Посветио сам живот нечем бољем

Испричао Пламен Костадинов

БИЛО је скоро подне кад сам се пробудио. Свуда по поду је било празних флаша, а препуне пепељаре су смрделе. Није било ни трага од еуфорије коју сам осећао претходне ноћи на забави. Никада раније нисам био толико разочаран и усамљен. Све је изгледало тако бесмислено. Желео бих да вам испричам како сам дошао до овако жалосног стања.

Са 14 година сам почео да се бавим уметношћу. Било је то у лето 1980. године. Отац ми је управо рекао да сам примљен у средњу уметничку школу у Тројану, у Бугарској. Био сам пресрећан. У јесен те године, преселио сам се из мог родног града Ловеча у Тројан.

Допадало ми се да живим далеко од родитеља и да радим шта хоћу. Почео сам да пушим и понекад сам се опијао са школским друговима. У школи нисмо смели да пушимо и пијемо, па ми је било још занимљивије да кршим та правила.

Све више сам волео уметност. Пошто сам се истицао у сликању, у мени је расла жеља да постанем славан. После пет година школовања у Тројану, желео сам да се даље образујем на Националној уметничкој академији у Софији, главном граду Бугарске. Била је то најугледнија образовна установа те врсте у целој Бугарској. Године 1988. био сам примљен на ту академију као један од осам најбољих кандидата изабраних из целе земље. Био сам тако поносан на свој успех. Једног дана сам се погледао у огледало и поносно рекао себи: „Е па, Пламене, сада више нема сумње да ћеш једног дана постати славан сликар!“

Мој тадашњи начин живота

Убрзо сам почео да носим црну одећу и пустио сам косу и браду. Просто се подразумевало да један уметник тако изгледа. Прихватао сам оно за шта сам сматрао да је уобичајени боемски начин живота. То је значило да сам изнајмљивао собу тамо где су углавном живели уметници, држао је у нереду и претрпавао стварима колико год сам то могао. Затим сам узео једну мачку с три мачета и малог пса. Расипање новца је такође било део мог животног стила.

Моја страст према сликању и даље је расла. Стално сам сликао, обично апстрактне ствари да бих представио необичан свет своје маште. Чак сам сликао по зидовима своје собе. Мислио сам да је то почетак једне славне каријере.

Незаобилазни део мог живота биле су забаве које смо ми студенти често правили. Обично смо се скупљали у мојој соби, слушали музику и опијали се, чак и кад смо спремали неки испит. Водили смо филозофске дискусије о музици, сликању и смислу живота. Често смо разговарали и о натприродним силама и ванземаљцима. Те дискусије су ми покретале машту и тако су настајале нове идеје за моје слике.  Желео сам да то осећање еуфорије потраје, али оно би нестајало чим бих се отрезнио. Углавном већ следећег дана не би било ни трага од ње.

Након отприлике десет година таквог живота постао сам разочаран. Користио сам светле боје за своје слике, али сам имао осећај да је у мени све гушћа тама и осећао сам се страшно усамљено. Моји снови о томе да постанем славан сликар почели су да бледе. Био сам депресиван и нисам знао шта даље да радим са својим животом. Тај тренутак сам споменуо на почетку своје приче.

Истина из Библије ме је спасла

Године 1990. одлучио сам да одржим изложбу својих слика у Ловечу. Позвао сам и Јаниту, једну познаницу са академије у Софији, да и она том приликом изложи своје слике, пошто смо били из истог града. Када се изложба завршила, Јанита и ја смо отишли до оближњег ресторана да то прославимо. Током разговора почела је да говори о оном што је научила проучавајући Библију с Јеховиним сведоцима. Причала ми је о новом свету прореченом у Библији. То ме је заинтересовало.

Јанита је наставила да проучава Библију у Софији, и с времена на време ми је доносила неку библијску литературу. Никада нећу заборавити с каквим сам одушевљењем прочитао брошуру „Гле! Све ново творим“ и како сам за само неколико дана просто прогутао књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. * Није ми било тешко да прихватим чињеницу да Бог постоји и одмах сам желео да знам како могу да му се молим. Сећам се своје прве молитве. Клекнуо сам на колена и искрено рекао Јехови шта ме мучи. Био сам потпуно уверен да ме слуша. Уместо дотадашње усамљености почео сам да осећам унутрашњи мир и радост.

Јанита ме је у Софији упознала с једним брачним паром који су били Јеховини сведоци. Они су ме питали да ли бих желео да проучавам Библију с њима и позвали су ме на њихове састанке. Сећам се првог састанка на који сам дошао у јуну 1991. Стигао сам два сата раније и чекао у оближњем паркићу. Био сам напет, несигуран и сумњичав и питао сам се да ли ће ме лепо примити. На моје изненађење, сви су се лепо поздравили са мном упркос мом бизарном изгледу. Од тада па надаље редовно сам долазио на састанке и двапут недељно проучавао Библију.

Био сам пресрећан кад сам први пут добио Библију. Никада у свом животу нисам прочитао нешто тако изванредно, нити је на мене ишта оставило тако снажан утисак као мудрост која је изражена у Проповеди на гори. Док сам проучавао Библију лично сам се уверио у то да нас Божја Реч може подстаћи да се мењамо и ’обнављамо у сили која покреће наш ум‘, како стоји у Ефешанима 4:23. Престао сам да пушим и потрудио сам се да изгледам пристојно. Толико сам се променио да ме отац није препознао када је дошао да ме сачека на железничкој станици у Ловечу, већ је једноставно прошао поред мене.

Почео сам да поклањам пажњу свом окружењу. Неред у соби, осликани зидови и мирис дуванског дима више ме нису инспирисали. Имао сам потребу да све око себе очистим. Окречио сам зидове у бело и тако прекрио троока ванземаљска створења која сам сликао по њима.

 Сувишно је рећи да су ме пријатељи напустили, али брзо су их надоместили многи други људи које сам упознао на хришћанским састанцима и који су ми и дан-данас драги пријатељи. Уз такво добро друштво брзо сам напредовао. Крстио сам се 22. марта 1992, на првом конгресу Јеховиних сведока који је одржан у Бугарској, у Пловдиву.

Повратак у Ловеч

Премда сам знао да сликарима није лако да зарађују за живот у малом граду, одлучио сам да се вратим у Ловеч кад дипломирам. Схватио сам да ће, барем за мене, бити веома тешко да остварим успешну уметничку каријеру као сликар, а да ми у исто време Божје Краљевство буде на првом месту у животу. Зато сам решио да одустанем од неких својих планова везаних за каријеру и да као волонтер поучавам људе о оном што стоји у Библији. Док сам још увек био на академији, Јанита, која је дипломирала три године пре мене, већ је ревно проповедала у Ловечу. Била је једини Сведок у том граду.

Када сам се вратио у Ловеч тамо је већ постојала мала група људи који су проучавали Библију с Јеховиним сведоцима. Стварно сам уживао да идем од куће до куће и говорим људима о нади за будућност коју сам и са̂м имао. Одлучио сам да већи део свог времена посветим томе.

Међутим, касније смо имали неке проблеме. Године 1994. поништена је званична регистрација коју смо имали као верска заједница и била је покренута велика медијска кампања у којој су изношене неистине о нама. * Сведоци су често били привођени у полицијску станицу, а литература им је одузимана. Током тог тешког периода била су нам забрањена јавна окупљања. Па ипак, ми смо редовно одржавали састанке у једној просторији од 12 квадратних метара која се налазила у продужетку Јанитине куће. Једном приликом је нас 42 стало у ту малу просторију. Да не бисмо узнемиравали комшије затварали смо прозор кад смо певали песме Краљевства. Када је напољу било топло, унутра је било изузетно вруће и загушљиво, али ми смо били срећни што смо могли бити заједно.

Јехова ме је благословио

Дивио сам се Јанитиној ревности у служби за Бога и с временом смо се заљубили једно у друго. Венчали смо се 11. маја 1996. Премда се доста разликујемо као личности, на диван начин допуњујемо једно друго. Она ми је најбољи пријатељ и помоћник. Захвалан сам Јехови што ми је дао жену која „вреди много више од бисера“ (Пословице 31:10).

Неки моји бивши пријатељи су постали познати уметници, што је некада био и мој сан. Али ја сам срећан што сам посветио живот нечем што је по мом мишљењу много боље. Многима сам помогао да пронађу смисао живота и они су сада моја духовна браћа и сестре. Било каква слава или признање што сам могао постићи као сликар не могу се упоредити с благословима које имам у служби Јехови. Срећан сам што сам добио прилику да добро упознам највећег Уметника, Јехову Бога.

[Фусноте]

[Слика на 12. страни]

С мојом супругом Јанитом