Након што је осудио себичне фарисеје због њихових предања, Исус је са својим ученицима отишао у Феникију и тирске и сидонске крајеве, далеко на северозападу.

Тамо је одсео у једној кући, будући да је желео да се повуче од других. Међутим, његов долазак није могао проћи незапажено. Једна Гркиња с овог подручја пронашла га је и почела да га моли: „Смилуј ми се, Господе, Сине Давидов! Моја кћи је опседнута демоном и много пати“ (Матеј 15:22; Марко 7:26).

Након неког времена, његови ученици су му рекли: „Реци јој да оде јер стално виче за нама.“ Исус је објаснио зашто се није обазирао на њу: „Нисам послат никоме осим изгубљеним овцама дома Израеловог.“ Међутим, ова жена је била упорна. Пришла је Исусу и пала пред његове ноге, молећи га: „Господе, помози ми“ (Матеј 15:23-25).

Очигледно да би испитао дубину њене вере, Исус је указао на негативан став Јудејаца према другим народима: „Није у реду да се од деце узме хлеб и да се баци кучићима“ (Матеј 15:26). Употребивши реч „кучићи“ Исус је показао да саосећа са онима који нису јудејског порекла. Такође се то могло видети по његовом изразу лица и тону гласа.

Жена се није увредила, већ се понизно надовезала на јудејске предрасуде: „Да, Господе, али кучићи ипак једу од мрвица које падају са стола њихових господара.“ Исус је показао да она има исправан став, када јој је рекао: „О жено, велика је твоја вера! Нека ти буде како желиш“ (Матеј 15:27, 28). Управо се то и десило и девојчица је оздравила иако није била ту. Када се вратила кући, жена је пронашла ћерку како лежи на свом кревету потпуно здрава — „демон је био изашао“ (Марко 7:30).

Из Феникије су Исус и његови ученици отишли према горњем току Јордана. Вероватно су га прешли негде северно од Галилејског мора и ушли у подручје Декапоља. Тамо су пошли у горе, али их је мноштво следило, доносећи Исусу хроме, сакате, слепе и неме и полажући их пред његове ноге. Он их је све лечио, а народ је био задивљен и славио је Израеловог Бога.

Исус је обратио посебну пажњу на једног човека који је био глув и тешко говорио. Вероватно разумемо како се тај човек осећао окружен мноштвом људи. Највероватније приметивши колико је тај човек био напет, Исус га је одвојио са стране. Када су остали сами, наговестио му је шта ће урадити. Ставио је прсте у његове уши, пљунуо на земљу и дотакао му језик. Затим је, погледавши у небо, употребио семитски израз који значи: „Отвори се!“ Тада се човеку повратио слух и могао је нормално да говори. Исус није хтео да се о том догађају прича, јер је желео да људи верују у њега на основу онога што лично чују и виде (Марко 7:32-36).

Због Исусове моћи да чини оваква излечења, посматрачи су били задивљени, па су говорили: „Све добро чини. Глувима даје да чују и немима да говоре“ (Марко 7:37).