„Evolucija je jednako nepobitna činjenica kao i Sunčeva toplota“, tvrdi profesor Ričard Dokins, istaknuti naučnik na polju evolucije.¹⁶ Naravno, eksperimenti i naša zapažanja pokazuju da Sunce emituje toplotu. Ali, da li eksperimenti i naša zapažanja isto tako neosporno potvrđuju i teoriju evolucije?

Pre nego što se odgovori na ovo pitanje, treba nešto razjasniti. Mnogi naučnici su zapazili da se kod potomstva živih bića s vremenom mogu javiti vrlo male promene. Na primer, selektivnim ukrštanjem pasa s vremenom se može dobiti potomstvo koje ima kraće noge ili dužu dlaku nego njegovi preci. a Neki naučnici su te neznatne promene nazvali mikroevolucijom.

Međutim, evolucionisti tvrde da je niz malih, postepenih promena tokom milijardi godina doveo do velikih promena koje su bile neophodne da bi od riba nastali vodozemci i od majmunolikih stvorenja ljudi. Te velike, hipotetičke promene nazivaju se „makroevolucijom“.

 Na primer, Čarls Darvin je naučavao da male promene koje možemo videti ukazuju da su moguće i daleko veće promene — koje niko do sada nije video.¹⁷ On je smatrao da je putem ’krajnje neznatnih promena‘, tokom izuzetno dugog perioda, nekoliko prvobitnih jednostavnih životnih oblika evoluiralo u milione životnih oblika na Zemlji.¹⁸

Ova tvrdnja mnogima zvuči razumno. Oni razmišljaju: ’Ako se unutar jedne vrste mogu odvijati male promene, zašto evolucija ne bi dovela do velikih promena tokom dugog perioda?‘ b Međutim, evolucija se zapravo zasniva na tri pretpostavke. Osmotrimo svaku od njih.

1. pretpostavka. Mutacije pružaju genetski materijal potreban za nastanak novih vrsta. Teorija makroevolucije se zasniva na tvrdnji da putem mutacija, to jest slučajnih promena u genetskom kodu biljaka i životinja, mogu nastati ne samo nove vrste već i potpuno nove porodice biljaka i životinja.¹⁹

Činjenice. Mnoga obeležja biljaka i životinja određena su uputstvima koja se nalaze u njihovom genetskom kodu, zapisu koji se nalazi u jedru svake ćelije. c Istraživači su ustanovili da mutacije mogu izazvati promene kod potomstva biljaka i životinja. Međutim, da li mutacije zaista dovode do nastanka potpuno novih vrsta? Šta se utvrdilo nakon celog veka istraživanja na polju genetike?

Krajem 1930-ih, naučnici su sa oduševljenjem prihvatili jednu novu ideju. Naime, već tada su mislili da nove vrste biljaka mogu nastati prirodnom selekcijom, to jest procesom u kom organizmi koji su najbolje prilagođeni okolini imaju najviše izgleda da opstanu i razmnožavaju se. Ta selekcija bi uključivala dobijanje najbolje vrste iz niza slučajnih mutacija. Stoga su smatrali da bi trebalo da čovek, vršeći selekciju mutacija, to učini još efikasnije. „Među većinom biologa i genetičara, a naročito među uzgajivačima biljaka i životinja, zavladala je prava euforija“, rekao je Volf-Ekehard Lenig, naučnik sa Instituta za gajenje bilja Maks Plank u Nemačkoj. d Šta je bio povod za tu euforiju? „Ti istraživači su smatrali da je  došlo vreme da se tradicionalne metode gajenja biljaka i životinja potpuno izmene. Verovali su da bi izazivanjem i selekcijom korisnih mutacija mogli da stvore nove, bolje biljne i životinjske vrste“, izjavio je Lenig, koji je proveo oko 30 godina proučavajući mutacije na genima biljaka.²⁰ U stvari, neki su se nadali da će stvoriti potpuno nove vrste.

Naučnici iz Sjedinjenih Država, Azije i Evrope otpočeli su skupa istraživanja, koristeći metode za koje se verovalo da će ubrzati tok evolucije. Šta je postignuto nakon više od 40 godina intenzivnog istraživanja? „Uprkos ogromnim troškovima“, kaže istraživač Peter fon Zengbuš, „pokušaji da se plodnije biljke dobiju pomoću zračenja [da bi se izazvale mutacije] uglavnom su bili bezuspešni.“²¹ Pomenuti naučnik Lenig je rekao: „Do 1980-ih, optimizam i euforija među naučnicima pretvorili su se u opšte razočaranje. U zapadnim zemljama odustalo se od metode mutacijskog uzgajanja kao zasebne vrste istraživanja. Skoro svi mutirani oblici... uginuli su ili su bili slabiji od varijeteta koji su nastali u prirodi.“ e

Osim toga, oko 100 godina istraživanja na polju mutacija i 70 godina intenzivnog proučavanja mutacijskog uzgajanja pomogli su naučnicima da uvide da li ovim putem mogu nastati nove vrste. Nakon razmatranja dokaza, Lenig je zaključio: „Mutacije ne mogu da pretvore jednu [biljnu ili životinjsku] vrstu u drugu, potpuno novu. Ovaj zaključak je u skladu sa svim drugim rezultatima istraživanja na polju mutacija tokom 20. veka, kao i sa zakonima verovatnoće.“

Prema tome, da li mutacije mogu dovesti do toga da jedna vrsta evoluira u sasvim novu vrstu? Raspoloživi dokazi kažu da ne mogu. Lenig je na osnovu svojih istraživanja utvrdio da „jasno definisane vrste imaju granice koje se ne mogu ukloniti niti prekoračiti putem slučajnih mutacija“.²²

Razmotrimo šta to zapravo znači. Ako vrhunski naučnici nisu uspeli da stvore nove vrste, zar bi se to moglo desiti samo od sebe bez učešća neke inteligencije? Ako istraživanja pokazuju da se nove vrste ne mogu razviti iz postojećih putem mutacija, kako je onda moglo doći do makroevolucije?

2. pretpostavka. Prirodna selekcija vodi do nastanka novih vrsta. Darvin je smatrao da će na osnovu procesa koji je nazvao prirodna selekcija opstati životni oblici koji su najprilagođeniji sredini, dok će oni manje prilagođeni na kraju izumreti. Današnji evolucionisti naučavaju da su se pojedine vrste proširile po svetu i postale izolovane, a zatim da su u procesu prirodne selekcije opstale samo one jedinke koje su se putem genetskih mutacija najbolje prilagodile novoj sredini. Evolucionisti smatraju da su te izolovane grupe jedinki s vremenom evoluirale u potpuno nove vrste.

Činjenice. Kao što je prethodno rečeno, istraživanja jasno pokazuju da potpuno nove vrste biljaka i životinja ne mogu nastati putem mutacija. Međutim, čime evolucionisti podupiru tvrdnju da se prirodnom selekcijom izdvajaju korisne mutacije kako bi došlo do stvaranja novih vrsta? U brošuri koju je 1999. objavila američka Nacionalna akademija nauka ukazuje se na „13 vrsta zeba koje je Darvin proučavao  na Galapagos ostrvima, a koje su sada poznate kao Darvinove zebe“.²³

Tokom 70-ih godina prošlog veka, grupa istraživača, koju su predvodili Piter i Rouzmeri Grant sa Univerziteta Prinston, počela je da proučava te zebe. Oni su otkrili da je nakon godinu dana suše na tim ostrvima preživelo više zeba s malo većim kljunom nego onih koje su imale manji kljun. Pošto su veličina i oblik kljuna jedna od glavnih odlika po kojoj se ovih 13 vrsta zeba raspoznaje, smatralo se da su ta otkrića značajna. „Piter i Rouzmeri Grant su zaključili“, nastavlja se u navedenoj brošuri, „da bi se, u slučaju da na ovim ostrvima suša izbije jednom u 10 godina, nova vrsta zebe mogla pojaviti već za oko 200 godina.“²⁴

Međutim, u pomenutoj brošuri nije rečeno da su u godinama koje su usledile nakon suše, u populaciji zeba ponovo počele da dominiraju ptice s manjim kljunom. Istraživači su utvrdili da je s promenom klimatskih uslova na ostrvu, godinu dana bilo više zeba s većim kljunom, ali da je kasnije bilo obrnuto. Oni su takođe zapazili da su se neke različite „vrste“ zeba ukrštale i da je njihovo potomstvo preživljavalo uspešnije nego roditelji. Takođe su zaključili da bi, u slučaju da se to ukrštanje nastavi, moglo doći do stapanja dveju „vrsta“ u jednu.²⁵

Dakle, da li prirodna selekcija vodi do nastanka potpuno novih vrsta? Pre više decenija, evolucioni biolog Džordž Kristofer Vilijams počeo je da dovodi u pitanje da li prirodna selekcija može postići tako nešto.²⁶ Džefri Švarc, teoretičar evolucije, napisao je 1999. da prirodna selekcija možda pomaže vrstama da se prilagode promenljivim uslovima života, ali ne stvara ništa novo.²⁷

Upravo tako, Darvinove zebe ne postaju „ništa novo“. One su i dalje zebe. A činjenica da među njima dolazi do ukrštanja dovodi u pitanje metode koje neki evolucionisti koriste da bi definisali pojam vrste. Osim toga, ovaj primer pokazuje da čak i najuglednije  naučne ustanove nisu obavezno objektivne u iznošenju dokaza.

3. pretpostavka. Fosilni zapis potvrđuje makroevolucione promene. Čitanjem spomenute brošure američke Nacionalne akademije nauka stiče se utisak da fosili koje su naučnici pronašli pružaju dovoljno dokaza u prilog makroevoluciji. U toj brošuri piše: „Pronađeno je toliko mnogo prelaznih oblika između riba i vodozemaca, između vodozemaca i gmizavaca, između gmizavaca i sisara, kao i predaka primata, da je često teško utvrditi kada se tačno desio prelaz iz jedne u drugu vrstu.“²⁸

Činjenice. Premda zvuči uverljivo, ova izjava u navedenoj brošuri prilično iznenađuje. Zašto? Veliki pobornik evolucije Najls Eldridž priznaje da fosilni zapis ne samo što pokazuje da nije došlo do postepenih promena već i da tokom dugog vremenskog perioda „kod većine vrsta nije bilo gotovo nikakvih evolucionih promena“. f²⁹

Do danas su naučnici iz celog sveta iskopali i popisali oko 200 miliona velikih fosila, kao i milijarde malih fosila. Mnogi istraživači se slažu da taj ogroman i detaljan zapis pokazuje da su se sve glavne grupe životinja pojavile iznenada i ostale praktično nepromenjene, dok su mnoge vrste nestale isto tako iznenadno kao što su se i pojavile.

Zašto mnogi istaknuti evolucionisti uporno tvrde da je makroevolucija činjenica? Uticajni evolucionista Ričard Livontin otvoreno je rekao da su mnogi naučnici spremni da prihvate neutemeljene naučne tvrdnje zbog jedne „važnije predanosti, predanosti materijalizmu“. g Mnogi naučnici odbacuju i samu pomisao da postoji mudar Tvorac jer, prema Livontinovim rečima, „nauka ne želi da prihvati ni najmanju mogućnost da Bog postoji“.³⁰

U vezi s tim, u časopisu Scientific American citirana je izjava sociologa Rodnija Starka koji je rekao: „Već 200 godina se stalno naglašava da ako želite da budete naučnik, ne smete dozvoliti da na vas utiče religija.“ Zatim je dodao da se u naučnim institutima „religiozne osobe ne usuđuju da govore o Bogu“.³¹

Da biste prihvatili makroevoluciju kao činjenicu, morate verovati da naučnici koji su agnostici ili ateisti neće dozvoliti da njihovi lični stavovi utiču na to kako će izneti naučna otkrića. Takođe morate verovati da su svi složeni životni oblici nastali putem mutacija i prirodne selekcije, uprkos činjenici da čitav vek istraživanja pokazuje da mutacije nisu pretvorile ni jednu jedinu jasno definisanu vrstu u nešto potpuno novo. Pored toga, od vas se očekuje da verujete kako su se sva stvorenja postepeno razvila od jednog zajedničkog pretka, iako fosilni zapis uverljivo govori da su se glavne grupe biljaka i životinja pojavile iznenada i da nisu evoluirale, čak ni nakon neizmerno dugog perioda. Da li se za takvo verovanje može reći da se temelji na činjenicama ili na pretpostavkama? Nema sumnje da je za prihvatanje evolucije potrebna veoma jaka vera.