Пређи на садржај

Пређи на садржај

Да ли је могуће волети своје непријатеље?

Да ли је могуће волети своје непријатеље?

Гледиште Библије

Да ли је могуће волети своје непријатеље?

„Ја вам кажем,“ рекао је Исус Христ, „волите своје непријатеље и молите се за оне који вас прогоне, да бисте били синови свог Оца који је на небесима, јер он даје да његово сунце излази и злима и добрима и да киша пада и праведнима и неправеднима“ (Матеј 5:44, 45).

ДА ЛИ мислите да религија подстиче на љубав и мир или на мржњу и насиље? Данас многи сматрају да је у питању ово друго, нарочито када се религија меша с политиком или с етничком и националном припадношћу. Па ипак, као што се види из Исусових речи, они који су прави ’Божји синови‘ показују љубав попут његове — чак и према непријатељима.

Један други Божји слуга је рекао: „Ако је твој непријатељ гладан, нахрани га, ако је жедан, дај му да пије... Не дај да те зло надвлада, него надвладавај зло добрим“ (Римљанима 12:20, 21). Али да ли се може показивати таква љубав у овом разједињеном свету? Јеховини сведоци тврде да је то заиста могуће! Осмотримо пример Исуса и његових првих следбеника.

Они су волели своје непријатеље

Исус је поучавао људе истини о Богу и многи су га радо слушали. Међутим, други су се окренули против њега а неки су то чинили из незнања (Јован 7:12, 13; Дела апостолска 2:36-38; 3:15, 17). Упркос томе, Исус је своју поруку која спасава животе наставио да преноси свима, па чак и противницима (Марко 12:13-34). Зашто је то чинио? Знао је да ће се неки можда променити, прихватити га као Месију и ускладити свој живот са истином из Божје Речи (Јован 7:1, 37-46; 17:17).

Чак и у ноћи када су га наоружани противници неправедно ухапсили, Исус је показао љубав према својим непријатељима. Штавише, исцелио је једног од оних који су дошли да га ухапсе пошто га је апостол Петар повредио мачем. Том приликом, Исус је изнео једно важно начело којим се и дан-данас воде његови прави следбеници. Он је рекао: „Сви који се мача хватају од мача ће и погинути“ (Матеј 26:48-52; Јован 18:10, 11). Око 30 година касније, Петар је написао: „Христ [је] пропатио за вас и оставио вам пример како да у свему идете његовим стопама... Када је патио, није претио, него се препустио [Богу]“ (1. Петрова 2:21, 23). Јасно је да је Петар научио да прави Христови следбеници треба да се воде љубављу а не жељом за осветом (Матеј 5:9).

Они који ’у свему иду Христовим стопама‘ показују исту такву љубав и мирољубивост. У 2. Тимотеју 2:24 се каже: „Господов роб не сме да се свађа, него треба да буде благ према свима... да се обуздава кад трпи зло.“ Такве особине биће очигледне у животу једног хришћанина који тежи за миром.

’Христови посланици‘ су миротворци

Апостол Павле је сухришћанима написао: „Ми смо дакле посланици који заступају Христа... Као Христови заступници молимо: ’Помирите се с Богом‘“ (2. Коринћанима 5:20). Амбасадори се не мешају у политичка и војна збивања земаља у које су послати. Уместо тога, они остају неутрални. Њихов задатак је да представљају и заступају владу своје земље.

Исто је и с Христовим посланицима. Они прихватају Исуса као Краља и заступају његово небеско Краљевство тако што мирољубиво објављују добру вест (Матеј 24:14; Јован 18:36). Зато је Павле хришћанима свог времена написао: ’Не водимо рат по телу. Јер оружје нашег ратовања није телесно, него има велику снагу од Бога за рушење погрешних размишљања и сваке охолости која се подиже против познавања Бога‘ (2. Коринћанима 10:3-5; Ефешанима 6:13-20).

Када је Павле написао те речи, хришћани су били прогоњени у многим земљама. Наравно, могли су да се освете. Међутим, они су и даље показивали љубав према својим непријатељима и наставили да преносе поруку мира свима који ће слушати. Encyclopedia of Religion and War наводи: „Први Исусови следбеници одбијали су да учествују у рату и служе војску“ сматрајући да је такво поступање „неспојиво са Исусовом етиком љубави и заповешћу да воле своје непријатеље.“ *

Као и рани хришћани, Јеховини сведоци признају Исуса за свог краља. Такође га прихватају као Краља Божјег Краљевства — небеске власти која ће ускоро донети трајни мир и сигурност на земљи (Данило 2:44; Матеј 6:9, 10). Због тога они попут посланика објављују изванредне одлике тог Краљевства. У исто време се труде да буду узорни грађани, плаћају порезе и послушни су закону све док се он не коси с Божјим законом (Дела апостолска 5:29; Римљанима 13:1, 7).

Нажалост, као и први хришћани, Сведоци су понекад погрешно схваћени, оклеветани и прогоњени. Па ипак, никада не враћају зло за зло. Уместо тога, труде се да буду „у миру са свим људима“ и надају се да ће се неки противници ’помирити с Богом‘ и стећи наду у вечни живот * (Римљанима 12:18; Јован 17:3).

[Фусноте]

^ „Хришћански писци пре Константина [римског цара од 306. до 337. н. е.] једногласно су осудили убијање у рату“, стоји у делу Encyclopedia of Religion and War. До промене у ставу дошло је када је почело да се шири отпадништво проречено у Библији (Дела апостолска 20:29, 30; 1. Тимотеју 4:1).

^ Као и хришћани из првог века, Јеховини сведоци законским путем бране своју верску слободу када је то потребно (Дела апостолска 25:11; Филипљанима 1:7).

ДА ЛИ СТЕ СЕ ПИТАЛИ?

◼ Како хришћани треба да гледају на своје непријатеље? (Матеј 5:43-45; Римљанима 12:20, 21)

◼ Како је Исус реаговао када је био прогоњен? (1. Петрова 2:21, 23)

◼ Зашто први хришћани нису учествовали у рату? (2. Коринћанима 5:20; 10:3-5)