Душа

Дефиниција: У Библији је реч „душа“ превод хебрејске речи нефеш и грчке речи психи. Библијска употреба ове речи показује да душа може означавати човека или животињу, или живот који човек или животиња имају. Међутим, многи  сматрају да је „душа“ нематеријални или духовни део човека који наставља да живи после смрти тела. Други сматрају да је то принцип живота. Али ова два последња споменута гледишта нису библијска учења.

Како нам библијске изјаве помажу да разумемо шта је душа?

Пост. 2:7: „Јехова Бог је створио човека од земаљског праха и удахнуо му у ноздрве дах живота, и човек је постао жива душа.“ (Запази да се не каже да је човек добио душу већ да је постао душа, то јест живо биће. Део хебрејске речи који је овде преведен као „душа“ гласи нефеш. ДК и Ба исто тако преводе ту реч. У RS, JB, NAB стоји „биће“.)

1. Кор. 15:45: „Написано [је]: ’Први човек, Адам, постао је жива душа.‘ Последњи Адам постао је дух који даје живот.“ (Дакле, грчки део Библије се слаже с хебрејским делом Библије што се тиче значења речи душа. Грчка реч која је преведена као „душа“ јесте акузатив од психи. Ба и Ча такође кажу „душа“. ССП каже „живо биће“.)

1. Петр. 3:20: „У Нојевим данима... свега неколико људи, то јест осам душа, спасло [се] прошавши кроз воду.“ (Грчка реч која је овде преведена као „душа“ јесте психе, то јест множина од психи. У ДК, Ба, Ча и ССП такође стоји „душа“.)

Пост. 9:5: „И вашу ћу крв, ваше душе [то јест „живот“; хебрејски: од речи нефеш] тражити.“ (Овде се каже да душа има крв.)

Ис. Нав. 11:11: „Све душе [хебрејски: нефеш] које су биле у њему побили су оштрицом мача.“ (Овде је душом означено нешто што може бити убијено мачем, што значи да то нису могли бити духови.)

Где се у Библији каже да су животиње душе?

Пост. 1:20, 21, 24, 25: „Затим Бог рече: ’Нека водама проврви мноштво живих душа*...‘ Тада је Бог створио велике морске животиње и све живе душе што се мичу, које су проврвеле водама по својим врстама, и сва крилата створења по својим врстама... И Бог рече: ’Нека земља пусти из себе живе душе по својим врстама... И  Бог је начинио дивље животиње земаљске по њиховим врстама, стоку по њеним врстама и све друге животиње што се мичу на земљи по њиховим врстама.“ (*У хебрејском тексту овде стоји реч нефеш. ДК и Ба такође имају реч „душа“. Неки други преводи користе реч „створења“.)

Лев. 24:17, 18: „Ако неко удари другог човека [дословно: „људску душу“, хебрејски: нефеш] тако да он умре, нека се погуби. Ко удари домаћу животињу [хебрејски: нефеш] тако да она угине, нека да надокнаду за њу, душу за душу.“ (Запази да се иста хебрејска реч за душу примењује како на људе тако и на животиње.)

Откр. 16:3: „Оно се претворило у крв, као што је крв мртваца, па су изгинуле све живе душе*, све што је било у мору.“ (Дакле, и у грчком делу Библије за животиње се каже да су душе. [*У грчком тексту овде стоји психи. ДК користи реч „душа“, Ба каже „жива створења“, а Ча „живо биће“.])

Да ли се изучаваоци који нису Јеховини сведоци слажу с библијском дефиницијом душе?

„У С[таром] З[авету] не постоји дихотомија [подела] на тело и душу. Израелци су сагледавали целину и сматрали су да је човек особа, а не нека састављена целина. Иако је израз нефеш преведен речју душа, тиме се никада не подразумева нешто што је одвојено од тела или особе... У Н[овом] З[авету] је ова реч [психи] одговарајућа реч за нефеш. Она може значити принцип живота, сам живот или живо биће“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 13. том, стране 449, 450).

„Мојсије је употребио хебрејску реч за ’душу‘ (нефеш, онај који дише)... означавајући ’оживљено биће‘ и она се исто тако примењује и за нељудска бића... У Новом завету је психи (’душа‘) одговарајућа реч за нефеш“ (The New Encyclopædia Britannica, 1976, Macropædia, 15. том, страна 152).

„Веровање да душа наставља своје постојање после смрти тела, више је филозофско или теолошко спекулисање него што је ствар вере, и нигде се у Светом писму не научава“ (The Jewish Encyclopedia, 1910, 6. том, страна 564).

 Може ли људска душа умрети?

Језек. 18:4: „Све су душе моје. И очева душа и синовљева душа мени припадају. Душа* која греши, она ће умрети.“ (*Хебрејска реч гласи „нефеш“. ДК и Ба кажу „душа“. Неки други преводи кажу „човек“ или „особа“.)

Мат. 10:28: „Не бојте се оних који убијају тело, али не могу убити душу [то јест „живот“]. Бојте се онога који може погубити и душу* и тело у гехени.“ (*У грчком тексту овде стоји акузатив од психи. ДК, Ба, Ча и ССП такође користе реч „душа“.)

Дела 3:23: „Свака душа [грчки: психи] која не послуша тог Пророка биће истребљена из народа.“

Могу ли људске душе (људи) вечно живети?

Види стране 120-125, под насловом „Живот“.

Да ли је душа исто што и дух?

Проп. 12:7: „Тада се прах враћа у земљу, где је и био, а дух [то јест животна сила; хебрејски: руах] се враћа истинитом Богу, који га је дао.“ (Запази да хебрејска реч за дух гласи руах; али реч која се преводи као душа гласи нефеш. Овај стих не значи да приликом смрти дух путује кроз свемир све до Бога. Не, него значи то да од Бога зависи да ли ће та особа поново живети. Слично томе, можемо рећи да се земља „враћа“ власнику уколико купац не изврши уговорену уплату. ДК и Ба такође користе реч „дух“ за руах.)

Проп. 3:19: „Какав је крај синовима људским, такав је крај и животињама — свима је исти крај. Како умиру они, тако умиру и оне. И сви имају исти дух [хебрејски: руах].“ (Дакле, и људи и животиње имају исти руах, то јест дух. Објашњења 20. и 21. стиха налазе се на страни 99.)

Јевр. 4:12: „Божја реч је жива и делотворна, оштрија је од сваког двосеклог мача и продире дотле да раздваја душу [грчки: психис] и дух [грчки: пневматос], кости и њихову мождину, и може просудити мисли и намере срца.“ (Запази да грчка реч којом се означава „дух“ није иста као реч којом се означава „душа“.)

 Да ли човек наставља живот у свесном стању након што дух напусти тело?

Пс. 146:4: „Дух [хебрејски: од руах] његов изађе из њега, и он се у прах враћа, тог дана пропадну све мисли његове.“ (ДК и Ба преводе руах као „дух“. Неки други преводи кажу „дах“. Види и Псалам 104:29.)

Одакле потиче веровање хришћанских религија у нематеријалну, бесмртну душу?

„Хришћански концепт о нематеријалној души коју је створио Бог и удахнуо је у тело приликом зачећа како би човек постао жива целина, резултат је дугог развоја у хришћанској филозофији. Само се захваљујући Оригену [умро је око 254. н. е.] на истоку и Св. Августину [умро је 430. н. е.] на западу душа уврежила као неопипљива супстанција и као филозофски концепт који је настао из природе душе... [Августиново] учење... много тога (укључујући и неке недостатке) дугује неоплатонизму“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 13. том, стране 452, 454).

„Концепт о бесмртности је производ грчког начина размишљања, док нада у ускрсење припада јудејском начину размишљања... Након Александрових освајања јудаизам је постепено попримио грчке концепте“ (Dictionnaire Encyclopédique de la Bible, Валанс, Француска, 1935, уредник Александар Вестфал, 2. том, страна 557).

„Бесмртност душе је грчка идеја, настала у древним мистичним култовима, које је касније разрадио филозоф Платон“ (Presbyterian Life, 1. мај 1970, страна 35).

„Да ли верујемо да постоји нешто као што је смрт?... Зар то није одвајање душе и тела? Смрт је остварење тога; када душа постоји за себе, и ослобођена је од тела и када је тело ослобођено од душе, шта је то него смрт?... Да ли душа признаје смрт? Не. Онда је душа бесмртна? Јесте“ (Платонов „Федон“, одељци 64, 105, објављено у Great Books of the Western World, 1952, уредник Р. М. Хачинс, 7. том, стране 223, 245, 246).

„Као што смо видели, вавилонски теолози су се озбиљно бавили проблемом бесмртности... Ни народи  ни верске вође никада се нису помирили с тим да оно што је једном постојало потпуно нестаје. Смрт је сматрана преласком у неки други живот“ (The Religion of Babylonia and Assyria, Бостон, 1898, М. Џастроу, страна 556).

Види и стране 356-358, под насловом „Смрт“.