Празници

Дефиниција: Дани када се обично не ради нити се иде у школу због обележавања одређеног догађаја. Такви дани такође могу бити прилике за породичне и друштвене свечаности. Празници могу бити религиозне или световне природе.

Да ли је Божић празник који се темељи на Библији?

Датум прославе

Једна енциклопедија каже следеће: „Слављење Божића није Божја заповест, нити потиче из Н[овог] З[авета]. Датум Христовог рођења не може се сазнати из Н[овог] З[авета], нити из било ког другог извора“ (Маклинтокова и Стронгова Cyclopædia, Њујорк, 1871, 2. том, страна 276).

Лука 2:8-11 показује да су пастири били на пољима оне ноћи када се родио Исус. У једној књизи пише следеће: „Стада су... проводила зиму у затвореном простору и већ из тога се може закључити да традиционални датум обележавања Божића зими не може бити тачан  пошто Јеванђеље каже да су пастири били на пољима“ (Daily Life in the Time of Jesus, Њујорк, 1962, Хенри Данијел-Ропс, страна 228).

Једна енциклопедија даје следеће информације: „Није сасвим јасно зашто је 25. децембар утврђен као Божић, али углавном се сматра да је тај дан изабран да би одговарао паганским празницима који су се одржавали у време краткодневице, након које су дани постајали све дужи, чиме се славило ’поновно рођење сунца‘... У то време одржавале су се и римске Сатурналије (празник који је био посвећен Сатурну, богу пољопривреде, и обновљеној снази сунца), и сматра се да неки божићни обичаји потичу из те паганске прославе“ (The Encyclopedia Americana, 1977, 6. том, страна 666).

Још једна енциклопедија каже следеће: „Датум Христовог рођења није познат. Јеванђеља не указују нити на дан, нити на месец. Према претпоставци коју је изнео Х. Узенер... и коју је прихватила већина данашњих изучавалаца, као датум Христовог рођења одређена је краткодневица (25. децембар по јулијанском календару, а 7. јануар по грегоријанском календару), јер су тог дана, пошто је сунце започињало свој повратак на северну хемисферу, пагански поклоници Митре славили dies natalis Solis Invicti (рођење непобедивог сунца). Тако је 25. децембра 274. н. е., Аурелијан објавио да је бог сунца главни заштитник царства и посветио му храм на Марсовом пољу. Божић потиче из времена када је култ сунца у Риму био нарочито јак“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 3. том, страна 656).

Мудраци, то јест маги, које је водила звезда

Ти маги су у ствари били астролози са истока (Мат. 2:1, 2). Премда је данас астрологија популарна у многим народима, она се у Библији снажно осуђује. (Види стране 388, 389, под насловом „Судбина“.) Да ли би Бог код новорођенчета Исуса довео особе чије поступке осуђује?

Матеј 2:1-16 показује да је звезда одвела астрологе најпре до краља Ирода, а тек након тога до Исуса, и да  је Ирод желео да убије Исуса. Не каже се да је ико други сем астролога видео ту „звезду“. Кад су они отишли, Јеховин анђео је упозорио Јосифа и рекао му да бежи у Египат како би заштитио дете. Да ли је та „звезда“ била знак од Бога или је потицала од некога ко је желео да убије Божјег Сина?

Вредно је запазити да се у библијском извештају не каже да су нашли малог Исуса у јаслама, као што се то обично приказује на божићним сликама. Када су астролози стигли, Исус је са својим родитељима живео у једној кући. Када је реч о томе колико је Исус тада имао година, немојмо заборавити да је на основу онога што је сазнао од астролога Ирод наредио да се на подручју Витлејема побију сви дечаци од две године па наниже (Мат. 2:1, 11, 16).

Давање поклона као део славља, приче о Деда-Мразу, Божић-Бати и другима

Обичај давања поклона за Божић не темељи се на ономе што су учинили маги, то јест астролози. Као што смо већ видели, они нису дошли у време Исусовог рођења. Осим тога, они нису давали поклоне једни другима, већ су поклоне донели Исусу, као што је тада био обичај приликом посете неким значајним особама.

У једној енциклопедији стоји следеће: „За време Сатурналија... свуда се славило и размењивали су се поклони“ (The Encyclopedia Americana, 1977, 24. том, страна 299). Таква атмосфера размењивања поклона углавном влада и за време Божића. Атмосфера која проистиче из таквог давања не доноси праву срећу, јер се таквим обичајима крше хришћанска начела која се налазе у Матеју 6:3, 4 и 2. Коринћанима 9:7. Наравно, хришћанин може колико год жели давати поклоне у неко друго доба године као израз љубави и пажње.

У зависности од тога у ком делу света живе, деци се каже да им поклоне доноси Санта Клаус, свети Никола, Деда-Мраз, Пјер Ноел, Кнехт Рупрехт, три мудраца, Јултомтен, или вештица Бефана (The World Book Encyclopedia, 1984, 3. том, страна 414). Наравно, ниједна од тих прича није тачна. Да ли се таквим причама  код деце развија поштовање према истини, и да ли се таквим обичајима одаје част Исусу Христу који је научавао да Бога треба обожавати истином? (Јов. 4:23, 24).

Да ли је исправно учествовати у прославама које можда имају нехришћанско порекло уколико се то не ради из верских разлога?

Еф. 5:10, 11: „Испитујте шта је угодно Господу. И не учествујте више с њима у бесплодним делима таме, већ, напротив, осуђујте таква дела.“

2. Кор. 6:14-18: „Шта имају заједничко праведност и безакоње? Или шта имају заједничко светлост и тама? Надаље, у чему се слажу Христ и Велијал? Или шта је заједничко вернику и невернику? И како се Божји храм слаже с идолима?... ’„Зато изађите из њихове средине и одвојте се“, каже Јехова, „и не дотичите више ништа нечисто“‘, ’„и ја ћу вас примити... а ви ћете ми бити синови и кћери“, каже Јехова Свемоћни.‘“ (Истинска љубав према Јехови и велика жеља да му угоди помоћи ће особи да рашчисти с нехришћанским обичајима за које је можда емотивно везана. Особа која заиста познаје и воли Јехову неће сматрати да је лишена среће зато што се не држи обичаја којима се славе лажни богови или унапређују лажи. Истинска љубав ће проузроковати да се радује, али не неправди, него истини. Види 1. Коринћанима 13:6.)

Погледај и стихове из Изласка 32:4-10. Запази да су Израелци прихватили један египатски религиозни обичај, али су му дали ново име: „Празник у част Јехови“. Међутим, Јехова их је оштро казнио због тога. Данас видимо само савремене обичаје везане за празнике. Неки можда изгледају сасвим безазлено. Али Јехова је из прве руке посматрао паганске религиозне обичаје из којих су они настали. Зар нам није битно његово гледиште?

Пример: Претпоставимо да мноштво људи дође у кућу једног господина и каже да су дошли да прославе његов рођендан. Он не воли рођенданске прославе. Не воли да гледа људе како претерују у јелу и пићу и  како се непристојно понашају. Али неки управо то раде и дају поклоне свима, само не њему! Поврх свега, као датум прославе изабрали су рођендан једног његовог непријатеља. Како би се тај човек осећао? Да ли би желео да будеш део свега тога? Управо је то случај с божићним прославама.

Какво је порекло Ускрса и ускршњих обичаја?

У једној енциклопедији стоји следећи коментар: „Ни у Новом завету ни у записима апостолских отаца нема никаквих наговештаја о томе да се славио Ускрс. Први хришћани једноставно нису славили одређене дане“ (The Encyclopædia Britannica, 1910, 8. том, страна 828).

Још једна енциклопедија каже следеће: „Ускрс потиче од многих паганских обичаја којима се славио повратак пролећа. Јаје је симбол клијања живота у рано пролеће... Зец је пагански симбол и увек је означавао плодност“ (The Catholic Encyclopedia, 1913, 5. том, страна 227).

У једној књизи можемо прочитати следеће: „Шта значи израз Ускрс? То није хришћански назив. На челу му пише да је халдејског порекла. [На многим језицима] назив Ускрс потиче од Астарте, а то је једна од титула богиње Белтис, небеске краљице, чије је име... као што је са асирских споменика утврдио Лејард, Иштар... То је порекло Ускрса. Обичаји којих се људи и данас држе у време Ускрса, више него довољно сведоче о његовом вавилонском пореклу. Вруће пециво са крстом на Велики петак и офарбана јаја на сам Ускрс постојали су у халдејским обичајима исто као и данас“ (The Two Babylons, Александер Хислоп, Њујорк, 1943, стране 103, 107, 108; упореди с Јеремијом 7:18).

Да ли хришћани треба да славе Нову годину?

У једној енциклопедији пише: „Римски владар Јулије Цезар је 46. године н. е. одредио да се 1. јануар слави као Нова година. Римљани су тај дан посветили Јанусу, богу улазака, капија и почетака. Месец јануар је добио име по Јанусу који је имао два лица — једно које  гледа натраг, а друго напред“ (The World Book Encyclopedia, 1984, 14. том, страна 237).

И датум и обичаји у вези с прославом Нове године разликују се од земље до земље. У већини места ту прославу карактеришу разуздане гозбе и опијање. Међутим, у Римљанима 13:13 налазимо следећи савет: „Живимо долично, као по дану — без разузданих гозби и пијанки, без блудничења и бесрамних дела, без свађе и љубоморе.“ (Види и 1. Петрову 4:3, 4; Галатима 5:19-21.)

Каква је позадина празника у част „духова умрлих“?

У једној енциклопедији пише следеће: „Душни дан... јесте дан којим Католичка црква обележава помен на све верне покојнике. Овај празник се заснива на веровању да душе верних које приликом смрти нису очишћене од лакших греха или које нису окајале прошле преступе не могу постићи блаженство, и да им се путем молитве и мисе мора у томе помоћи... Нека веровања везана за Душни дан паганског су порекла и веома су стара. Сеоско становништво у многим католичким земљама верује да се у ноћи уочи Душног дана мртви враћају својим кућама и једу храну коју су им живи оставили“ (The Encyclopædia Britannica, 1910, 1. том, страна 709). У православној религији такође постоји празник којим се исказује част мртвима. Познат је под називом „Задушни дани“, то јест „Задушнице“.

Још једна енциклопедија каже: „Детаљи обичаја везани за празник Вече уочи Свих светих могу се наћи још у друидским церемонијама из претхришћанског доба. Келти су имали празнике у част два највећа бога — бога сунца и бога мртвих (названог Самаин), које су славили 1. новембра, што је уједно био и почетак келтске Нове године. Празник у част мртвих постепено је припојен хришћанским обредима“ (The Encyclopedia Americana, 1977, 13. том, страна 725).

Једна књига говори о пореклу тог празника и каже следеће: „Митологије свих древних народа прожете су  причама о Потопу... Ове тврдње поткрепљује чињеница да се велики дан мртвих као сећање на тај догађај обележава не само у народима који су више-мање међусобно повезани, него и у оним народима који су веома удаљени једни од других, било океанима било вековима. Осим тога, тај празник се одржава управо на дан када је према Мојсијевом извештају почео потоп, наиме седамнаестог дана другог месеца — а то је месец који одговара месецу новембру“ (The Worship of the Dead, Лондон, 1904, Колонел Џ. Гарнијер, страна 4). Тако су те прославе заправо потекле од исказивања части људима које је Бог уништио у Нојево време зато што су били зли (Пост. 6:5-7; 7:11).

Такви празници којима се исказује част „духовима умрлих“ као да они живе на неком другом месту нису у складу са оним што Библија каже о стању мртвих, наиме да они нису свесни ничега (Проп. 9:5, 10; Пс. 146:4).

Информације о пореклу веровања у бесмртност људске душе налазе се на странама 357, 358, под насловом „Смрт“, и на странама 107, 108, под насловом „Душа“.

Одакле потиче празновање Светог Валентина?

У једној енциклопедији налазимо следеће информације: „Дан Светог Валентина је празник у част двојице хришћанских мученика који су носили то име. Али обичаји везани за тај дан... вероватно су проистекли из древног римског празника који се звао Луперкалије и који се славио 15. фебруара. Тим празником се исказивала част Јунони, римској богињи жена и заштитници брака, и Пану, богу природе“ (The World Book Encyclopedia, 1973, 20. том, страна 204).

Одакле потиче обичај да се издвоји један дан којим се исказује част мајкама?

У једној енциклопедији пише следеће: „Празник који је проистекао из обожавања мајке у древној Грчкој. Обожавање мајке, уз церемоније посвећене Кибели, или Реји, Великој мајци богова, спроводило се у време  Мартовских ида по читавој Малој Азији“ (Encyclopædia Britannica, 1959, 15. том, страна 849).

На основу којих библијских начела хришћани објашњавају свој став према церемонијама којима се обележавају догађаји из политичке историје неког народа?

Јов. 18:36: „Исус одговори [римском намеснику]: ’Моје краљевство није део овог света.‘“

Јов. 15:19: „Кад бисте [Исусови следбеници] били део света, свет би вас волео јер бисте били његови. Али пошто нисте део света, него сам вас ја изабрао из света, зато вас свет мрзи.“

1. Јов. 5:19: „Цео свет је у власти Злога.“ (Упореди с Јованом 14:30; Откривењем 13:1, 2; Данилом 2:44.)

Други локални и државни празници

Има их много, тако да их овде не можемо све обухватити. Али историјски подаци који су овде изнети указују на то шта треба узети у обзир када је реч о неком празнику, а библијска начела која су споменута пружају вођство онима који пре свега желе да чине оно што је угодно Јехови Богу.