Kada se Isus s Petrom, Jakovom i Jovanom vratio s gore na kojoj se bio preobrazio, naišao je na okupljeno mnoštvo. Nešto nije bilo u redu. Učenici su bili okruženi pismoznalcima koji su se prepirali s njima. Kada ga je narod ugledao, potrčao mu je u susret. On ih je upitao: „O čemu se prepirete s njima?“ (Marko 9:16).

Jedan čovek se izdvojio iz mnoštva, klekao pred Isusa i rekao mu: „Učitelju, doveo sam ti svog sina jer je opsednut duhom zbog koga ne može da govori. Gde god ga uhvati, tresne ga o zemlju, a on zapeni, škripi zubima i gubi snagu. Rekao sam tvojim učenicima da ga isteraju, ali nisu mogli“ (Marko 9:17, 18).

Izgleda da su pismoznalci kritikovali učenike što nisu uspeli da izleče ovog dečaka i verovatno su ih ismevali. Isus nije ništa rekao uznemirenom ocu, već se obratio okupljenom mnoštvu: „O bezverni i izopačeni naraštaju! Dokle moram biti s vama? Dokle vas moram podnositi?“ Ove snažne reči su se bez sumnje odnosile na pismoznalce koji su ismevali učenike u njegovom odsustvu. Okrenuvši se prema očajnom ocu, Isus je rekao: „Dovedite ga k meni“ (Matej 17:17).

Dok je dečak prilazio Isusu, demon ga je bacio na zemlju u snažnom grču. Dečak se valjao po zemlji i pena mu je izlazila na usta. „Koliko mu se dugo to događa?“, upitao je Isus oca, koji je odgovorio: „Odmalena. I često ga baca i u vatru i u vodu da ga ubije.“ Zatim je zamolio Isusa: „Ako možeš nešto da učiniš, smiluj nam se i pomozi nam“ (Marko 9:21, 22).

 Otac je bio skrhan, budući da čak ni Isusovi učenici nisu uspeli da pomognu. Zato mu je Isus uputio reči koje su u njemu probudile nadu: „Kažeš: ’Ako možeš‘! Pa sve je moguće onome ko veruje.“ Otac je na to odmah povikao: „Verujem! Ali pomozi mi da imam više vere!“ (Marko 9:23, 24).

Tada je narod pohrlio i okružio Isusa. Pred njihovim znatiželjnim pogledima, on je prekorio demona: „Duše koji ga činiš nemim i gluvim, zapovedam ti, izađi iz njega i više ne ulazi u njega!“ Dok je izlazio, demon je prouzrokovao da dečak viče i da se mnogo grči. Nakon toga, dečak je ostao nepomičan na zemlji. Kada su to videli, mnogi su rekli: „Mrtav je!“ (Marko 9:25, 26). Tada ga je Isus uzeo za ruku i dečak je ustao i „tog časa ozdravio“ (Matej 17:18). Razumljivo je što je narod bio zapanjen onim što je Isus upravo učinio.

Kada je Isus ranije slao svoje učenike u propovedanje, oni su mogli da isteruju demone. Zato su ga, kada su bili nasamo s njim u jednoj kući, upitali: „Zašto mi nismo mogli da ga isteramo?“ Isus im je objasnio da je to bilo zato što nisu imali dovoljno vere. Zatim je dodao: „Ova vrsta se ničim ne može isterati osim molitvom“ (Marko 9:28, 29). Bila je potrebna jaka vera i molitva za Božju pomoć da bi se savladao ovako snažan demon.

Isus je zaključio: „Zaista, kažem vam, ako je vaša vera velika samo kao zrno gorušice, reći ćete ovoj gori: ’Premesti se odavde tamo‘, i premestiće se. I ništa vam neće biti nemoguće“ (Matej 17:20). Koliku samo moć vera može imati!

Prepreke i poteškoće koje nas sprečavaju da napredujemo u Jehovinoj službi mogu biti velike i nesavladive poput planina. Ali ako jačamo svoju veru, možemo savladati svaku prepreku koja nam se nađe na putu.