Nakon što je osudio sebične fariseje zbog njihovih predanja, Isus je sa svojim učenicima otišao u Fenikiju i tirske i sidonske krajeve, daleko na severozapadu.

Tamo je odseo u jednoj kući, budući da je želeo da se povuče od drugih. Međutim, njegov dolazak nije mogao proći nezapaženo. Jedna Grkinja s ovog područja pronašla ga je i počela da ga moli: „Smiluj mi se, Gospode, Sine Davidov! Moja kći je opsednuta demonom i mnogo pati“ (Matej 15:22; Marko 7:26).

Nakon nekog vremena, njegovi učenici su mu rekli: „Reci joj da ode jer stalno viče za nama.“ Isus je objasnio zašto se nije obazirao na nju: „Nisam poslat nikome osim izgubljenim ovcama doma Izraelovog.“ Međutim, ova žena je bila uporna. Prišla je Isusu i pala pred njegove noge, moleći ga: „Gospode, pomozi mi“ (Matej 15:23-25).

Očigledno da bi ispitao dubinu njene vere, Isus je ukazao na negativan stav Judejaca prema drugim narodima: „Nije u redu da se od dece uzme hleb i da se baci kučićima“ (Matej 15:26). Upotrebivši reč „kučići“ Isus je pokazao da saoseća sa onima koji nisu judejskog porekla. Takođe se to moglo videti po njegovom izrazu lica i tonu glasa.

Žena se nije uvredila, već se ponizno nadovezala na judejske predrasude: „Da, Gospode, ali kučići ipak jedu od mrvica koje padaju sa stola njihovih gospodara.“ Isus je pokazao da ona ima ispravan stav, kada joj je rekao: „O ženo, velika je tvoja vera! Neka ti bude kako želiš“ (Matej 15:27, 28). Upravo se to i desilo i devojčica je ozdravila iako nije bila tu. Kada se vratila kući, žena je pronašla ćerku kako leži na svom krevetu potpuno zdrava — „demon je bio izašao“ (Marko 7:30).

Iz Fenikije su Isus i njegovi učenici otišli prema gornjem toku Jordana. Verovatno su ga prešli negde severno od Galilejskog mora i ušli u područje Dekapolja. Tamo su pošli u gore, ali ih je mnoštvo sledilo, donoseći Isusu hrome, sakate, slepe i neme i polažući ih pred njegove noge. On ih je sve lečio, a narod je bio zadivljen i slavio je Izraelovog Boga.

Isus je obratio posebnu pažnju na jednog čoveka koji je bio gluv i teško govorio. Verovatno razumemo kako se taj čovek osećao okružen mnoštvom ljudi. Najverovatnije primetivši koliko je taj čovek bio napet, Isus ga je odvojio sa strane. Kada su ostali sami, nagovestio mu je šta će uraditi. Stavio je prste u njegove uši, pljunuo na zemlju i dotakao mu jezik. Zatim je, pogledavši u nebo, upotrebio semitski izraz koji znači: „Otvori se!“ Tada se čoveku povratio sluh i mogao je normalno da govori. Isus nije hteo da se o tom događaju priča, jer je želeo da ljudi veruju u njega na osnovu onoga što lično čuju i vide (Marko 7:32-36).

Zbog Isusove moći da čini ovakva izlečenja, posmatrači su bili zadivljeni, pa su govorili: „Sve dobro čini. Gluvima daje da čuju i nemima da govore“ (Marko 7:37).