ЈЕДАН Њујорчанин (САД) прича: „Мој син Јонатан био је у посети код пријатеља на неколико километара удаљености. Моја жена, Валентина, није волела да он одлази тамо. Увек је стрепела због саобраћаја. Али он је волео електронику, а његови пријатељи су имали радионицу где је могао стицати практично искуство. Ја сам био код куће у западном Менхетну, у Њујорку. Моја жена је била одсутна у посети својој породици у Пуерто Рику. ’Јонатан ће се ускоро вратити‘, помислио сам. Затим се зачуло звоно на вратима. ’То мора бити он.‘ Али није био он. Били су то полиција и болничари. ’Да ли препознајете ову возачку дозволу?‘ питао је полицијски службеник. ’Да, то је дозвола мог сина, Јонатана.‘ ’Имамо лошу вест за вас. Догодила се несрећа, и... ваш син... ваш син је погинуо.‘ Моја прва реакција је била: ’Не, то није могуће!‘ Тај шокантни догађај отворио је рану у нашим срцима чије зацељење још увек траје, чак годинама касније.“

 Један отац из Барселоне (Шпанија) пише: „Давно у Шпанији 1960-их, ми смо били срећна породица. Била је ту Марија, моја жена, и наше троје деце, Давид, Пакито и Изабел, од 13, 11 и 9 година респективно.

„Једног дана у марту 1963, Пакито је дошао кући из школе жалећи се на јаке болове у глави. Били смо збуњени око тога шта би могао бити узрок — али не дуго. Три сата касније он је био мртав. Јак излив крви у мозак изненада је окончао његов живот.

„Пакитова смрт се десила пре више од 30 година. Па ипак, дубока бол због тог губитка остаје с нама све до данас. Нема начина на који родитељи могу изгубити дете а да не осећају да су изгубили део себе — без обзира на то колико времена прошло или колико друге деце имали.“

 Ова два искуства, где су родитељи изгубили децу, илуструју колико је дубока и трајна рана кад дете умре. Како су истините речи једног доктора који је писао: „Смрт детета је обично трагичнија и трауматичнија од смрти старије особе, зато што је дете последња особа у породици за коју би се очекивало да умре... Смрт било ког детета представља губитак будућих снова, односа [син, снаха, унучад], искустава... која још нису доживљена.“ А то осећање дубоког губитка може се такође применити на сваку жену која изгуби бебу путем побачаја.

Једна уцвељена супруга објашњава: „Мој муж, Расел, служио је као медицински ађутант у пацифичком ратном подручју током Другог светског рата. Видео је и преживео неке страшне битке. Вратио се у Сједињене Америчке Државе и једном спокојнијем животу. Касније је служио као проповедник Божје речи. У својим раним 60-им почео је да осећа симптоме једног проблема са срцем. Настојао је да води активан живот. А онда, једног дана у јулу 1988, доживео је тежак срчани напад и умро. Губитак њега био је разоран. Нисам стигла чак ни да се опростим с њим. Он није био само мој муж. Он је био мој најбољи пријатељ. Провели смо 40 година живота заједно. Сада је изгледало да морам да се суочим с посебном самоћом.“

Ово су само неколико од хиљада трагедија које погађају породице широм света сваког дана. Као што ће вам већина уцвељених особа рећи, кад смрт узме ваше дете, вашег мужа вашу жену, вашег родитеља, вашег пријатеља, она је заиста оно чиме је хришћански писац Павле назива, „последњи непријатељ“. Често прва природна реакција на ту страшну вест може бити порицање: „Не, то није могуће! Ја не верујем у то.“ После тога често следе друге реакције, као што ћемо видети (1. Коринћанима 15:25, 26).

Међутим, пре него што осмотримо осећања жалости, одговоримо на нека важна питања. Да ли смрт значи крај те особе? Има ли икакве наде да наше вољене можемо видети опет?

Библијски писац Павле пружио је наду за ослобођење од тог ’последњег непријатеља‘, смрти. Он је писао: „А последњи непријатељ који ће се уништити то ће бити смрт“ (1. Коринћанима 15:26). Зашто је Павле могао бити тако сигуран у то? Зато што је он био поучен од онога који је био подигнут из мртвих, од Исуса Христа (Дела апостола 9:3-19). Због тога је Павле такође могао да пише: „Јер као што по човеку [Адаму] дође смрт, по човеку [Исусу Христу] дође и ускрсење мртвих. И како по Адаму сви умиру, тако ће по Христу сви оживети“ (1. Коринћанима 15:21, 22).

Исус је био дубоко ожалошћен кад је срео једну удовицу из Наина и видео њеног мртвог сина. Библијски извештај нам каже: „А кад се [Исус] приближио градским вратима [града Наина], гле, износили су мртваца, јединца сина његове мајке која је била удовица, и с њом је било много света из града. А када је Господ виде, сажали се на њу и рече јој: не плачи. Тада приђе, дотаче мртвачки сандук — носиоци пак стадоше — и рече: младићу, теби говорим, устани. И мртвац седе, те поче да  говори, и даде га његовој мајци. А страх је обузео све, па су славили Бога говорећи: велики пророк се појавио међу нама, и: Бог је посетио свој народ.“ Запазите како је Исус био подстакнут милосрђем, тако да је васкрсао удовичиног сина! Замислите какав је то наговештај за будућност! (Лука 7:12-16, Чарнић).

Тамо, пред очима сведока, Исус је извршио једно незаборавно васкрсење. Била је то гаранција за васкрсење које је он већ прорекао неко време пре тог догађаја, обнављање у живот на земљи под ’новим небом‘. Том приликом је Исус рекао: „Не чудите се овоме јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега и излазиће из њих“ (Откривење 21:1, 3, 4; Јован 5:28, 29; 2. Петрова 3:13).

У друге очевице васкрсења био је укључен Петар, заједно с некима другима од дванаесторице који су пратили Исуса на његовим путовањима. Они су у ствари чули како васкрснули Исус говори крај Галилејског мора. Тај извештај нам каже: „Рече им Исус: дођите, доручкујте. Али ниједан од ученика се није усудио да га испита: ко си ти? — знајући да је то Господ. Исус дође и узе хлеб, те даде њима, исто тако и рибу. Ово се већ трећи пут Исус јавио ученицима, пошто је васкрсао из мртвих“ (Јован 21:12-14, Ча).

Зато је Петар могао писати с потпуним уверењем: „Благословен Бог, Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас по великом милосрђу своме препороди ка живој нади ускрсењем Исуса Христа из мртвих“ (1. Петрова 1:3).

Апостол Павле је изразио своју поуздану наду кад је рекао: ’Верујем све што је написано у закону и у пророцима, и имам наду у Бога, коју и они сами имају, да ће бити ускрсење праведника и неправедника‘ (Дела апостола 24:14, 15).

Тако милиони могу имати чврсту наду да ће видети своје вољене поново живе на земљи али под веома другачијим околностима. Какве ће те околности бити? Даљње појединости о нади за наше изгубљене вољене, темељеној на Библији, биће размотрене у закључном делу ове брошуре, под насловом „Сигурна нада за мртве“.

Али осмотримо најпре питања која можда имате ако сте ожалошћени због губитка неког вољеног: Да ли је нормално да тако жалим? Како могу живети са својом тугом? Шта могу учинити други да ми помогну да се с тим суочим? Како ја могу помоћи другима који су ожалошћени? И најважније, Шта Библија каже о сигурној нади за умрле? Да ли ћу икада поново видети моје вољене? И где?