razgovaram s drugima o istini

Naša porodica se preselila u Bandung, veliki grad na zapadu Jave. Tamo sam se polako oporavila. U martu 1937. posetio nas je Klem Dešam, brat iz Australije koji je služio u Džakarti. Tokom njegove posete krstili smo se u znak našeg predanja Bogu moja majka, moja starija braća Feliks, Dodo i Peng i ja. Kasnije su moja mlađa braća Hartanto i Jusak, kao i moj otac, Tan Gin Hok, takođe postali Svedoci. *

Kad smo se krstili pridružili smo se Klemu u jednoj posebnoj akciji propovedanja koja je trajala devet dana. On nam je pokazao kako da propovedamo koristeći karticu za svedočenje na kojoj je bila kratka biblijska poruka na tri jezika. Svedočili smo i neformalno, rođacima i prijateljima. Ubrzo je naša mala grupa u Bandungu postala skupština, druga po redu u Indoneziji.

Mi smo se kao porodica te iste godine preselili u Džakartu jer je tamo živelo 80 000 Kineza kojima je trebalo propovedati. Majka, Feliks i ja započeli smo sa punovremenom službom kao pioniri. Takođe sam propovedala u Bandungu, Surabaji i drugim mestima. Uglavnom sam propovedala sama. Bila sam mlada, puna snage i  srećna što mogu da služim Bogu. Međutim, rat je bio na pomolu i moja vera će biti ispitana.

Rat donosi iskušenja

U decembru 1941. Azija se našla u haosu Drugog svetskog rata. Carska japanska vojska preuzela je kontrolu nad Indonezijom. Naša biblijska literatura bila je zabranjena i nismo mogli javno da propovedamo. Kad sam išla kod zainteresovanih osoba nosila sam šahovsku tablu da bi drugi mislili da samo igramo šah.

Godine 1943. udala sam se za Andrea, neustrašivog pionira gromkog glasa zbog kog bi ga ljudi odmah zapazili. Zajedno smo krišom dostavljali biblijsku literaturu braći širom Jave. Da su nas policajci uhvatili, mučili bi nas i ubili. Mnogo puta smo im za dlaku umakli.

Kada smo jednom prilikom ulazili u voz u Sukabumiju, Andrea i mene je zaustavila zloglasna japanska vojna policija, poznata kao Kempejtaj. Na dnu torbe sam imala našu literaturu. „Šta imate u torbi?“, pitao je policajac.

„Odeću“, odgovorio je Andre.

„A ispod odeće?“, pitao je.

„Isto odeću“, rekao je Andre.

„A šta je na dnu torbe?“, pitao je policajac. Ostala sam bez daha i u sebi se pomolila Jehovi. „Najbolje je da sami proverite“, odgovorio je Andre.

Pomoćnik policajca je zavukao ruku u torbu. Iznenada je jauknuo i brzo ju je izvukao. Ubo se na čiodu. Postiđeni policajac nam je odmah naredio da zatvorimo torbu i uđemo u voz.

Kada smo jednom drugom prilikom putovali za Sukabumi, policajci su prepoznali da sam Jehovin svedok i odveli me u policijsku stanicu. Andre i moj brat Feliks su pošli za mnom. Tamo su prvo ispitali Andrea. Pitanja su samo pljuštala. „Ko su Jehovini svedoci? Da li ste protiv japanske vlade? Jesi li špijun?“

„Mi smo sluge Svemoćnog Boga i nismo uradili ništa loše“, odgovorio je Andre. Komandir je zgrabio samurajski mač sa zida i zamahnuo njime.

„Šta ako te sada ubijem?“, procedio je kroz zube. Andre je spustio glavu na sto i u sebi se molio. Nakon duže pauze, policajci su prasnuli u smeh. „Baš si hrabar!“, rekao je komandir. Onda je pustio Andrea i pozvao mene i Feliksa da uđemo. Kada je video da se naše izjave slažu, komandir je viknuo: „Vi niste špijuni. Gubite se odavde!“

Otišli smo kući radosno hvaleći Jehovu. Nismo ni slutili da nas čekaju još teža iskušenja.

Daljnji ispiti vere

Nekoliko meseci kasnije ’lažna braća‘ su prijavila Andrea policiji koja ga je zatim uhapsila (2. Korinćanima 11:26). Otišla sam u zatvor da ga vidim. Bio je mršav i slab. Preživeo je tako što je jeo ostatke hrane koje je vadio iz cevi u svojoj ćeliji. Zatvorski čuvari nisu slomili njegovu besprekornost. Kao što je na početku spomenuto, kroz zatvorske rešetke je prošaputao: „Ne brini. Bilo da me ubiju ili me oslobode, ostaću veran Jehovi. Pre ću umreti nego što ću postati izdajica.“

Posle šest meseci zatvora Andre je izveden pred Vrhovni sud u Džakarti. Članovi naše porodice i prijatelji ispunili su sudnicu. Atmosfera je bila napeta.

„Zašto nećete da služite vojsku?“, pitao je sudija.

„Ja sam vojnik Božjeg Kraljevstva“, odgovorio je Andre, „a vojnik ne može u isto vreme da služi u dve vojske.“

„Da li i drugima govorite da ne idu u vojsku?“, pitao je sudija.

„Ne“, rekao je Andre, „Svako odlučuje za sebe.“

 Andre je nastavio svoju odbranu citirajući mnoge biblijske stihove. Sudija, koji je bio musliman, bio je impresioniran. Rekao je: „Naša verovanja se razlikuju, ali nikoga ne mogu da prisiljavam da ide protiv svoje savesti. Slobodni ste.“

Svi u sudnici su odahnuli i srce mi je zaigralo od radosti. Andre mi je prišao i uhvatio me za ruku. Oko nas su se okupili članovi naše porodice i prijatelji i uzbuđeno nam čestitali.

Propovedamo o pravoj slobodi

Kada se završio Drugi svetski rat, u Indoneziji je počela četvorogodišnja revolucija protiv holandske kolonijalne vlasti. Na hiljade ljudi je ubijeno a čitava sela su ostajala pusta jer su se meštani razbežali. Patriote su pokušavale da nas primoraju da uzvikujemo njihovu ratnu parolu „Merdeka“, što znači „Sloboda“. Ali uvek smo im govorili da smo neutralni što se tiče politike.

Iako je bilo dosta nasilja, nastavili smo da propovedamo od kuće do kuće. Koristili smo stare kartice za svedočenje i literaturu koja nam je ostala iz perioda pre rata. Kada se u maju 1948. nasilje stišalo, Andre i ja smo ponovo bili pioniri, i to jedini u Indoneziji. Na našu veliku radost, u Džakartu je tri godine kasnije došlo 14 Svedoka koji su diplomirali u Biblijskoj školi Galad na severu američke države Njujork. Obuka koju su nam pružili osposobila nas je za daljnje odgovornosti.

U junu 1952. Andre i ja smo prihvatili da služimo kao specijalni pioniri u Semarangu, u centralnom delu Jave. Sledeće godine smo pohađali 22. razred Galada. Kad smo diplomirali, vratili smo se u Indoneziju i bili poslati u Kupang, na ostrvu Timor. Posle toga smo služili u Južnom i Severnom Sulavesiju. Tamo smo se suočili s daljnjim ispitima vere.

Opet pod zabranom

Pokušaj državnog udara 1965. godine vodio je do toga da stotine hiljada ljudi izgubi život. Neki od sveštenika hrišćanskih crkava umešali su se u ta zbivanja i tvrdili su da su Jehovini svedoci komunisti. Srećom, vlasti se nisu dale zavarati. Sveštenstvo ipak nije prestalo da kleveće Svedoke. Na kraju je 25. decembra 1976. delo Jehovinih svedoka zabranjeno.

Ubrzo nakon uvođenja zabrane, državni tužilac u Manadu pozvao je Andrea u svoju kancelariju. „Znate li da je delo Jehovinih svedoka zabranjeno?“, pitao je.

„Znam“, odgovorio je Andre.

„Da li sada hoćete da promenite religiju?“, pitao je tužilac.

Andre se nagnuo i dramatično udario u grudi. „Možete mi i srce iščupati, ali me nikada nećete naterati da promenim religiju“, zagrmeo je.

Zatečen takvom reakcijom tužilac je pitao: „Šta da stavim u zapisnik?“

„Napišite da sam još uvek Jehovin svedok i da nisam učinio ništa loše“, rekao je Andre.

„Moraću da vam zaplenim literaturu“, rekao je tužilac.

Te iste noći mladi Svedoci su odneli literaturu iz naše kuće i ostavili prazne kutije. Nastavili smo da propovedamo koristeći samo Bibliju. Državni tužilac nam više nikada nije pravio probleme.

 Imala sam predivan život!

Andre i ja smo kasnije služili kao pioniri u Surabaji, na Javi i na Bangki, ostrvu na jugoistoku Sumatre. Međutim, zbog slabog zdravlja morali smo da se vratimo u Džakartu 1982. Tu je 2000. godine Andre umro, u 85. godini života. Do samog kraja života bio je revan pionir. Zabrana je ukinuta godinu dana posle njegove smrti.

Imala sam zaista predivan život! Danas imam 93 godine, a više od 70 godina provela sam u pionirskoj službi. Kada sam se krstila, 1937. godine, u Indoneziji je bilo samo 25 Jehovinih svedoka. Danas ih ima skoro 22 000. Stvarno sam srećna što sam i ja doprinela tom napretku! Ali moj život je tek počeo. Želim da verno služim Bogu u svu večnost.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 13. strani]

„Ja sam vojnik Božjeg Kraljevstva, a vojnik ne može u isto vreme da služi u dve vojske“

[Istaknuti tekst na 14. strani]

„Možete mi i srce iščupati, ali me nikada nećete naterati da promenim religiju“

[Mapa na 15. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Mesta u kojima smo živeli i propovedali

INDONEZIJA

Sulavesi

Manado

Sumatra

Bangka

Java

DŽAKARTA

Sukabumi

Bandung

Semarang

Surabaja

Timor

Kupang

[Slika na 15. strani]

Andre i ja 1970-ih

[Slike na 15. strani]

Kada sam imala 15 godina brošurica „Gde su mrtvi?“ uverila me je da je ono što piše u Bibliji istina