Исус је са ученицима сада кренуо на север, према Галилеји. Још увек је било пролеће и њиве су биле пуне класја које се таласало. Ученици су били гладни, па су зато кидали жито и јели. Пошто је био сабат, фарисејима је запало за око оно што су радили.

Раније су неки Јудејци већ покушали да убију Исуса, под оптужбом да крши сабат. Сада су фарисеји оптуживали његове ученике: „Гле, твоји ученици раде оно што се на сабат не сме“ (Матеј 12:2).

Фарисеји су тврдили да је брање класја и његово трљање међу длановима заправо жетва и вршидба (Излазак 34:21). Због њиховог крутог тумачења о томе шта се није смело радити на сабат, овај дан је постао терет, и више није био радосно време пуно духовних активности. Зато је Исус изнео примере којима је показао да Јехова Бог никада није желео да се његов закон о сабату тако примењује.

Први пример се односио на Давида и његове људе. Када су били гладни, они су се зауставили код светог шатора и јели хлебове који су били стављени пред Јехову. Те хлебове, који су већ били замењени новима, требало је да једу свештеници. Међутим, у овим околностима, Давид и његови људи нису били криви због тога (Левитска 24:5-9; 1. Самуилова 21:1-6).

Исус је навео и други пример: „Зар нисте читали у Закону да на сабат свештеници у храму скрнаве сабат, а ипак нису  криви?“ Оно што је тиме хтео да каже јесте да су свештеници чак и на сабат клали животиње за жртву и радили друге послове у храму. „А кажем вам“, наставио је он, „да је овде нешто веће од храма“ (Матеј 12:5, 6; Бројеви 28:9).

Поново се осврнуо на Писмо и рекао: „Да сте разумели шта значи: ’Милосрђе хоћу, а не жртву‘, не бисте осудили недужне.“ Затим је закључио: „Син човечји [је] Господар сабата.“ Овим је речима указао на своју хиљадугодишњу владавину мира (Матеј 12:7, 8; Осија 6:6).

Сатана је веома дуго господар овог света и зато је живот тако мучан и пун насиља и ратовања. То је огромна разлика у односу на предстојећу Христову хиљадугодишњу владавину, налик великом сабату, која ће људима коначно донети олакшање за којим сви тако чезнемо!