Na putu od Judeje do Galileje, Isus je sa svojim učenicima prolazio kroz područje Samarije. Pošto su bili umorni, oko podne su stali u blizini Sihara, pored Jakovljevog izvora, koji je tamo stajao vekovima. Taj izvor i sada postoji, nadomak današnjeg grada Neblusa.

Isus je ostao da se odmori pored bunara, a učenici su otišli do obližnjeg grada da kupe nešto hrane. Dok su oni još bili tamo, jedna Samarićanka je došla do bunara. Isus ju je zamolio: „Daj mi da pijem“ (Jovan 4:7).

Zbog duboko ukorenjenih predrasuda, Judejci nisu imali ništa sa Samarićanima. Zato je ta žena iznenađeno upitala Isusa: „Kako to da ti, Judejac, tražiš da piješ od mene, žene Samarićanke?“ On joj je odgovorio: „Kad bi poznavala Božji dar i ko je onaj koji ti kaže: ’Daj mi da pijem‘, ti bi ga zamolila i on bi ti dao živu vodu.“ „Gospodine“, obratila mu se ona, „nemaš ni vedro da bi zahvatio vodu, a bunar je dubok. Odakle ti onda ta živa voda? Zar si ti veći od našeg praoca Jakova, koji nam je dao ovaj bunar i koji je i sam zajedno sa svojim sinovima i svojom stokom pio iz njega?“ (Jovan 4:9-12).

„Svako ko pije od ove vode opet će ožedneti“, rekao je Isus. „A ko bude pio od vode koju ću mu ja dati, nikada neće ožedneti, nego će voda koju ću mu ja dati postati u njemu izvor vode koja donosi večni život“ (Jovan 4:13, 14). Iako je bio umoran, Isus je rado s njom podelio duhovne misli.

Zatim je Samarićanka rekla: „Gospodine, daj mi te vode, da ne žednim i da ne moram da dolazim ovamo da zahvatam vodu.“ Tada je Isus promenio temu i rekao joj: „Idi, pozovi svog muža i dođi ovamo.“ Ona mu je na to odgovorila: „Nemam muža.“ Ali je sigurno bila zaprepašćena kada je čula šta je Isus znao o njoj: „Dobro si rekla: ’Nemam muža.‘ Jer si imala pet muževa, a čovek koga sada imaš nije ti muž“ (Jovan 4:15-18).

Bilo joj je jasno šta znače Isusove reči i zato je oduševljeno rekla: „Gospodine, vidim da si prorok.“ Zatim je nastavila: „Naši praočevi [Samarićani] su se klanjali Bogu na ovoj gori [obližnjem Garizimu], a vi [Judejci] kažete da je u Jerusalimu mesto gde se treba klanjati Bogu“ (Jovan 4:19, 20). Ovim rečima je pokazala koliko je zanimaju duhovne teme.

Međutim, Isus joj je objasnio da nije važno mesto na kom neko obožava Boga: „Dolazi čas kada se Ocu nećete klanjati ni na ovoj gori ni u Jerusalimu.“ Zatim je dodao: „Dolazi čas, i već je tu, kada će pravi obožavaoci obožavati Oca duhom i istinom, jer Otac traži takve da ga obožavaju“ (Jovan 4:21, 23, 24).

 Dakle, Bogu nije važno gde ga njegove sluge obožavaju već kako to čine. Samarićanka je bila oduševljena. „Znam da dolazi Mesija, koga zovu Hrist“, rekla je. „Kad on dođe, sve će nam objaviti“ (Jovan 4:25).

Tada joj je Isus otkrio jednu važnu istinu: „Ja sam taj, ja koji s tobom razgovaram“ (Jovan 4:26). Zaista neverovatno! Isus je ukazao čast jednoj ženi koja je u podne došla da zahvati vodu! Otvoreno joj je rekao da je on Mesija, a to još nikom drugom nije tako direktno otkrio.

Isusovi učenici su se vraćali iz Sihara sa hranom, a Isus je i dalje bio na istom mestu i razgovarao sa Samarićankom. Dok su se oni približavali, ona je ostavila svoj krčag i krenula u Sihar.

Kada je tamo stigla, uverljivo je drugima ispričala šta joj je Isus rekao. Zatim ih je pozvala: „Dođite da vidite čoveka koji mi je rekao sve što sam učinila.“ A onda je, verovatno da bi izazvala zanimanje kod njih, upitala: „Da to nije Hrist?“ (Jovan 4:29). To pitanje je budilo interesovanje još od Mojsijevog vremena (Ponovljeni zakoni 18:18). Zato su ti ljudi krenuli ka Isusu.

U međuvremenu su učenici ponudili Isusu da nešto pojede. Ali on je odgovorio: „Ja imam da jedem hranu za koju vi ne znate.“ Oni su se zbunili, pa su jedan drugom rekli: „Zar mu je neko doneo nešto za jelo?“ Tada im je Isus rekao nešto što ima duboko značenje za sve njegove sledbenike: „Moja je hrana da vršim volju onoga koji me je poslao i da dovršim njegovo delo“ (Jovan 4:32-34).

To delo koje je Isus pomenuo nije se odnosilo na doslovnu žetvu, do koje je ostalo još oko četiri meseca. On je govorio  o duhovnoj žetvi: „Podignite oči i pogledajte polja, kako su zrela za žetvu. Već žetelac prima platu i skuplja plod za večni život, da bi se sejač i žetelac zajedno radovali“ (Jovan 4:35, 36).

Isus je možda već znao kakav će rezultat imati njegov susret sa Samarićankom. Mnogi iz Sihara su počeli da veruju u njega samo na osnovu njenih reči: „On mi je rekao sve što sam učinila“ (Jovan 4:39). Zato kad su došli do njega na izvor, zamolili su ga da ostane još malo s njima i kaže im nešto više. Tako je Isus ostao u Samariji još dva dana.

Još mnogi Samarićani su počeli da veruju u Isusa. Oni su rekli Samarićanki: „Više ne verujemo zbog tvojih reči, jer smo ga sami čuli i znamo da je ovaj čovek zaista spasitelj sveta“ (Jovan 4:42). Ova žena je zaista izvrstan primer u svedočenju o Hristu. I mi poput nje treba da kod svojih slušalaca izazovemo želju da saznaju istinu.

Do žetve je bilo četiri meseca. Očigledno je bila u pitanju žetva ječma, koja je na ovom području počinjala u rano proleće. Dakle, verovatno je bio novembar ili decembar. To znači da je nakon Pashe 30. n. e., Isus sa učenicima proveo oko osam meseci u Judeji, poučavajući ljude i krštavajući ih. Nakon toga su krenuli na sever, u svoju rodnu Galileju. Šta ih tamo čeka?