1-3. (a) Koji dar nam je Jehova dao i kako se može desiti da ga neprimereno koristimo? (b) Kako treba da koristimo dar govora da bismo ostali pod okriljem Božje ljubavi?

KAKO bi se osećao kada bi video da neko uopšte ne ceni poklon koji je od tebe dobio kao znak ljubavi i pažnje? Recimo da si nekome poklonio automobil i da si kasnije saznao da ga je bahato vozio i drugima pričinio štetu. Zar ne bi bio razočaran?

² Sposobnost govora je dar od Jehove, od koga dolazi „svaki dobar dar i svaki savršen poklon“ (Jakovljeva 1:17). Taj dar po kome se ljudi razlikuju od životinja pruža nam mogućnost da drugima izrazimo ne samo svoje misli već i osećanja. Međutim, kao što neko može bahato voziti automobil, tako neko može neprimereno koristiti ovaj dar. Koliko je Jehova samo razočaran kada nepromišljenim rečima drugima nanosimo bol!

³ Da bismo ostali pod okriljem Božje ljubavi, taj dar moramo koristiti onako kako je on nameravao. Jehova je jasno rekao kakve reči su mu ugodne. U njegovoj Reči piše sledeće: „Nikakva ružna reč da ne izlazi iz vaših usta, nego samo ona koja je dobra, da prema potrebi izgrađuje druge i da bude na korist onima koji je slušaju“ (Efešanima 4:29).  Pogledajmo sada zašto treba da vodimo računa o tome šta pričamo, kakve reči ne smemo da koristimo i kako možemo govoriti ono što je dobro i što „izgrađuje druge“.

4, 5. Kako neke biblijske poslovice opisuju moć koju imaju reči?

⁴ Prvi i veoma važan razlog zašto treba da pazimo na svoje reči leži u tome što reči imaju veliku moć. Poslovice 15:4 kažu: „Blag jezik drvo je života, a izopačenost njegova slama duh.“ Blage i umirujuće reči mogu ohrabriti osobu koja ih sluša. Za razliku od toga, grube reči mogu slomiti čoveka. Zato se zaista može reći da naše reči mogu nekoga da povrede ili da ga okrepe (Poslovice 18:21).

⁵ Još jedna poslovica slikovito opisuje kakvu moć imaju reči, kad kaže: „Neko ko nepromišljeno govori kao da mačem probada“ (Poslovice 12:18). Nepromišljene reči izgovorene u naletu emocija mogu naneti duboke rane i pokvariti dobre odnose. Da li je ikada neka oštra reč poput mača probola tvoje srce? S druge strane, ta ista poslovica kaže:  „Jezik je mudrih lek.“ Promišljene reči osobe koja se vodi Božjom mudrošću mogu zalečiti bolno srce i popraviti odnose. Da li si nekada osetio isceljujuću moć ljubaznih reči? (Pročitati Poslovice 16:24.) Pošto znamo da ono što govorimo zaista utiče na druge, sigurno želimo da ih svojim rečima krepimo, a ne da ih povređujemo.

6. Zašto nije lako zauzdati svoj jezik?

⁶ Međutim, koliko god da se trudimo, mi ne možemo u potpunosti kontrolisati svoj jezik. Zato je drugi razlog zbog kog treba da pazimo na svoje reči to što nas greh i nesavršenost navode da neprimereno koristimo svoj jezik. Reči izviru iz srca, a „čovekovo srce sklono [je] zlu“ (Postanak 8:21; Luka 6:45). Dakle, nije uopšte lako zauzdati svoj jezik. (Pročitati Jakovljevu 3:2-4.) Premda ga ne možemo savršeno kontrolisati, možemo raditi na tome da se popravimo. Baš kao što plivač koji pliva uzvodno mora da se bori s rečnom strujom, tako i mi moramo da se borimo sa urođenom sklonošću da svoj jezik koristimo na neprimeren način.

7, 8. U kojoj meri smo odgovorni pred Jehovom za svoje reči?

⁷ Treći razlog zbog kog treba da pazimo na naše reči leži u tome što smo pred Jehovom odgovorni za ono što kažemo. Način na koji koristimo svoj jezik utiče ne samo na naš odnos s drugim ljudima već i na naš odnos s Jehovom. U Jakovljevoj poslanici 1:26 piše: „Ako neko misli da je pobožan, a ne obuzdava svoj jezik, nego obmanjuje svoje srce, njegovo obožavanje je uzaludno.“ Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, naše reči neminovno utiču na to kako Jehova procenjuje našu službu. Ako ne obuzdavamo svoj jezik i ako koristimo grube i otrovne reči, sve ono što činimo da bismo služili  Bogu može biti bezvredno u njegovim očima. Zar to nije nešto o čemu treba da ozbiljno razmislimo? (Jakovljeva 3:8-10).

⁸ Dakle, očigledno imamo čvrste razloge da pazimo kako koristimo svoj dar govora. Pre nego što razmotrimo kako svojim rečima možemo pozitivno uticati na druge, pogledajmo kakvih reči nipošto ne sme da bude u životu pravih hrišćana.

9, 10. (a) Kakve reči su postale sastavni deo života ljudi u današnjem svetu? (b) Zašto ne smemo koristiti prostačke reči? (Videti i fusnotu.)

⁹ Prostačke reči. Psovke, vulgarne reči i mnogi drugi oblici nepristojnog izražavanja predstavljaju sastavni deo života ljudi u današnjem svetu. Mnogi koriste vulgarne uzrečice da bi istakli ono što govore ili da bi nadomestili ionako siromašan fond reči. Da bi nasmejali ljude, komičari često koriste vulgarne reči aludirajući na seks. Međutim, nepristojne reči nisu nešto čemu se treba smejati. Pre oko 2 000 godina, apostol Pavle koji je bio nadahnut Božjim duhom dao je savet hrišćanima u Kolosima da odbace „prostačke reči“ (Kološanima 3:8). A skupštini u Efesu rekao je da „prostačke šale“ spadaju u ono što ne sme ni da se ’spominje‘ među pravim hrišćanima (Efešanima 5:3, 4).

¹⁰ Jehovi su odvratne prostačke reči. Odvratne su i onima koji ga vole. U suštini, iz ljubavi prema Jehovi mi ne koristimo takve reči. Kada je naveo „dela tela“, Pavle je spomenuo i ’nečistoću‘, što se može odnositi i na nečistoću u govoru (Galatima 5:19-21). To je ozbiljna stvar. Neko može biti isključen iz skupštine ako uprkos tome što je više  puta dobio savet i dalje bez kajanja koristi vulgarne i prostačke reči. *

11, 12. (a) Kada razgovor o drugima postaje štetan? (b) Zašto oni koji služe Jehovi ne smeju da kleveću druge?

¹¹ Ogovaranje i klevetanje. Ljudi vole da pričaju o drugima i o tome šta se dešava u nečijem životu. Ima li tu nečeg lošeg? Nema, ukoliko se radi o bezazlenom razgovoru u kome razmenjujemo pozitivne ili korisne informacije, kao na primer ko se krstio ili kome je potrebna neka reč ohrabrenja. Hrišćani u prvom veku bili su zainteresovani jedni za druge i razmenjivali su primerene informacije o suvernicima (Efešanima 6:21, 22; Kološanima 4:8, 9). Međutim, razgovor o drugima može biti štetan ukoliko se izvrću činjenice ili otkrivaju poverljive stvari. Što je još ozbiljnije, takav razgovor može voditi do klevetanja koje nikome ne donosi nikakvo dobro. Prema jednom rečniku, kleveta je ’zlonamerna laž, izmišljotina kojom se želi narušiti nečiji ugled, ukaljati nečija čast‘. Na primer, fariseji su oklevetali Isusa da bi mu narušili ugled (Matej 9:32-34; 12:22-24). Klevetanje često izaziva svađe (Poslovice 26:20).

¹² Jehova ne prelazi olako preko toga što neki svoj dar govora koriste da bi klevetali druge ili stvarali razdor. On mrzi one koji izazivaju „svađu među braćom“ (Poslovice 6:16-19). Grčka reč prevedena kao „klevetnik“ glasi diabolos, a njome se  označava i Satana. On je „Ðavo“, zla osoba koja kleveće Boga (Otkrivenje 12:9, 10). Sigurno ne želimo da pričamo nešto što bi nas u stvari poistovetilo s Ðavolom. U skupštini ne sme biti klevetanja jer ono stvara „prepirke“ i „podele“ koje spadaju u dela tela (Galatima 5:19-21). Prema tome, pre nego što prenesemo neku novost o nekome, zapitajmo se: ’Da li je to stvarno tačno? Da li bi bilo dobro da to prenesemo? Da li je neophodno ili korisno da to nekome kažemo?‘ (Pročitati 1. Solunjanima 4:11.)

13, 14. (a) Kako pogrdne reči deluju na one koji ih slušaju? (b) Zašto se osoba koja ima naviku da namerno vređa i ponižava druge nalazi u opasnoj situaciji?

¹³ Pogrdne reči. Kao što smo ranije već zapazili, rečima možemo povrediti druge. Mora se priznati da zbog ljudske nesavršenosti svi mi ponekad kažemo nešto zbog čega kasnije žalimo. Međutim, Biblija nas upozorava na jedan način izražavanja za koji apsolutno nema mesta u hrišćanskom domu ili u skupštini. Apostol Pavle je opomenuo hrišćane: „Neka se sva zlobna gorčina i gnev i srdžba i vika i pogrdan govor ukloni od vas“ (Efešanima 4:31). Pogrdne reči, uključujući i pogrdna imena, uvrede, grube i neprestane zamerke, povređuju ljudsko dostojanstvo zbog čega se čovek oseća bezvrednim. Deca su posebno osetljiva na takve reči (Kološanima 3:21).

¹⁴ Biblija najoštrije osuđuje naviku da svojim rečima namerno vređamo i ponižavamo druge. Osoba koja ima običaj da tako govori dovodi sebe u opasnu situaciju jer može biti isključena iz skupštine ukoliko ne prihvata savet koji je više puta dobila. Ako se ne promeni, mogla bi izgubiti i mogućnost da živi u novom svetu (1. Korinćanima 5:11-13; 6:9, 10). Prema tome, sigurno ne možemo  ostati pod okriljem Božje ljubavi ako imamo naviku da govorimo ono što je loše, netačno ili neljubazno. Takve reči jednostavno razaraju druge.

15. Kakav govor „izgrađuje druge“?

¹⁵ Kako dar govora možemo koristiti u skladu s onim što je Jehova nameravao? Setimo se da nas Božja Reč podstiče da govorimo ono što je dobro i što ’izgrađuje druge‘ (Efešanima 4:29). Jehova je zadovoljan kada naše reči izgrađuju, ohrabruju i jačaju druge. Međutim, da bi naše reči bile takve, najpre treba da razmišljamo o onome što ćemo reći. U Bibliji nisu postavljena neka pravila kojih treba da se držimo, niti se u njoj nalazi neki spisak onoga što spada u „zdrav govor“ (Titu 2:8). Da bi naše reči ’izgrađivale druge‘, treba da imamo na umu tri jednostavna ali važna faktora koji karakterišu govor koji izgrađuje: primerenost, istinitost i ljubaznost. Imajući to u mislima, razmotrimo nekoliko specifičnih primera govora koji nas izgrađuje. (Videti okvir „ Da li moje reči izgrađuju druge?“)

16, 17. (a) Zašto treba da pohvaljujemo druge? (b) Koje prilike imamo da pohvalimo druge u skupštini i u porodici?

¹⁶ Iskrena pohvala. I Jehova i Isus znaju da postoji potreba da se drugima upute reči pohvale i priznanja (Matej 3:17; 25:19-23; Jovan 1:47). Trebalo bi da i mi kao pravi hrišćani iskreno pohvaljujemo druge. Zašto? Poslovice 15:23 kažu: „Reč u pravo vreme — kako je dobra!“ Zato se pitajmo: ’Kako se osećamo kad nas neko iskreno pohvali? Zar nismo srećni zbog toga i zar nas to ne ohrabruje?‘ U stvari, iskrene reči pohvale stavljaju nam do znanja da nas je neko primetio, da je nekome stalo do nas  i da je ono što smo uradili vredno uloženog truda. Takve reči grade naše samopoštovanje i podstiču nas da budemo još vredniji. Budući da nam je drago kada nas neko pohvali, zar ne bi trebalo da se potrudimo da i mi pohvalimo druge? (Pročitati Mateja 7:12.)

¹⁷ Potrudimo se da nam pređe u naviku da zapažamo dobre osobine kod drugih i zatim da ih pohvalimo za to. Možda smo na sastanku čuli dobar govor, zapazili neku mladu osobu koja se trudi da ostvari neke duhovne ciljeve ili smo primetili nekog starijeg ko redovno dolazi na sastanke iako mu zbog poodmaklih godina to nije lako. Iskrena reč pohvale može dirnuti srce te osobe i ohrabriti je da i dalje odlučno služi Jehovi. Muž i žena takođe treba jedno drugom da upućuju iskrene reči pohvale i cenjenja (Poslovice 31:10, 28). Posebno je važno da deca osete da im roditelji poklanjaju pažnju i da su ponosni na njih. Za dete su pohvala i izrazi cenjenja isto što i sunce i voda za biljku. Roditelji, tražite prilike da pohvalite svoju decu za dobre osobine i trud. To će im uliti hrabrost i samopouzdanje i podstaći ih da se još više trude da čine ono što je dobro.

18, 19. Zašto treba da damo sve od sebe da utešimo suvernike i kako to možemo činiti?

¹⁸ Uteha. Jehova istinski brine za ’ponizne‘ i one kojima je ’srce slomljeno‘ (Isaija 57:15). Njegova Reč nas podstiče da ’tešimo jedni druge‘ i da ’tešimo potištene‘ (1. Solunjanima 5:11, 14). Budimo sigurni da Bog zapaža i ceni to što se trudimo da utešimo suvernike koje pritiska tuga.

¹⁹ Šta onda možemo reći nekom suverniku koji je obeshrabren ili potišten? Nemoj misliti da  moraš da rešiš problem koji ta osoba ima. Jednostavne reči su u mnogim slučajevima od najveće pomoći. Uveri potištenu osobu da ti je stalo do nje. Predloži da se zajedno pomolite i usrdno moli Jehovu da pomogne toj osobi da shvati koliko je vole i suvernici i on sam (Jakovljeva 5:14, 15). Uveri je da je potrebna drugima u skupštini i da je oni cene (1. Korinćanima 12:12-26). Pročitaj neki ohrabrujući stih iz Biblije koji govori o tome da se Jehova zaista brine za nju lično (Psalam 34:18; Matej 10:29-31). Ako izdvojimo vreme da uputimo neku ’dobru reč‘ osobi koja je klonula duhom i ako govorimo od srca, sigurno ćemo joj pomoći da se oseća voljeno i cenjeno. (Pročitati Poslovice 12:25.)

20, 21. Šta savet čini dobrim?

²⁰ Dobri saveti. Svima nama je s vremena na vreme potreban savet zato što smo nesavršeni. Biblija nas podstiče sledećim rečima: „Poslušaj savet i prihvati ukor, da bi posle bio mudar“ (Poslovice 19:20). Nisu samo starešine zadužene da daju savete. Roditelji treba da savetuju svoju decu (Efešanima 6:4). Starije sestre ponekad treba da posavetuju mlađe žene (Titu 2:3-5). Ljubav prema  bližnjima podstiče nas da im damo savet, ali tako da se ne osećaju utučeno. Šta nam može pomoći da damo takav savet? Razmotrimo tri faktora koja savet čine dobrim: stav i motiv onoga ko daje savet, osnova za savet i način na koji se on daje.

²¹ Koliko će savet biti dobar i koristan zavisi prvenstveno od onoga ko ga daje. Zapitajmo se: ’Kada meni lično nije teško da prihvatim savet?‘ Sigurno nam je lakše da prihvatimo savet kada znamo da je onome ko nam daje savet stalo do nas, da nam to ne govori zato što je ljut niti zato što ima neke skrivene motive. Zar ne bi onda trebalo da i mi imamo takav stav i motiv kad nekome dajemo savet? Kao drugo, dobar savet treba da bude zasnovan na Božjoj Reči (2. Timoteju 3:16). Bilo da citiramo direktno iz Biblije ili ne, ona treba da bude osnova svakog saveta koji dajemo. Zato starešine treba da paze da drugima ne nameću svoje lično gledište, niti da izvrću ono što Biblija kaže kako bi izgledalo da ona podupire njihova lična gledišta. I kao treće, savet treba dati na pravi način. Lakše je prihvatiti savet koji je izgovoren na ljubazan način i koji ne ruši dostojanstvo osobe kojoj je upućen (Kološanima 4:6).

22. Kako ćeš koristiti svoj dar govora?

²² Nema sumnje da je govor dragocen dar od Boga. Ljubav prema Jehovi treba da nas podstakne da ispravno koristimo taj dar. Nemojmo zaboraviti da naše reči snažno deluju na druge — mogu da ih izgrade ili da ih slome. Trudimo se onda da taj dar koristimo onako kako je to Jehova nameravao — da ’izgrađujemo druge‘. Tada će naše reči biti blagoslov za one koji nas okružuju i pomoći će nam da ostanemo pod okriljem Božje ljubavi.