Исус је са својим ученицима стигао у Витсаиду. Тамо су људи довели једног слепог човека и молили га да га дотакне и излечи.

Исус је узео човека за руку и одвео га изван села. Пљунуо му је на очи и питао га: „Видиш ли нешто?“ Човек је одговорио: „Видим људе, у ствари видим нешто као стабла која ходају“ (Марко 8:23, 24). Исус је потом положио руке на човекове очи и повратио му вид тако да је човек могао јасно да види. Затим га је послао кући, али му је рекао да не улази у село.

Након тога је Исус с ученицима кренуо на север, у Цезареју Филипову. То место се налазило на 350 метара надморске висине, а с његове североисточне стране уздизали су се снегом покривени врхови горе Ермон. Био је то пут од око 40 километара узбрдо, који је вероватно трајао неколико дана.

Током пута се Исус у једном тренутку издвојио да би се помолио. Остало је још само девет или десет месеци до његове смрти и био је забринут за своје ученике. Многи су недавно престали да га следе, а други су очигледно били збуњени или разочарани. Можда су се питали зашто је одбио да постане краљ или зашто није пружио неки знак како би недвосмислено показао ко је он.

Када су ученици дошли до места где се молио, упитао их је: „Шта говоре људи, ко је Син човечји?“ Одговорили су: „Неки кажу да си Јован Крститељ, други да си Илија, а трећи да си Јеремија или један од пророка.“ Дакле, људи су мислили да је Исус заправо један од пророка који је ускрснуо. Међутим, он је желео да ученици кажу своје мишљење, па их је упитао: „А ви, шта ви кажете, ко сам ја?“ Петар је одмах одговорио: „Ти си Христ, Син Бога живога“ (Матеј 16:13-16).

Исус је рекао да Петар треба да буде срећан што му је Бог то открио. Затим је додао: „Ја теби кажем: Ти си Петар. На овој стени саградићу своју скупштину, и врата гроба неће је надјачати.“ Исус је говорио да ће саградити скупштину, чији припадници, ако остану верни до краја свог живота, неће довека остати у гробу. Он је обећао Петру: „Даћу ти кључеве небеског краљевства“ (Матеј 16:18, 19).

Овим речима, Исус није издигао Петра изнад других апостола, нити га је поставио да буде темељ скупштине. Исус је та стена на којој ће скупштина бити изграђена (1. Коринћанима 3:11; Ефешанима 2:20). Међутим, Петар ће добити три кључа. Он ће имати част да такорећи отвори могућност различитим групама људи да уђу у небеско Краљевство.

Петар ће први кључ употребити на Педесетницу 33. н. е., када Јудејцима и прозелитима  који се буду покајали буде рекао шта треба да чине да би били спасени. Други кључ ће употребити када Самарићанима који покажу веру буде објавио да имају прилику да уђу у Божје Краљевство. Затим ће 36. н. е. то исто учинити и за необрезане пагане, почев од Корнелија, и тако употребити и трећи кључ (Дела апостолска 2:37, 38; 8:14-17; 10:44-48).

Док је разговарао с апостолима, Исус је прорекао да ће он ускоро у Јерусалиму доживети велике патње и смрт. Апостоле је то узнемирило. Пошто Петар није схватио да ће Исус бити ускрснут у небески живот, одвео га је на страну и прекорио: „Буди добар према себи, Господе. Не, теби се то неће догодити.“ Али Исус се окренуо од њега и рекао: „Одлази од мене, Сатано! Ти си ми камен спотицања, јер твоје мисли нису Божје, него људске“ (Матеј 16:22, 23).

Исус је тада позвао апостоле и народ и објаснио да неће бити лако следити га. Рекао је: „Ако неко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме свој мученички стуб и нека иде за мном. Јер ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га, а ко изгуби свој живот ради мене и ради добре вести, спашће га“ (Марко 8:34, 35).

Дакле, да би показали да су достојни Исусове наклоности, његови следбеници морају да буду храбри и самопожртвовани. Исус је о томе рекао: „Ко се постиди мене и мојих речи у овом прељубничком и грешном нараштају, и Син човечји ће се постидети њега кад дође у слави свог Оца са светим анђелима“ (Марко 8:38). Кад Исус буде дошао, ’вратиће свакоме по делима његовим‘ (Матеј 16:27).