На путу од Јудеје до Галилеје, Исус је са својим ученицима пролазио кроз подручје Самарије. Пошто су били уморни, око подне су стали у близини Сихара, поред Јаковљевог извора, који је тамо стајао вековима. Тај извор и сада постоји, надомак данашњег града Неблуса.

Исус је остао да се одмори поред бунара, а ученици су отишли до оближњег града да купе нешто хране. Док су они још били тамо, једна Самарићанка је дошла до бунара. Исус ју је замолио: „Дај ми да пијем“ (Јован 4:7).

Због дубоко укорењених предрасуда, Јудејци нису имали ништа са Самарићанима. Зато је та жена изненађено упитала Исуса: „Како то да ти, Јудејац, тражиш да пијеш од мене, жене Самарићанке?“ Он јој је одговорио: „Кад би познавала Божји дар и ко је онај који ти каже: ’Дај ми да пијем‘, ти би га замолила и он би ти дао живу воду.“ „Господине“, обратила му се она, „немаш ни ведро да би захватио воду, а бунар је дубок. Одакле ти онда та жива вода? Зар си ти већи од нашег праоца Јакова, који нам је дао овај бунар и који је и сам заједно са својим синовима и својом стоком пио из њега?“ (Јован 4:9-12).

„Свако ко пије од ове воде опет ће ожеднети“, рекао је Исус. „А ко буде пио од воде коју ћу му ја дати, никада неће ожеднети, него ће вода коју ћу му ја дати постати у њему извор воде која доноси вечни живот“ (Јован 4:13, 14). Иако је био уморан, Исус је радо с њом поделио духовне мисли.

Затим је Самарићанка рекла: „Господине, дај ми те воде, да не жедним и да не морам да долазим овамо да захватам воду.“ Тада је Исус променио тему и рекао јој: „Иди, позови свог мужа и дођи овамо.“ Она му је на то одговорила: „Немам мужа.“ Али је сигурно била запрепашћена када је чула шта је Исус знао о њој: „Добро си рекла: ’Немам мужа.‘ Јер си имала пет мужева, а човек кога сада имаш није ти муж“ (Јован 4:15-18).

Било јој је јасно шта значе Исусове речи и зато је одушевљено рекла: „Господине, видим да си пророк.“ Затим је наставила: „Наши праочеви [Самарићани] су се клањали Богу на овој гори [оближњем Гаризиму], а ви [Јудејци] кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати Богу“ (Јован 4:19, 20). Овим речима је показала колико је занимају духовне теме.

Међутим, Исус јој је објаснио да није важно место на ком неко обожава Бога: „Долази час када се Оцу нећете клањати ни на овој гори ни у Јерусалиму.“ Затим је додао: „Долази час, и већ је ту, када ће прави обожаваоци обожавати Оца духом и истином, јер Отац тражи такве да га обожавају“ (Јован 4:21, 23, 24).

 Дакле, Богу није важно где га његове слуге обожавају већ како то чине. Самарићанка је била одушевљена. „Знам да долази Месија, кога зову Христ“, рекла је. „Кад он дође, све ће нам објавити“ (Јован 4:25).

Тада јој је Исус открио једну важну истину: „Ја сам тај, ја који с тобом разговарам“ (Јован 4:26). Заиста невероватно! Исус је указао част једној жени која је у подне дошла да захвати воду! Отворено јој је рекао да је он Месија, а то још ником другом није тако директно открио.

Исусови ученици су се враћали из Сихара са храном, а Исус је и даље био на истом месту и разговарао са Самарићанком. Док су се они приближавали, она је оставила свој крчаг и кренула у Сихар.

Када је тамо стигла, уверљиво је другима испричала шта јој је Исус рекао. Затим их је позвала: „Дођите да видите човека који ми је рекао све што сам учинила.“ А онда је, вероватно да би изазвала занимање код њих, упитала: „Да то није Христ?“ (Јован 4:29). То питање је будило интересовање још од Мојсијевог времена (Поновљени закони 18:18). Зато су ти људи кренули ка Исусу.

У међувремену су ученици понудили Исусу да нешто поједе. Али он је одговорио: „Ја имам да једем храну за коју ви не знате.“ Они су се збунили, па су један другом рекли: „Зар му је неко донео нешто за јело?“ Тада им је Исус рекао нешто што има дубоко значење за све његове следбенике: „Моја је храна да вршим вољу онога који ме је послао и да довршим његово дело“ (Јован 4:32-34).

То дело које је Исус поменуо није се односило на дословну жетву, до које је остало још око четири месеца. Он је говорио  о духовној жетви: „Подигните очи и погледајте поља, како су зрела за жетву. Већ жетелац прима плату и скупља плод за вечни живот, да би се сејач и жетелац заједно радовали“ (Јован 4:35, 36).

Исус је можда већ знао какав ће резултат имати његов сусрет са Самарићанком. Многи из Сихара су почели да верују у њега само на основу њених речи: „Он ми је рекао све што сам учинила“ (Јован 4:39). Зато кад су дошли до њега на извор, замолили су га да остане још мало с њима и каже им нешто више. Тако је Исус остао у Самарији још два дана.

Још многи Самарићани су почели да верују у Исуса. Они су рекли Самарићанки: „Више не верујемо због твојих речи, јер смо га сами чули и знамо да је овај човек заиста спаситељ света“ (Јован 4:42). Ова жена је заиста изврстан пример у сведочењу о Христу. И ми попут ње треба да код својих слушалаца изазовемо жељу да сазнају истину.

До жетве је било четири месеца. Очигледно је била у питању жетва јечма, која је на овом подручју почињала у рано пролеће. Дакле, вероватно је био новембар или децембар. То значи да је након Пасхе 30. н. е., Исус са ученицима провео око осам месеци у Јудеји, поучавајући људе и крштавајући их. Након тога су кренули на север, у своју родну Галилеју. Шта их тамо чека?