Duša

Definicija: U Bibliji je reč „duša“ prevod hebrejske reči nefeš i grčke reči psihi. Biblijska upotreba ove reči pokazuje da duša može označavati čoveka ili životinju, ili život koji čovek ili životinja imaju. Međutim, mnogi  smatraju da je „duša“ nematerijalni ili duhovni deo čoveka koji nastavlja da živi posle smrti tela. Drugi smatraju da je to princip života. Ali ova dva poslednja spomenuta gledišta nisu biblijska učenja.

Kako nam biblijske izjave pomažu da razumemo šta je duša?

Post. 2:7: „Jehova Bog je stvorio čoveka od zemaljskog praha i udahnuo mu u nozdrve dah života, i čovek je postao živa duša.“ (Zapazi da se ne kaže da je čovek dobio dušu već da je postao duša, to jest živo biće. Deo hebrejske reči koji je ovde preveden kao „duša“ glasi nefeš. DK i Ba isto tako prevode tu reč. U RS, JB, NAB stoji „biće“.)

1. Kor. 15:45: „Napisano [je]: ’Prvi čovek, Adam, postao je živa duša.‘ Poslednji Adam postao je duh koji daje život.“ (Dakle, grčki deo Biblije se slaže s hebrejskim delom Biblije što se tiče značenja reči duša. Grčka reč koja je prevedena kao „duša“ jeste akuzativ od psihi. Ba i Ča takođe kažu „duša“. SSP kaže „živo biće“.)

1. Petr. 3:20: „U Nojevim danima... svega nekoliko ljudi, to jest osam duša, spaslo [se] prošavši kroz vodu.“ (Grčka reč koja je ovde prevedena kao „duša“ jeste psihe, to jest množina od psihi. U DK, Ba, Ča i SSP takođe stoji „duša“.)

Post. 9:5: „I vašu ću krv, vaše duše [to jest „život“; hebrejski: od reči nefeš] tražiti.“ (Ovde se kaže da duša ima krv.)

Is. Nav. 11:11: „Sve duše [hebrejski: nefeš] koje su bile u njemu pobili su oštricom mača.“ (Ovde je dušom označeno nešto što može biti ubijeno mačem, što znači da to nisu mogli biti duhovi.)

Gde se u Bibliji kaže da su životinje duše?

Post. 1:20, 21, 24, 25: „Zatim Bog reče: ’Neka vodama provrvi mnoštvo živih duša*...‘ Tada je Bog stvorio velike morske životinje i sve žive duše što se miču, koje su provrvele vodama po svojim vrstama, i sva krilata stvorenja po svojim vrstama... I Bog reče: ’Neka zemlja pusti iz sebe žive duše po svojim vrstama... I  Bog je načinio divlje životinje zemaljske po njihovim vrstama, stoku po njenim vrstama i sve druge životinje što se miču na zemlji po njihovim vrstama.“ (*U hebrejskom tekstu ovde stoji reč nefeš. DK i Ba takođe imaju reč „duša“. Neki drugi prevodi koriste reč „stvorenja“.)

Lev. 24:17, 18: „Ako neko udari drugog čoveka [doslovno: „ljudsku dušu“, hebrejski: nefeš] tako da on umre, neka se pogubi. Ko udari domaću životinju [hebrejski: nefeš] tako da ona ugine, neka da nadoknadu za nju, dušu za dušu.“ (Zapazi da se ista hebrejska reč za dušu primenjuje kako na ljude tako i na životinje.)

Otkr. 16:3: „Ono se pretvorilo u krv, kao što je krv mrtvaca, pa su izginule sve žive duše*, sve što je bilo u moru.“ (Dakle, i u grčkom delu Biblije za životinje se kaže da su duše. [*U grčkom tekstu ovde stoji psihi. DK koristi reč „duša“, Ba kaže „živa stvorenja“, a Ča „živo biće“.])

Da li se izučavaoci koji nisu Jehovini svedoci slažu s biblijskom definicijom duše?

„U S[tarom] Z[avetu] ne postoji dihotomija [podela] na telo i dušu. Izraelci su sagledavali celinu i smatrali su da je čovek osoba, a ne neka sastavljena celina. Iako je izraz nefeš preveden rečju duša, time se nikada ne podrazumeva nešto što je odvojeno od tela ili osobe... U N[ovom] Z[avetu] je ova reč [psihi] odgovarajuća reč za nefeš. Ona može značiti princip života, sam život ili živo biće“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 13. tom, strane 449, 450).

„Mojsije je upotrebio hebrejsku reč za ’dušu‘ (nefeš, onaj koji diše)... označavajući ’oživljeno biće‘ i ona se isto tako primenjuje i za neljudska bića... U Novom zavetu je psihi (’duša‘) odgovarajuća reč za nefeš“ (The New Encyclopædia Britannica, 1976, Macropædia, 15. tom, strana 152).

„Verovanje da duša nastavlja svoje postojanje posle smrti tela, više je filozofsko ili teološko spekulisanje nego što je stvar vere, i nigde se u Svetom pismu ne naučava“ (The Jewish Encyclopedia, 1910, 6. tom, strana 564).

 Može li ljudska duša umreti?

Jezek. 18:4: „Sve su duše moje. I očeva duša i sinovljeva duša meni pripadaju. Duša* koja greši, ona će umreti.“ (*Hebrejska reč glasi „nefeš“. DK i Ba kažu „duša“. Neki drugi prevodi kažu „čovek“ ili „osoba“.)

Mat. 10:28: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, ali ne mogu ubiti dušu [to jest „život“]. Bojte se onoga koji može pogubiti i dušu* i telo u geheni.“ (*U grčkom tekstu ovde stoji akuzativ od psihi. DK, Ba, Ča i SSP takođe koriste reč „duša“.)

Dela 3:23: „Svaka duša [grčki: psihi] koja ne posluša tog Proroka biće istrebljena iz naroda.“

Mogu li ljudske duše (ljudi) večno živeti?

Vidi strane 120-125, pod naslovom „Život“.

Da li je duša isto što i duh?

Prop. 12:7: „Tada se prah vraća u zemlju, gde je i bio, a duh [to jest životna sila; hebrejski: ruah] se vraća istinitom Bogu, koji ga je dao.“ (Zapazi da hebrejska reč za duh glasi ruah; ali reč koja se prevodi kao duša glasi nefeš. Ovaj stih ne znači da prilikom smrti duh putuje kroz svemir sve do Boga. Ne, nego znači to da od Boga zavisi da li će ta osoba ponovo živeti. Slično tome, možemo reći da se zemlja „vraća“ vlasniku ukoliko kupac ne izvrši ugovorenu uplatu. DK i Ba takođe koriste reč „duh“ za ruah.)

Prop. 3:19: „Kakav je kraj sinovima ljudskim, takav je kraj i životinjama — svima je isti kraj. Kako umiru oni, tako umiru i one. I svi imaju isti duh [hebrejski: ruah].“ (Dakle, i ljudi i životinje imaju isti ruah, to jest duh. Objašnjenja 20. i 21. stiha nalaze se na strani 99.)

Jevr. 4:12: „Božja reč je živa i delotvorna, oštrija je od svakog dvoseklog mača i prodire dotle da razdvaja dušu [grčki: psihis] i duh [grčki: pnevmatos], kosti i njihovu moždinu, i može prosuditi misli i namere srca.“ (Zapazi da grčka reč kojom se označava „duh“ nije ista kao reč kojom se označava „duša“.)

 Da li čovek nastavlja život u svesnom stanju nakon što duh napusti telo?

Ps. 146:4: „Duh [hebrejski: od ruah] njegov izađe iz njega, i on se u prah vraća, tog dana propadnu sve misli njegove.“ (DK i Ba prevode ruah kao „duh“. Neki drugi prevodi kažu „dah“. Vidi i Psalam 104:29.)

Odakle potiče verovanje hrišćanskih religija u nematerijalnu, besmrtnu dušu?

„Hrišćanski koncept o nematerijalnoj duši koju je stvorio Bog i udahnuo je u telo prilikom začeća kako bi čovek postao živa celina, rezultat je dugog razvoja u hrišćanskoj filozofiji. Samo se zahvaljujući Origenu [umro je oko 254. n. e.] na istoku i Sv. Avgustinu [umro je 430. n. e.] na zapadu duša uvrežila kao neopipljiva supstancija i kao filozofski koncept koji je nastao iz prirode duše... [Avgustinovo] učenje... mnogo toga (uključujući i neke nedostatke) duguje neoplatonizmu“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 13. tom, strane 452, 454).

„Koncept o besmrtnosti je proizvod grčkog načina razmišljanja, dok nada u uskrsenje pripada judejskom načinu razmišljanja... Nakon Aleksandrovih osvajanja judaizam je postepeno poprimio grčke koncepte“ (Dictionnaire Encyclopédique de la Bible, Valans, Francuska, 1935, urednik Aleksandar Vestfal, 2. tom, strana 557).

„Besmrtnost duše je grčka ideja, nastala u drevnim mističnim kultovima, koje je kasnije razradio filozof Platon“ (Presbyterian Life, 1. maj 1970, strana 35).

„Da li verujemo da postoji nešto kao što je smrt?... Zar to nije odvajanje duše i tela? Smrt je ostvarenje toga; kada duša postoji za sebe, i oslobođena je od tela i kada je telo oslobođeno od duše, šta je to nego smrt?... Da li duša priznaje smrt? Ne. Onda je duša besmrtna? Jeste“ (Platonov „Fedon“, odeljci 64, 105, objavljeno u Great Books of the Western World, 1952, urednik R. M. Hačins, 7. tom, strane 223, 245, 246).

„Kao što smo videli, vavilonski teolozi su se ozbiljno bavili problemom besmrtnosti... Ni narodi  ni verske vođe nikada se nisu pomirili s tim da ono što je jednom postojalo potpuno nestaje. Smrt je smatrana prelaskom u neki drugi život“ (The Religion of Babylonia and Assyria, Boston, 1898, M. Džastrou, strana 556).

Vidi i strane 356-358, pod naslovom „Smrt“.