Пређи на садржај

Пређи на садржај

Бог ми је пружао утеху у свим мојим невољама

Бог ми је пружао утеху у свим мојим невољама

Бог ми је пружао утеху у свим мојим невољама

Испричала Викторија Кољој

Један доктор је мојој мајци рекао: „Више ништа не можемо да учинимо за вашу ћерку. Мораће да користи штаке и протезе до краја свог живота.“ Била сам очајна. Шта да радим ако не будем могла да ходам?

РОДИЛА сам се 17. новембра 1949. године у Тапачули, у мексичкој држави Чиапас. Била сам здрава и весела беба, прва од четворо деце у нашој породици. Али када сам имала шест месеци, одједном сам престала да пузим и врло мало сам се померала. Два месеца касније више уопште нисам могла да се померам. Тамошњи доктори су били збуњени, будући да су и друге бебе у Тапачули имале исте симптоме. Зато је дошао један ортопед из града Мексика да нас прегледа. Установљено је да болујемо од полиомијелитиса, то јест дечје парализе.

Са три године сам имала операције кука, оба колена и чланака. Касније сам имала проблема и с десним раменом. Када сам имала шест година, одвели су ме на лечење у једну дечју болницу у граду Мексику. Пошто ми је мајка радила на једној фарми у Чиапасу остала сам у граду с баком. Али већи део времена сам проводила у болници.

Када сам имала око осам година постигла сам одређени напредак. Али касније ми се стање погоршало и постепено сам губила и оно мало покретљивости што сам имала. Затим су доктори рекли да ћу до краја живота морати да користим штаке и протезе.

Са петнаест година сам већ имала 25 операција. Оперисала сам кичму, ноге, колена, чланке и ножне прсте. Након сваке операције уследио би период рехабилитације. Након једне од операција ставили су ми ноге у гипс. Када су га скинули, морала сам да радим одређене вежбе које су биле болне.

Истинска утеха

Када сам имала 11 година, мајка ми је дошла у посету док сам се опорављала од једне операције. Дала ми је једну Стражарску кулу, часопис који издају Јеховини сведоци, из којег је сазнала да је Исус Христ лечио болесне, па чак и да је излечио једног парализованог човека. Сакрила сам тај часопис испод јастука, али једног дана је нестао. Медицинске сестре су га нашле и узеле. Изгрдиле су ме што сам га читала.

Отприлике годину дана касније, мајка је поново дошла из Чиапаса да ме види. Тада је већ проучавала Библију с Јеховиним сведоцима. Донела ми је књигу Од изгубљеног до поновно успостављеног раја. * Мајка ми је рекла: „Ако желиш да живиш у Божјем обећаном новом свету где ће те Исус излечити, мораш да проучаваш Библију.“ Тако сам упркос противљењу баке почела да проучавам Библију с Јеховиним сведоцима када сам имала око 14 година. Следеће године сам морала да напустим болницу, пошто је она била предвиђена само за малу децу.

Како сам се изборила с потешкоћама

Била сам веома депресивна. Због бакиног противљења морала сам да се вратим у Чиапас и живим с родитељима. Али код куће је било проблема јер ми је отац био алкохоличар. Једно време нисам видела никакав разлог да живим. Размишљала сам о томе да се отрујем. Али наставила сам да проучавам Библију и мој начин живота се променио. Библијско обећање о рају на земљи чинило ме је срећном.

Почела сам да говорим другим људима о предивној нади која се налази у Библији (Исаија 2:4; 9:6, 7; 11:6-9; Откривење 21:3, 4). Затим сам се 8. маја 1968, када сам имала 18 година, крстила као Јеховин сведок. Од 1974, сваког месеца проводим преко 70 сати у разговору с људима о нади која ми је дала снагу да живим.

Испуњен живот

Касније смо се мајка и ја преселиле у Тихуану, близу границе са Сједињеним Државама. Живимо у кући која је прилагођена нашим потребама. Још увек могу прошетати око куће уз помоћ штака и протеза, а користим и инвалидска колица да бих могла да кувам, као и да перем и пеглам одећу. За службу проповедања користим електрично возило прилагођено мојим потребама.

Осим што разговарам с људима на улици и код њихове куће, редовно идем до оближње болнице како бих разговарала са онима који напољу чекају на преглед. Када завршим разговоре с њима, одвезем се до пијаце да купим све што нам треба, а затим се вратим кући како бих помогла мајци око кувања и кућних послова.

Зарађујем за живот тако што продајем половну одећу. Моја мајка сада има 78 година и лошег је здравља, јер је имала три срчана удара. Зато ја бринем о њеној исхрани и лековима. Трудимо се да будемо на скупштинским састанцима иако смо лошег здравља. Више од 30 људи с којима сам током година проучавала Библију сада такође иде у службу проповедања.

Уверена сам да ће се једног дана испунити следеће библијско обећање: „Тада ће [у Божјем новом свету] хром скакати као јелен.“ Док се то не деси, налазим утеху у Божјим речима: „Не бој се, јер сам ја с тобом. Не осврћи се плашљиво, јер сам ја твој Бог. Ја ћу те ојачати и помоћи ћу ти. Подржаћу те својом праведном десницом“ (Исаија 35:6; 41:10). *

[Фусноте]

^ Издали Јеховини сведоци 1958. године, али се више не штампа.

^ Викторија Кољој је умрла 30. новембра 2009, када је имала 60 година. Њена мајка је умрла 5. јула исте године.

[Слика на 12. страни]

Када сам имала седам година и носила протезе

[Слика на 13. страни]

За службу проповедања користим електрично возило прилагођено мојим потребама