Зашто сам баш ја толико болестан?
8
Зашто сам баш ја толико болестан?
„Када си млад, мислиш да си непобедив. А када се одједном озбиљно разболиш, све се сруши. Осећаш да си остарио преко ноћи“ (Џејсон)
КАДА је имао 18 година, Џејсон је сазнао да има Кронову болест, исцрпљујуће и мучно обољење цревног тракта. Можда и ти патиш од неке хроничне болести или поремећаја. Чак и радње које су за многе потпуно нормалне — као што су одевање, узимање оброка или одлазак у школу — могу изискивати јако много напора.
Неки хроничан здравствени проблем може те навести да се осећаш као у кавезу и да ти је слобода ограничена. Можеш бити и усамљен. Можда се чак почнеш питати да ли си учинио нешто погрешно у Божјим очима или те је Он изложио неком посебном испиту вере. Међутим, Библија каже: „Бог [се] не може искушавати злим стварима нити он икога злом искушава“ (Јаков 1:13). Болест је једноставно део несавршеног људског живота и све нас погађају „време невоље и непредвиђени догађаји“ (Проповедник 9:11).
На сву срећу, Јехова Бог је обећао један нови свет у ком „нико од становника неће рећи: ’Болестан сам‘“ (Исаија 33:24). Чак и они који су умрли биће ускрснути, тако да ће и они моћи да уживају у том новом свету (Јован 5:28, 29). Али, како у међувремену можеш учинити најбоље у оквиру својих граница?
Труди се да имаш ведар поглед на живот. Библија каже: „Весело срце делује добро као лек“ (Пословице 17:22). Неки можда мисле како смех и радост нису прикладни кад је неко озбиљно болестан. Али прикладан хумор и пријатно друштво могу ти окрепити ум и ојачати жељу за животом. Зато размишљај шта можеш учинити да би у свој живот унео више радости. Сети се да радост потиче од Бога, да је она део плода Божјег духа (Галатима 5:22). Тај дух ти може помоћи да уз извесну меру радости подносиш своју болест (Псалам 41:3).
Постављај реалне циљеве. „Мудрост је код скромних“, каже Библија (Пословице 11:2). Скромност ће ти помоћи да не будеш ни непромишљен нити претерано опрезан. На пример, уколико твоје стање то дозвољава, одговарајућа физичка активност може ти помоћи да се осећаш боље. Зато медицинске установе често нуде физиотерапијске програме за младе пацијенте. У многим случајевима, одговарајуће вежбање не само што повољно утиче на физичко стање већ и на дух. Суштина је у томе да искрено процениш своју ситуацију и поставиш реалне циљеве.
Научи да се добро поставиш у друштву. Шта ако неко каже нешто непромишљено на рачун твог стања? Библија каже: „Не узимај к срцу сваку реч коју људи кажу“ (Проповедник 7:21). Понекад је најбоље да такве речи игноришеш. Или можда можеш спречити да до тога дође. Како? На пример, ако си везан за инвалидска колица и приметиш да је другима око тебе непријатно, покушај да их опустиш и да им покажеш да се не плашиш да причаш о свом стању. Уколико желиш, и мислиш да је на месту, можда можеш кратко објаснити због чега си у колицима.
Не предај се. Када је доживљавао велику патњу, Исус се молио Богу, поуздао се у њега и усредсредио на своју радосну будућност, а не на бол (Јеврејима 12:2). Он је много научио из свог тешког искуства (Јеврејима 4:15, 16; 5:7-9). Прихватио је помоћ и охрабрење (Лука 22:43). Усмерио се на добробит других, а не на своју невољу (Лука 23:39-43; Јован 19:26, 27).
Он ’брине за тебе‘
Немој да мислиш да си због свог здравственог проблема, ма какав он био, мање вредан у Божјим очима. Управо супротно, Јехова сматра да су они који се труде да му угоде драгоцени и вредни (Лука 12:7). ’Он брине за тебе‘ као појединца и срећан је што можеш да му служиш — упркос својој болести или хендикепу (1. Петрова 5:7).
Зато не допусти да те страх или несигурност зароби тако да не учиниш оно што желиш и што треба да учиниш. Увек се ослањај на Јехову. Он разуме твоје потребе и твоја осећања. Поред тога, он ти може пружити ’изузетну снагу‘ да би могао издржати (2. Коринћанима 4:7). С временом ћеш можда и ти имати оптимистичан став попут Тимотеја, коме је када је имао 17 година, постављена дијагноза синдрома хроничног умора. Он каже: „Према 1. Коринћанима 10:13, Јехова неће дозволити да трпимо више него што можемо. Ако је Јехова уверен да се ја могу изборити с овом кушњом, ко сам ја да сумњам у то?“
Уколико је болестан неко кога познајеш
Шта ако си ти здрав, али познајеш некога ко је болестан или пати од неког озбиљног хендикепа? Како му можеш помоћи? Кључ је у томе да покажеш ’саосећање и нежну самилост‘ (1. Петрова 3:8). Пробај да разумеш кроз шта он пролази. Гледај на проблем његовим очима, а не својим. Нина, која је рођена са спином бифидом, болешћу кичменог стуба, каже: „Пошто је моје тело мало и везана сам за инвалидска колица, неки са мном разговарају као с дететом, а то ме понекад обесхрабрује. С друге стране, неки седну да би са мном разговарали, тако да ми буду у висини очију. То ми много значи!“
Уколико гледаш иза здравственог проблема оних који су болесни, видећеш да су умногоме слични теби. Размисли само, ти имаш могућност да онима који су болесни даш неки ’духовни дар‘ у виду лепих речи! Када то чиниш, и ти ћеш бити благословљен јер ћете се ’узајамно охрабрити‘ (Римљанима 1:11, 12).
ВИШЕ О ОВОЈ ТЕМИ У 1. ТОМУ, 13. ПОГЛАВЉУ
КЉУЧНИ СТИХ
„Тада... Нико од становника неће рећи: ’Болестан сам‘“
САВЕТ ПЛУС
Информисаност смањује страх од непознатог. Зато сазнај што више можеш о свом стању. Постављај доктору специфична питања уколико ти нешто није јасно.
ДА ЛИ СИ ЗНАО... ?
Твоја болест односно хендикеп нису Божја казна. То је само последица несавршености коју смо сви наследили од Адама (Римљанима 5:12).
ВРЕМЕ ЈЕ ЗА АКЦИЈУ!
Сачуваћу оптимизам упркос својој болести односно ограничењу тако што ћу ․․․․․
Један реалан циљ би могао бити ․․․․․
Уколико неко нешто увредљиво прокоментарише на рачун мог стања и изгледа, поступићу на следећи начин ․․․․․
Шта бих о овој теми волео да питам родитеље ․․․․․
ШТА БИ РЕКАО?
● Како би информације из овог поглавља могао употребити да помогнеш некоме ко пати од неког озбиљног хендикепа или хроничне болести?
● Уколико ти имаш неку хроничну болест, о којим добрим стварима можеш размишљати како би учинио најбоље што можеш у оквиру својих граница?
● Како знаш да патња није знак Божјег неодобравања?
[Оквир/Слика на 75. страни]
ДАСТИН, 22:
„Плакао сам у мајчином наручју када сам сазнао да ћу бити везан за инвалидска колица. Имао сам само осам година.
Имам мишићну дистрофију. Не могу сам да се обучем, да се окупам нити да једем. Не могу уопште да подигнем руке. Па ипак, мој живот је испуњен и срећан и има пуно тога што ми значи. Редовно идем у службу и служим у скупштини као слуга помоћник. Не мислим да је живот за мене тешка борба. У служби за Јехову увек има шта да се ради и радосно ишчекује. Поред тога, једва чекам Божји нови свет где ћу ’скакати као јелен‘“ (Исаија 35:6).
[Оквир/Слика на 75. страни]
ТОМОКО, 21:
„Када сам имала свега четири године, доктор ми је рекао: ’Мораћеш узимати инјекције инсулина до краја свог живота.‘
За дијабетичаре је прави изазов контролисати ниво шећера у крви. Често не могу да једем када ми се једе или морам да једем онда када ми се не једе. До данас сам примила 25 000 инјекција и зато имам задебљања по рукама и бутинама. Али родитељи су ми помогли да учиним најбоље што могу у својим околностима. Увек су били ведри и позитивни и васпитавали су ме да ценим духовне вредности. Јехова ми је много помагао. Када ми је здравље то допустило, одлучила сам да своју захвалност покажем тако што сам започела с пуновременом службом.“
[Оквир/Слика на 76. страни]
ЏЕЈМС, 18:
„Људи не знају како да се поставе према неком ко изгледа другачије, попут мене.
Имам редак поремећај патуљастог раста. Људи велики нагласак стављају на изглед, тако да се увек морам трудити да покажем да нисам дете с дубоким гласом. Уместо да будем покуњен због онога што нисам, трудим се да се концентришем на оно што јесам. Радујем се животу. Проучавам Библију и молим се Јехови за подршку. Породица је увек уз мене да ме охрабри. Радосно ишчекујем време када ће Бог уклонити све болести. У међувремену, живим са својим поремећајем и не дозвољавам да он постане центар мог живота.“
[Оквир/Слика на 76. страни]
ДАНИТРИЈА, 16:
„Знала сам да нешто није у реду јер је чак и обично узимање чаше воде постало веома болно.
Имати фибромијалгију значи живети с дословним и симболичним болом. Као тинејџерка, желим да будем као и моји другови, али све је много теже него што је некад било. Чак и кад идем на спавање, потребна ми је вечност да бих заспала! Па ипак, уз Јеховину помоћ могу учинити много тога упркос свом здравственом проблему. Чак сам проширила своју службу и била помоћни пионир. Било је тешко, али сам успела. Трудим се да дам све од себе. Морам да ослушкујем своје тело и да не идем преко својих граница. Уколико ја то сметнем с ума, ту је увек мама да ме подсети!“
[Оквир/Слика на 77. страни]
ЕЛИСИЈА, 20:
„Некад сам била одликаш. Сада ми је тешко да прочитам и најобичнију реченицу, и због тога сам понекад очајна.
Синдром хроничног умора отежава чак и једноставне активности. Често не могу чак ни из кревета. Па ипак, не допуштам својој болести да остави трајан печат на мојој личности. Сваки дан читам Библију, чак и ако то значи само неколико стихова или да ми неко из породице чита. Веома сам захвална својој породици на подршци. Тата је чак одустао од једног задужења на конгресу како би ми помогао да и ја присуствујем. Никада се није жалио. Рекао је да је за њега највећа част што може бринути о својој породици.“
[Оквир/Слика на 77. страни]
КАЦУТОШИ, 20:
„Изненада, сав у паници, ја почињем да вриштим и да се страшно тресем, чак бацајући и разбијајући ствари око себе.
Имам епилепсију од своје пете године. Напади се могу појавити и до седам пута месечно. Треба да узимам лекове сваки дан, и због тога се лако умарам. Али трудим се да размишљам о другима, а не о себи. У мојој скупштини има два пуновремена објавитеља мојих година који су ми велика подршка. Када сам завршио школу, повећао сам учешће у служби. Епилепсија подразумева свакодневну борбу. Али када ми дође ’жута минута‘, трудим се да се одмарам. Већ следећег дана, не гледам више тако црно.“
[Оквир/Слика на 78. страни]
МАТЕЈ, 19:
„Тешко је задобити поштовање вршњака ако се не уклапаш у њихово схватање ’нормалног‘.
Волео бих да се бавим спортом, али не могу. Имам церебралну парализу, тако да чак и ходање за мене представља терет. Међутим, не размишљам о оном што не могу. Заокупљен сам активностима које могу да обављам, као што је читање. Дворана Краљевства је место где могу бити оно што јесам, без страха шта ће други мислити о мени. Такође је утешно знати да ме Јехова воли због оног што сам изнутра. У ствари, не мислим о себи да сам инвалид. Гледам на себе као на неког ко мора да се избори с неким посебним и јединственим проблемом.“
[Оквир/Слика на 78. страни]
МИКИ, 25:
„Некада сам се бавила спортом. А онда, док сам још била тинејџерка, изгледало је као да сам преко ноћи остарила.
Имам урођену срчану ману због које зид између леве и десне преткоморе не функционише нормално, што значи да имам рупу у срцу. Симптоми су се почели јављати док сам била тинејџерка. Имала сам операцију, али чак и сада, после шест година, и даље се лако замарам и имам хроничне главобоље. Зато себи постављам циљеве које могу остварити. На пример, могу да служим као општи пионир, што углавном постижем путем писања писама и сведочењем путем телефона. Надаље, моја болест ми је помогла да код себе изградим особине које раније нисам имала, као што су дуготрпљивост и скромност.“
[Слика на 74. страни]
Неки хроничан здравствени проблем може те навести да се осећаш као у кавезу — али Библија пружа наду у ослобођење
