„Еволуција је једнако непобитна чињеница као и Сунчева топлота“, тврди професор Ричард Докинс, истакнути научник на пољу еволуције.¹⁶ Наравно, експерименти и наша запажања показују да Сунце емитује топлоту. Али, да ли експерименти и наша запажања исто тако неоспорно потврђују и теорију еволуције?

Пре него што се одговори на ово питање, треба нешто разјаснити. Многи научници су запазили да се код потомства живих бића с временом могу јавити врло мале промене. На пример, селективним укрштањем паса с временом се може добити потомство које има краће ноге или дужу длаку него његови преци. a Неки научници су те незнатне промене назвали микроеволуцијом.

Међутим, еволуционисти тврде да је низ малих, постепених промена током милијарди година довео до великих промена које су биле неопходне да би од риба настали водоземци и од мајмуноликих створења људи. Те велике, хипотетичке промене називају се „макроеволуцијом“.

 На пример, Чарлс Дарвин је научавао да мале промене које можемо видети указују да су могуће и далеко веће промене — које нико до сада није видео.¹⁷ Он је сматрао да је путем ’крајње незнатних промена‘, током изузетно дугог периода, неколико првобитних једноставних животних облика еволуирало у милионе животних облика на Земљи.¹⁸

Ова тврдња многима звучи разумно. Они размишљају: ’Ако се унутар једне врсте могу одвијати мале промене, зашто еволуција не би довела до великих промена током дугог периода?‘ b Међутим, еволуција се заправо заснива на три претпоставке. Осмотримо сваку од њих.

1. претпоставка. Мутације пружају генетски материјал потребан за настанак нових врста. Теорија макроеволуције се заснива на тврдњи да путем мутација, то јест случајних промена у генетском коду биљака и животиња, могу настати не само нове врсте већ и потпуно нове породице биљака и животиња.¹⁹

Чињенице. Многа обележја биљака и животиња одређена су упутствима која се налазе у њиховом генетском коду, запису који се налази у једру сваке ћелије. c Истраживачи су установили да мутације могу изазвати промене код потомства биљака и животиња. Међутим, да ли мутације заиста доводе до настанка потпуно нових врста? Шта се утврдило након целог века истраживања на пољу генетике?

Крајем 1930-их, научници су са одушевљењем прихватили једну нову идеју. Наиме, већ тада су мислили да нове врсте биљака могу настати природном селекцијом, то јест процесом у ком организми који су најбоље прилагођени околини имају највише изгледа да опстану и размножавају се. Та селекција би укључивала добијање најбоље врсте из низа случајних мутација. Стога су сматрали да би требало да човек, вршећи селекцију мутација, то учини још ефикасније. „Међу већином биолога и генетичара, а нарочито међу узгајивачима биљака и животиња, завладала је права еуфорија“, рекао је Волф-Екехард Лениг, научник са Института за гајење биља Макс Планк у Немачкој. d Шта је био повод за ту еуфорију? „Ти истраживачи су сматрали да је  дошло време да се традиционалне методе гајења биљака и животиња потпуно измене. Веровали су да би изазивањем и селекцијом корисних мутација могли да створе нове, боље биљне и животињске врсте“, изјавио је Лениг, који је провео око 30 година проучавајући мутације на генима биљака.²⁰ У ствари, неки су се надали да ће створити потпуно нове врсте.

Научници из Сједињених Држава, Азије и Европе отпочели су скупа истраживања, користећи методе за које се веровало да ће убрзати ток еволуције. Шта је постигнуто након више од 40 година интензивног истраживања? „Упркос огромним трошковима“, каже истраживач Петер фон Зенгбуш, „покушаји да се плодније биљке добију помоћу зрачења [да би се изазвале мутације] углавном су били безуспешни.“²¹ Поменути научник Лениг је рекао: „До 1980-их, оптимизам и еуфорија међу научницима претворили су се у опште разочарање. У западним земљама одустало се од методе мутацијског узгајања као засебне врсте истраживања. Скоро сви мутирани облици... угинули су или су били слабији од варијетета који су настали у природи.“ e

Осим тога, око 100 година истраживања на пољу мутација и 70 година интензивног проучавања мутацијског узгајања помогли су научницима да увиде да ли овим путем могу настати нове врсте. Након разматрања доказа, Лениг је закључио: „Мутације не могу да претворе једну [биљну или животињску] врсту у другу, потпуно нову. Овај закључак је у складу са свим другим резултатима истраживања на пољу мутација током 20. века, као и са законима вероватноће.“

Према томе, да ли мутације могу довести до тога да једна врста еволуира у сасвим нову врсту? Расположиви докази кажу да не могу. Лениг је на основу својих истраживања утврдио да „јасно дефинисане врсте имају границе које се не могу уклонити нити прекорачити путем случајних мутација“.²²

Размотримо шта то заправо значи. Ако врхунски научници нису успели да створе нове врсте, зар би се то могло десити само од себе без учешћа неке интелигенције? Ако истраживања показују да се нове врсте не могу развити из постојећих путем мутација, како је онда могло доћи до макроеволуције?

2. претпоставка. Природна селекција води до настанка нових врста. Дарвин је сматрао да ће на основу процеса који је назвао природна селекција опстати животни облици који су најприлагођенији средини, док ће они мање прилагођени на крају изумрети. Данашњи еволуционисти научавају да су се поједине врсте прошириле по свету и постале изоловане, а затим да су у процесу природне селекције опстале само оне јединке које су се путем генетских мутација најбоље прилагодиле новој средини. Еволуционисти сматрају да су те изоловане групе јединки с временом еволуирале у потпуно нове врсте.

Чињенице. Као што је претходно речено, истраживања јасно показују да потпуно нове врсте биљака и животиња не могу настати путем мутација. Међутим, чиме еволуционисти подупиру тврдњу да се природном селекцијом издвајају корисне мутације како би дошло до стварања нових врста? У брошури коју је 1999. објавила америчка Национална академија наука указује се на „13 врста зеба које је Дарвин проучавао  на Галапагос острвима, а које су сада познате као Дарвинове зебе“.²³

Током 70-их година прошлог века, група истраживача, коју су предводили Питер и Роузмери Грант са Универзитета Принстон, почела је да проучава те зебе. Они су открили да је након годину дана суше на тим острвима преживело више зеба с мало већим кљуном него оних које су имале мањи кљун. Пошто су величина и облик кљуна једна од главних одлика по којој се ових 13 врста зеба распознаје, сматрало се да су та открића значајна. „Питер и Роузмери Грант су закључили“, наставља се у наведеној брошури, „да би се, у случају да на овим острвима суша избије једном у 10 година, нова врста зебе могла појавити већ за око 200 година.“²⁴

Међутим, у поменутој брошури није речено да су у годинама које су уследиле након суше, у популацији зеба поново почеле да доминирају птице с мањим кљуном. Истраживачи су утврдили да је с променом климатских услова на острву, годину дана било више зеба с већим кљуном, али да је касније било обрнуто. Они су такође запазили да су се неке различите „врсте“ зеба укрштале и да је њихово потомство преживљавало успешније него родитељи. Такође су закључили да би, у случају да се то укрштање настави, могло доћи до стапања двеју „врста“ у једну.²⁵

Дакле, да ли природна селекција води до настанка потпуно нових врста? Пре више деценија, еволуциони биолог Џорџ Кристофер Вилијамс почео је да доводи у питање да ли природна селекција може постићи тако нешто.²⁶ Џефри Шварц, теоретичар еволуције, написао је 1999. да природна селекција можда помаже врстама да се прилагоде променљивим условима живота, али не ствара ништа ново.²⁷

Управо тако, Дарвинове зебе не постају „ништа ново“. Оне су и даље зебе. А чињеница да међу њима долази до укрштања доводи у питање методе које неки еволуционисти користе да би дефинисали појам врсте. Осим тога, овај пример показује да чак и најугледније  научне установе нису обавезно објективне у изношењу доказа.

3. претпоставка. Фосилни запис потврђује макроеволуционе промене. Читањем споменуте брошуре америчке Националне академије наука стиче се утисак да фосили које су научници пронашли пружају довољно доказа у прилог макроеволуцији. У тој брошури пише: „Пронађено је толико много прелазних облика између риба и водоземаца, између водоземаца и гмизаваца, између гмизаваца и сисара, као и предака примата, да је често тешко утврдити када се тачно десио прелаз из једне у другу врсту.“²⁸

Чињенице. Премда звучи уверљиво, ова изјава у наведеној брошури прилично изненађује. Зашто? Велики поборник еволуције Најлс Елдриџ признаје да фосилни запис не само што показује да није дошло до постепених промена већ и да током дугог временског периода „код већине врста није било готово никаквих еволуционих промена“. f²⁹

До данас су научници из целог света ископали и пописали око 200 милиона великих фосила, као и милијарде малих фосила. Многи истраживачи се слажу да тај огроман и детаљан запис показује да су се све главне групе животиња појавиле изненада и остале практично непромењене, док су многе врсте нестале исто тако изненадно као што су се и појавиле.

Зашто многи истакнути еволуционисти упорно тврде да је макроеволуција чињеница? Утицајни еволуциониста Ричард Ливонтин отворено је рекао да су многи научници спремни да прихвате неутемељене научне тврдње због једне „важније преданости, преданости материјализму“. g Многи научници одбацују и саму помисао да постоји мудар Творац јер, према Ливонтиновим речима, „наука не жели да прихвати ни најмању могућност да Бог постоји“.³⁰

У вези с тим, у часопису Scientific American цитирана је изјава социолога Роднија Старка који је рекао: „Већ 200 година се стално наглашава да ако желите да будете научник, не смете дозволити да на вас утиче религија.“ Затим је додао да се у научним институтима „религиозне особе не усуђују да говоре о Богу“.³¹

Да бисте прихватили макроеволуцију као чињеницу, морате веровати да научници који су агностици или атеисти неће дозволити да њихови лични ставови утичу на то како ће изнети научна открића. Такође морате веровати да су сви сложени животни облици настали путем мутација и природне селекције, упркос чињеници да читав век истраживања показује да мутације нису претвориле ни једну једину јасно дефинисану врсту у нешто потпуно ново. Поред тога, од вас се очекује да верујете како су се сва створења постепено развила од једног заједничког претка, иако фосилни запис уверљиво говори да су се главне групе биљака и животиња појавиле изненада и да нису еволуирале, чак ни након неизмерно дугог периода. Да ли се за такво веровање може рећи да се темељи на чињеницама или на претпоставкама? Нема сумње да је за прихватање еволуције потребна веома јака вера.