„Novi zavet“ — istorija ili mit?
Poglavlje 5
„Novi zavet“ — istorija ili mit?
„Novi zavet se može danas označiti kao najbolje istražena knjiga svetske literature.“ To piše Hans Küng u svojoj knjizi „Biti hrišćanin“. I u pravu je. U poslednjih 300 godina Hrišćanski grčki spisi više su nego istraženi. Temeljitije su raščlanjeni i iscrpnije analizirani od bilo kog drugog literarnog dela.
1, 2. (Uključujući uvod.) (a) Šta se u proteklih 300 godina radilo s Hrišćanskim grčkim spisima? (b) Do kakvih čudnovatih zaključaka su došli neki istraživači?
NEKI naučnici su došli do čudnovatih zaključaka. U 19. veku Ludwig Noack je objasnio da je Evanđelje po Jovanu 60. n. e. napisao Isusov najomiljeniji učenik, a prema Noackovom shvatanju bio je to Juda! Francuz Joseph Ernest Renan zastupao je mišljenje da je uskrsenje Lazara bilo po svoj prilici obmana inscenirana od njega samog, kojom je želeo da podupre Isusovu tvrdnju da je čudotvorac, a nemački teolog Gustav Volkmar uporno je tvrdio da nije moguće da je istorijski Isus nastupao s mesijanskim tvrdnjama.1
2 Bruno Bauer, s druge strane, došao je do uverenja da Isus nije nikada ni postojao! „Tvrdio je da su istinske stvaralačke snage ranog hrišćanstva bili Filon, Seneka i gnostici. Na kraju je objasnio da istorijski Isus nije nikada postojao... da je hrišćanska religija nastala krajem drugog veka, i to iz judaizma u kom je preovladavao stoicizam.“2
3. Koje gledište o Bibliji zastupaju još uvek mnogi?
3 Danas tako ekstremna shvatanja zastupa samo nekolicina. Ali, ako čitaš dela savremenih naučnika, kod mnogih ćeš još uvek naići na gledište da Hrišćanski grčki spisi sadrže legende, mitove i preuveličavanja. Da li je to tačno?
Kada su napisani?
4. (a) Zašto je značajno znati kada su Hrišćanski grčki spisi bili napisani? (b) Koja su neka mišljenja o vremenu zapisivanja Hrišćanskih grčkih spisa?
4 Za nastanak mitova i legendi potrebno je vreme. Zato je značajno pitanje kada su ove biblijske knjige bile napisane. Michael Grant, istoričar, piše da su se istorijski izveštaji Hrišćanskih grčkih spisa počeli zapisivati „trideset do četrdeset godina posle Isusove smrti“.4 Arheolog William Foxwell Albright citira C. C. Torreya koji zaključuje „da su sva evanđelja bila napisana pre 70. pos. Hr. i da ne sadrže ništa što nije moglo biti napisano unutar dvadeset godina posle Isusovog raspeća“. Sam Albright je mišljenja da je njihovo zapisivanje bilo završeno „ne kasnije od oko 80. pos. Hr.“. Procene drugih neznatno se razlikuju, ali većina se slaže u tome da je zapisivanje „Novog zaveta“ bilo završeno krajem prvog veka.
5, 6. Šta bi trebalo da zaključimo iz činjenice da su Hrišćanski grčki spisi bili napisani nedugo posle događaja o kojima izveštavaju?
5 Šta to znači? Albright zaključuje: „Sve što možemo reći je da se u razdoblju od 20-50 godina jedva mogla dogoditi znatnija promena bitnog sadržaja, pa čak ni specifičnog doslovnog teksta Isusovih izjava.“5 Profesor Gary Habermas u vezi toga kaže: „Evanđelja su sasvim blizu razdoblja o kom izveštavaju, dok stari istoričari često opisuju događaje koji su se odigrali vekovima ranije. Uprkos tome, savremeni istoričari mogu čak iz tih drevnih vremenskih razdoblja uspešno izvoditi događaje.“6
6 Drugim rečima, istorijski delovi Hrišćanskih grčkih spisa u najmanju su ruku isto toliko verodostojni kao i svetovni istorijski izveštaji. U nekoliko decenija između događaja ranog hrišćanstva i njihovog pismenog izveštavanja nesumnjivo nije ostalo vremena za nastanak i sveopšte prihvatanje mitova i legendi.
Svedočanstvo očevidaca
7, 8. (a) Ko je još uvek bio na životu kad su Hrišćanski grčki spisi bili napisani i kad su bili u opticaju? (b) Šta moramo zaključiti, odgovarajuće komentaru profesora F. F. Brucea?
7 To je posebno slučaj zato što se u mnogim izveštajima govori o potvrdi očevidaca. Pisac Jovanovog evanđelja je objasnio: „Ovo je onaj učenik [učenik kog je Isus ljubio] koji svjedoči za ovo i koji i napisa ovo“ (Jovan 21:24, DK). Pisac Lukinog evanđelja je pisao: „Oni koji su od početka bili svedoci i poslužioci vesti koja nam je predata“ (Luka 1:2, NW). Apostol Pavle je, govoreći o onima koji su mogli da posvedoče Isusovo uskrsenje, rekao: „Od [njih] većina ostaje do sad, a neki su usnuli u smrti“ (1. Korinćanima 15:6, NW).
8 U ovom kontekstu profesor F. F. Bruce oštroumno zapaža: „Nikako nije moglo biti tako lako, kao što izgleda neki pisci misle, da se u tim ranim godinama jednostavno izmisle Isusove reči i dela, budući da su mnogi njegovi učenici bili tu i vrlo su dobro znali šta se dogodilo, a šta nije... Učenici jednostavno nisu mogli da dopuste netačnosti (da i ne govorimo o svesnim izvrtanjima činjenica), jer bi odmah bili ispravljeni od onih koji su jedva čekali na takvu priliku. Nasuprot tome, jedna od glavnih tačaka rane apostolske propovedi je uverljivo apelovanje na znanje slušalaca. Apostoli nisu samo rekli: ’Mi smo svedoci ovih stvari‘, nego i ’Kao što i sami znate‘ (Dela 2:22, NW).“7
Da li je tekst pouzdan?
9, 10. U šta možemo da budemo uvereni u vezi Hrišćanskih grčkih spisa?
9 Da li je moguće da su ovi izveštaji očevidaca bili tačno zapisani, ali da su kasnije iskrivljeni? Drugim rečima: Da li su nadodati mitovi i legende nakon što su originalni spisi bili završeni? Već smo videli da je tekst Hrišćanskih grčkih spisa bolje očuvan od bilo koje druge drevne literature. Kurt i Barbara Aland, naučnici koji se bave grčkim tekstom Biblije, ukazuju na to da postoji oko 5 000 rukopisa iz antike, od kojih su neki još iz drugog veka n. e.8 Sveukupni obilni dokazni materijal svedoči da je tekst u osnovi pouzdan. Osim toga, postoje mnogi stari prevodi (najraniji potiče otprilike iz godine 180. n. e.) kojima se takođe može dokazati tačnost teksta.9
10 Dakle, ako sve uzmemo u obzir, možemo biti uvereni da se u Hrišćanske grčke spise nisu uvukle legende i mitovi nakon što su izvorni pisci završili svoj posao. Tekst kojim danas raspolažemo pouzdano je jednak onom koji su zabeležili izvorni pisci, a njegova tačnost potvrđena je činjenicom da su ga hrišćani onog vremena priznavali. Ali, da li se može ispitati istorijska tačnost Biblije i upoređivanjem s drugim istorijskim zapisima starine? Da, u određenoj meri.
Dokumentarni dokaz
11. U kojoj meri vanbiblijski dokumentarni dokazi podupiru istorijske izveštaje Hrišćanskih grčkih spisa?
11 Vanbiblijski dokumentarni dokazi za događaje u životu Isusa i njegovih apostola zaista su prilično ograničeni. Ne možemo ništa drugo ni očekivati, budući da su hrišćani prvog veka bili relativno mala grupa, koja se nije mešala u politiku. Međutim, dokazi koje pruža svetovna istorija slažu se s onim što čitamo u Bibliji.
12. Šta saznajemo od Josifa o Jovanu Krstitelju?
12 Na primer, jevrejski istoričar Josif Flavije pisao je 93. n. e. o jednom poznatom vojnom porazu Iroda Antipe: „Neki Jevreji su bili mišljenja da slom Irodove vojske treba pripisati samo Božjem gnevu, koji je za smaknuće Jovana, zvanog Krstitelj zahtevao pravednu kaznu. Njega je, naime, Irod dao da se pogubi, iako je bio dobar čovek koji je podsticao Jevreje da vode ispravan život podstičući ih da pokazuju pravednost jedan prema drugom i odanost prema Bogu.“10 Josif tako potvrđuje biblijski izveštaj da je Jovan Krstitelj bio pravedan čovek koji je propovedao pokajanje i kog je Irod dao da se pogubi (Matej 3:1-12; 14:11).
13. Kako Josif Flavije potvrđuje da su Jakov i Isus bili istorijske ličnosti?
13 Josif spominje i Jakova, Isusovog polubrata, koji, kako nas Biblija izveštava, nije iz početka sledio Isusa, ali je kasnije postao istaknuti starešina u Jerusalimu (Jovan 7:3-5; Galatima 1:18, 19). Josif dokumentuje Jakovljevo hapšenje sledećim rečima: „[Prvosveštenik Ananus] sazvao je veliko veće (Sanhedrin) na sud i pred isto je doveo brata Isusa, zvanog Hrist, kao i još neke druge.“11 Ovim rečima Josif potvrđuje i to da je ’Isus, zvani Hrist‘ bio stvarna, istorijska ličnost.
14, 15. Koju potvrdu biblijskog izveštaja daje Tacit?
14 I drugi rani pisci osvrću se na događaje spomenute u Grčkim spisima. U Evanđeljima se, na primer, izveštava da je Isusovo propovedanje u čitavoj Palestini naišlo na veliki odjek. Kad je od Pontija Pilata bio osuđen na smrt, bili su njegovi učenici zbunjeni i obeshrabreni. Ali, već ubrzo posle toga ti isti učenici su napunili Jerusalim vešću da je njihov Gospod uskrsnuo. Za nekoliko godina hrišćanstvo se proširilo po čitavom Rimskom Carstvu (Matej 4:25; 26:31; 27:24-26; Dela 2:23, 24, 36; 5:28; 17:6).
15 O istinitosti ovih događaja svedoči rimski istoričar Tacit, koji nije bio prijatelj hrišćanstva. Nedugo posle 100. n. e. izveštava on o Neronovom okrutnom proganjanju hrišćana, pišući: „Utemeljitelj ovog imena Hrist, bio je pod vlašću Tiberija smaknut od strane prokuratora Pontija Pilata. Opasno praznoverje bilo je time na trenutak potisnuto, ali se kasnije opet pojavilo, proširivši se ne samo po Judeji, gde je nastalo, nego i po samom glavnom gradu [Rimu].“12
16. Na koji se u Bibliji izvešteni događaj osvrće i Svetonije?
16 U Delima apostolskim 18:2, DK, biblijski pisac ukazuje na to da je ’[rimski car] Klaudije zapovedio da svi Jevreji idu iz Rima‘. Svetonije, rimski istoričar drugog veka, takođe se osvrće na ovo izgnanstvo. U svojim životopisima careva izveštava on o Klaudiju: „Jevreje koji su, nahuškani od Kresta, stalno izazivali nemire, proterao je [Klaudije] iz Rima.“13 Ako se sa Krestom mislilo na Hrista i ako su se događaji u Rimu odvijali po primeru drugih gradova, onda do nemira nije ustvari dolazilo na huškanje Hrista (tj. sledbenika Hrista), već se pri tom radilo o nasilnoj reakciji Jevreja na vernu propovedničku delatnost hrišćana.
17. Koji izvori, koji su Justinu Mučeniku stajali na raspolaganju, potvrđuju biblijski izveštaj o Isusovim čudima i njegovoj smrti?
17 Justin Mučenik je sredinom drugog veka u vezi Isusove smrti pisao: „Da se to tako dogodilo možete proveriti u aktima Pontija Pilata.“14 Uz to, prema Justinu Mučeniku, ovi isti zapisi spominju i Isusova čuda, u vezi kojih je rekao: „Da je on to zaista učinio, možete doznati iz akata Pontija Pilata.“15 Istina, ovi „akti“ ili službeni zapisi više ne postoje. Ali, očigledno su postojali u drugom veku, i Justin Mučenik uverljivo je pozvao svoje čitaoce da ih pregledaju i uvere se u istinitost njegovih reči.
Arheološki dokazi
18. Kako arheologija potvrđuje činjenicu da je Pontije Pilat postojao?
18 I arheološki nalazi objašnjavaju ili potvrđuju ono što čitamo u Grčkim spisima. Godine 1961. je, na primer, u ruševinama jednog rimskog pozorišta u Cezareji pronađen kamen čiji je natpis nosio ime Pontija Pilata.16 Do ovog otkrića, osim u Bibliji, jedva da je postojalo bilo šta što je ukazivalo na postojanje ovog rimskog namesnika.
19, 20. Koje je biblijske ličnosti spomenute od Luke (u Luki i Delima apostolskim) potvrdila arheologija?
19 U Evanđelju po Luki čitamo da je Jovan Krstitelj započeo svoju službu kad je „Lisanije [bio] tetrarh u Abileni“ (Luka 3:1). Neki su sumnjali u ovu izjavu, jer je Josif spominjao jednog Lisaniju koji je vladao u Abileni i umro 34. pre n. e. — dakle, davno pre Jovanovog rođenja. Međutim, arheolozi su u Abileni iskopali natpis na kom se spominje Lisanije. Bio je tetrarh (vladar oblasti) za vreme vladavine Tiberija, koji je vladao u Rimu kao cezar kad je Jovan započeo svoju službu.17 Ovaj Lisanije mogao bi bez daljnjeg biti onaj kog je spomenuo Luka.
20 Kao što čitamo u Delima apostola, Pavle i Barnaba su bili poslati da izvršavaju misionarsku službu na Kipru. Tamo su naišli na prokonzula po imenu Sergije Pavle, ’razumnog čoveka‘ (Dela 13:7). Sredinom 19. veka na Kipru je bio iskopan natpis koji potiče iz godine 55. n. e., a spominje ovog čoveka. Arheolog G. Ernest Wright o tome kaže: „To je jedino vanbiblijsko spominjanje ovoga prokonzula i zanimljiv dokaz toga da nam je Luka ispravno preneo njegovo ime i titulu.“18
21, 22. Koji su religiozni običaji spomenuti u Bibliji potvrđeni arheološkim nalazima?
21 Dok je bio u Atini, Pavle je rekao da je primetio oltar s natpisom „Nepoznatom Bogu“ (Dela 17:23). U više delova nekadašnjeg Rimskog Carstva pronađeni su oltari koji su prema svom latinskom natpisu bili posvećeni nepoznatim bogovima. Jedan u Pergamu pronađeni oltar je — kao možda i onaj u Atini — nosio grčki natpis.
22 Kad je Pavle kasnije bio u Efesu, kovači srebra, čiji je prihod poticao od izrade malih hramova i kipova boginje Artemide, pružili su mu žestok otpor. Efes je važio kao „štovalac hrama velike Artemide“ (Djela 19:35, St). Saglasno tome, na mestu nekadašnjeg Efesa iskopane su terakotne i mramorne figurice Artemide. U prošlom veku čak su bili iskopani ostaci ogromnog hrama.
Zvuk istine
23, 24. (a) Gde nalazimo najsnažniji dokaz za istinitost Hrišćanskih grčkih spisa? (b) Koja karakteristika biblijskog izveštaja svedoči o njegovoj istinitosti? Koji primer bi mogao da se navede?
23 Dakle, istorija i arheologija rasvetljavaju istorijske elemente Grčkih spisa i u određenoj meri ih potvrđuju. Ali, ponovo ćemo napomenuti, najjači dokaz za istinitost ovih Spisa može se pronaći u samim tim knjigama. One pri čitanju ne zvuče kao mitovi. Prepoznaje se zvuk istine.
24 U prvom redu, vrlo su iskrene. Pomislimo samo na to što se izveštava o Petru. Njegov neugodni neuspeh da hoda po vodi opisan je u svim pojedinostima. Potom je Isus ovom visoko uvaženom apostolu rekao: „Idi iza mene, Satano!“ (Matej 14:28-31; 16:23, NW). A nakon što je Petar odlučno protestvovao da ga on neće nikada napustiti čak ako to svi drugi učine, duboko je zaspao za vreme svoje noćne straže i konačno se svog Gospoda triput odrekao (Matej 26:31-35, 37-45, 73-75).
25. Koje slabosti apostola otvoreno otkrivaju biblijski pisci?
25 Ali, Petar nije jedini čije se slabosti razotkrivaju. U iskrenom izveštaju se ne zataškava da su se apostoli prepirali ko je među njima najveći (Matej 18:1; Marko 9:34; Luka 22:24). Takođe ne ostaje nespomenuto da je majka apostola Jakova i Jovana zamolila Isusa da njenim sinovima dâ najpovlašćeniji položaj u svom Kraljevstvu (Matej 20:20-23). ’Žestoka provala gneva‘ do koje je došlo između Barnabe i Pavla takođe je verno zabeležena (Dela 15:36-39).
26. Koja pojedinost u vezi Isusovog uskrsenja ne bi bila spomenuta da nije tačna?
26 Pažnje je vredno i to da se u Lukinom evanđelju izveštava o tome da su „žene koje behu došle s Isusom iz Galileje“ prve doznale za Isusovo uskrsenje. U društvu prvog veka u kom su dominirali muškarci, to je vrlo neobičan detalj. Kao što u izveštaju piše, reči tih žena zaista su se apostolima ’učinile besmislene‘ (Luka 23:55 do 24:11). Ako istorija u Grčkim spisima nije istinita, morala je biti izmišljena. Ali, zašto bi neko izmišljao priču u kojoj se uvažene osobe pojavljuju u tako nelaskavom svetlu? Ove pojedinosti sigurno ne bi bile uključene u izveštaj da se nije radilo o činjenicama.
Isus — stvarna osoba
27. Koje svedočanstvo u vezi istorijskog postojanja Isusa daje jedan istoričar?
27 Mnogi smatraju u Bibliji opisanog Isusa izmišljenim idealom. Ali, istoričar Michael Grant je primetio: „Ako na Novi zavet primenimo, kao što bi trebalo, ista merila kao na druge antičke spise koji sadrže istorijski materijal, onda u postojanje Isusa ne smemo sumnjati više nego u postojanje velikog broja paganskih ličnosti, čija realnost kao istorijskih likova nikada nije stavljena u pitanje.“19
28, 29. Zašto je značajno da četiri Evanđelja prikazuju jedinstvenu sliku Isusove ličnosti?
28 Međutim, ne samo Isusovo postojanje, nego i opis njegove ličnosti u Bibliji ima jasan zvuk istine. Nije jednostavno da se izmisli neka neobična ličnost i zatim da se predstavlja njen portret kroz čitavu knjigu. Ali, gotovo nemoguće bi bilo za četiri različita pisca da izveštavaju o istoj osobi i da dosledno o njoj crtaju istu sliku ako takva osoba nikada nije postojala. Činjenica da je u sva četiri evanđelja opisani Isus jedna te ista osoba uverljiv je dokaz za istinitost evanđelja.
29 Michael Grant citira jedno jako odgovarajuće pitanje: „Kako je moguće da u svim Evanđeljima susrećemo sa začuđujućom sigurnošću oslikani portret privlačnog mladog čoveka, koji se kreće sasvim slobodno u društvu svih vrsta žena — između ostalog i onih na bezuslovno lošem glasu — a da pri tome ne pokazuje ni traga požude, neprirodnosti ili prividne čednosti, zadržavajući u svakom trenutku jednostavni integritet svog karaktera?“20 Odgovor na to može samo da glasi: Takav čovek je postojao i zaista se ponašao onako kako se izveštava u Bibliji.
Zašto ne veruju
30, 31. Zašto mnogi uprkos svim dokazima ne priznaju istorijsku tačnost Hrišćanskih grčkih spisa?
30 S obzirom da postoje uverljivi dokazi da su Grčki spisi istinita istorija, zašto neki tvrde suprotno? Kako to da neki, doduše, prihvataju određene delove kao istinite, ali ne priznaju sveukupni sadržaj? To je uglavnom zato što Biblija izveštava o stvarima u koje moderni intelektualci ne žele verovati. Biblija pokazuje, na primer, da je Isus i ispunjavao i izricao proročanstva. Ona takođe izveštava da je činio čuda i da je posle svoje smrti uskrsnuo.
31 U našem skepticizmom prožetom 20. veku tako nešto zvuči neverovatno. U vezi čuda profesor Ezra P. Gould je primetio: „Neki kritičari osećaju da imaju pravo na suzdržanost... [naime] da se čuda ne događaju.“21 Neki, istina, priznaju da je Isus mogao da vrši isceljenja, ali samo psihosomatskim putem, tj. korišćenjem tesne povezanosti psihe i tela. Pri drugim čudima, kako veruje većina, radilo se ili o izmišljotinama ili o stvarnim događajima koji su bili izobličeno opisani.
32, 33. Kako su neki pokušali da objasne Isusovo čudo hranjenja velikog mnoštva ljudi, i zašto je to objašnjenje nelogično?
32 Kao primer neka posluži izveštaj o tome kako je Isus sa samo nekoliko hlebova i dve ribe nahranio više od 5 000 ljudi (Matej 14:14-22). Po shvatanju Heinricha Paulusa, naučnika 19. veka, dogodilo se sledeće: Isus i njegovi apostoli bili su okruženi velikim mnoštvom ljudi koje je ogladnelo. On je zato odlučio da bogatima među njima dâ dobar primer. Ono malo hrane što su on i njegovi apostoli imali razdelio je mnoštvu. Uskoro su oni koji su kod sebe imali hrane sledili njegov primer, razdelivši i svoju. Konačno je čitavo mnoštvo bilo nahranjeno.22
33 Da se sve zaista tako dogodilo, to bi već ionako bio izvanredan dokaz moći dobrog primera. Zašto bi onda tako zanimljiv i značajan izveštaj trebalo još i izobličiti da bi zvučao kao čudo? Nastojanja da se čuda ne objašnjavaju kao natprirodni događaji donose ustvari više problema nego što ih rešavaju. A kod svih tih nastojanja polazi se od pogrešne pretpostavke, naime pretpostavlja se da su čuda nemoguća. Ali, zašto bi to bio slučaj?
34. Čega bi to bio dokaz ako Biblija zaista sadrži tačna proročanstva i izveštaje o pravim čudima?
34 Mereno razumnim merilima, i Hebrejski i Grčki spisi istorijski su pouzdani, ali ipak oboje sadrže proročanstva i izveštavaju o čudima. (Uporedi 2. Kraljevima 4:42-44.) Ali, šta ako su proročanstva tačna? Šta ako su se čuda zaista dogodila? Onda se ne može poreći da je Bog stajao iza pisanja Biblije, i to je zaista njegova Reč, a ne ljudska. U jednom daljnjem poglavlju biće razjašnjeno pitanje proricanja, ali razmotrimo najpre čuda. Da li je razumno u našem, 20. veku, verovati da su se u ranijim vekovima događala čuda?
[Pitanja za razmatranje]
[Istaknuti tekst na 66. strani]
Zašto bi Biblija izveštavala da su prvo žene saznale za Isusovo uskrsenje, ako se to zaista nije dogodilo?
[Okvir na 56. strani]
Savremena kritika pokazala se manjkava
Kao primer za to koliko je savremena biblijska kritika nesigurna neka posluže sledeće primedbe Raymonda E. Browna o Jovanovom evanđelju: „Krajem prošlog veka i u ranim godinama ovog veka među naučnicima je postojao ekstremni skepticizam u vezi ovog evanđelja. Datirano je vrlo kasno, čak u drugu polovinu 2. veka. Kao proizvod helenističkog sveta, smatrano je istorijski potpuno bezvrednim i mislilo se da ima malo veze s Palestinom Isusa iz Nazareta...
Međutim, nijedno od ovih gledišta nije ostalo nepogođeno nizom neočekivanih arheoloških, dokumentarnih ili tekstualnih otkrića. Ova otkrića su omogućila pobijanje gotovo ortodoksnih kritičkih gledišta, pokazujući koliko je krhka bila podloga na kojoj se temeljila krajnje skeptična analiza Jovana...
Evanđelje je bilo datirano unatrag sve do kraja 1. veka ili čak još ranije... Možda je najčudnije to što se neki naučnici čak ponovo odvažuju sugerisati da je Jovan, sin Zebedeja, mogao imati nešto s Evanđeljem“!3
Zašto bi izgledalo čudno verovati da je Jovan napisao knjigu koja mu se tradicionalno pripisuje? Samo zato što to nije u skladu s unapred stvorenim gledištima kritičara.
[Okvir na 70. strani]
Samo jedan od mnogih napada na Bibliju
Timothy P. Weber piše: „Nalazi višeg kriticizma prisilili su mnoge laike da sumnjaju u svoju sposobnost da razumeju bilo šta [u Bibliji]... A. T. Pierson izrazio je frustraciju mnogih evanđelista kad je rekao da ’[viši kriticizam] kao i Rimska Crkva, praktično oduzima Reč Božju običnom narodu, tvrdeći da je samo naučnici mogu tumačiti. Dok Rim između ljudi i Reči stavlja sveštenika, kriticizam između vernika i Biblije stavlja obrazovanog tumača.‘“23 Dakle, savremeni viši kriticizam pokazao se samo kao još jedan od mnogih napada na Bibliju.
[Slika na 62. strani]
Ovaj oltar u Pergamu bio je očigledno posvećen „nepoznatim bogovima“
[Slika na 63. strani]
Ruševine nekada veličanstvenog hrama Artemide, na kog su Efešani bili veoma ponosni
[Slika na 64. strani]
Biblija otvoreno izveštava o tome da se Petar odricao Isusa
[Slika na 67. strani]
Biblija otvoreno izveštava o ’žestokoj provali gneva‘ između Pavla i Barnabe
[Slika na 68. strani]
Jedinstveno opisivanje Isusa u četiri evanđelja uverljiv je dokaz njihove tačnosti
[Slika na 69. strani]
Većina savremenih kritičara polazi od gotove činjenice da se čuda ne događaju
