ЗАШТО треба да вас занима један древни римски цар као што је Константин? Ако је хришћанство тема која буди ваше интересовање, онда вреди осмотрити како су Константинови политички и верски потези утицали на веровања и обичаје многих цркава. Тај утицај се и дан-данас осећа. Погледајмо о чему је реч.

Године 313, Константин је владао над Западним римским царством, а Лициније и Максимин над Источним. Константин и Лициније су гарантовали једнакост свим религијама, укључујући и хришћанску. Константин је заштитио хришћане, верујући да њихова религија може да уједини његово царство. *

Константин се ужасавао богословских расправа које су разједињавале хришћане. Желећи да се реше верска мимоилажења, тражио је да се утврди, а затим свима наметне једино „исправно“ вероучење. Да би му удовољили, црквени великодостојници су чинили уступке у погледу веровања. Зато су били изузети од плаћања пореза и добијали су велике донације. „’Исправан‘ облик хришћанског учења омогућио је не само приступ небу већ и многим привилегијама на земљи“, каже историчар Чарлс Фриман. Тако су свештена лица постала моћне  фигуре у световним збивањима. Историчар Арнолд Џонс је то овако изразио: „Црква је добила свог заштитника, али и свог господара.“

Из Константиновог савезништва с верским вођама настала је религија чије су идеје биле делом хришћанске, делом паганске. Тешко да је могло бити другачије, будући да је цар тежио верском плурализму, а не верској истини. На крају крајева, Константин је био владар једног многобожачког царства. Да би свима удовољио, „наставио је да користи магловит монотеистички језик који је сваки паганин могао да прихвати“ (Цезар и Христ, Вил Дјурант).

Иако је тврдио да је поборник хришћанства, није у потпуности раскрстио с паганизмом. На пример, бавио се астрологијом и прорицањем, а то су окултни обичаји које Библија забрањује (Поновљени закони 18:10-12). На једном споменику у Риму, познатом као Константинов славолук, приказан је овај цар како приноси жртве паганским божанствима. Поред тога, веровао је у бога-сунца и подупирао његов култ дајући да се кује новац с његовим ликом. У каснијим годинама живота, чак је допустио да се у част њему и његовој царској породици у једном италијанском градићу у Умбрији подигне храм у ком је била уведена свештеничка служба.

Као „хришћанин“ Константин се крстио тек на самртној постељи, 337. године. Многи изучаваоци верују да је одлагао тај чин да би задржао политичку подршку и хришћана и пагана. Нема сумње, његови поступци у животу и невољност да се крсти доводе у питање искреност његове вере у Христа. Међутим, једно је сигурно — црква коју је Константин прогласио законитом постала је моћно политичко и религиозно тело. За љубав световне власти, она је окренула леђа Христу. Насупрот томе, Исус је о својим следбеницима рекао: „Нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јован 17:14). Из те цркве, која је сада постала световна, никле су бројне деноминације.

Шта све то значи за нас? Подсећа нас да учења ниједне цркве не прихватамо здраво за готово, већ да их испитамо у светлу Библије (1. Јованова 4:1).